Корисник:Frendwiki/песак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Алпинизам[уреди]

Alpinizam.jpg

Алпинизам (од Француске речи Alpinisme[1]) припада једној од дисциплина планинарства. Представља скуп психофизичких могућности људског тела да се попне уз неприступачне делове планине. Алпинизам би се тешко могао окарактерисати као спортом, јер не постоји такмичење, осим личне садисфакције ужитка у чињеници да сте освојили неки од врхова тежом рутом. Као једна од нај ризичнијих дисциплина планинарства алпинизам је кроз историју изградио статус елитне дисциплине; логистика, приступ, планирње успона, довоњне количине хране и воде, ризик који сваки алпиниста носи са собом током успона представљају чари и одрицања које могу поднети само ретки људи.

Историја Алпинизма[уреди]

Историја алпинизма може се сагледати само и једино кроз историју планинарства или планинарења. облици планинарства постојали су у раном развоју цивилизација и друштава па чак и у неким племенским заједницама. Развој је као и код многих спортова и људских занимања ишао споро, зависио је умногоме од технолошког развоја, политичке ситуације, информисаности о успеху или неуспеху из те области. Сваки неуспех био је само иницијација следећег успеха. Свако освајање карактерисало је време, место, мотив, технолошки развој као и људски фактор. Данас су планинарство и алпинизам познати као веома корисна физичка и психофизичка активност, за неке су хоби а за неке професија. Сваки успех захтева много физичких, менталних па и логистичких припрема. Поред популаризације спорта како данас тако и кроз историју, планинарске експедиције су давале и велики допринос научним студијама.

Сами почетци алпинизма везују се за Швајцарског природњака Хораса Бенедикта де Сасура (Horace-Bénédict de Saussure) који 1760 године посећује Шамони пење се на Бревент 24 јула и нуди велику награду ономе ко нађе пут до врха Мон Блана (Mont Blanc) 4,810 мнв. После неколико неуспешних покушаја на врх се пењу Швајцарски лекар Габријел Пакар и локални водич Жан Жак Балмат 8.08.1786 год. преко ледника Босон. Годину дана касније и сам Хорас Бенедикт се попео на Мон Блан. Након овог успона занимање за Алпске врхове расте и почињу њихова освајања. 28.07.1800 године свештеник Франц Јозеф Хораш са још четири водича пење врх Гросглокнера. Две године касније поново пењу врх а међу њима је и Валентин Станич који је пре тога попео Ватезман 2713 мнв. Мотив је постављање крста и барометра на врху. Водичи постају неизоставни у свим експедицијама. Успон на Гросглокнер означен је као крај прве и почетак друге фазе класичног алпинизма.

До половине деветнаестог века савладани су скоро сви лакши врхови а на ред долазе тежи и пењачки захтевни. Покушај освајања врхова нема више сазнајни карактер већ је то више авантура у којој преовладава психофичка снага, обученост и припремљеност. Они се могу сматрати првим правим алпинистима. Међу њима предњаче Енглези. 1857 године у Лондону се оснива прва алпинистичка организација у свету “Алпине Клуб[2]”. По угледу на њега од 1862 до 1874 и у другим Европским државама које слове за водеће у алпинизму Аустрија, Швајцарска, Немачка и Италија оснивају своје алпинистичке клубове.

Догађај који је означио почетак треће фазе класичног алпинизма (златно доба алпинизма) је успон на Матехорн. Један од највиших врхова Алпа са 4478 мнв, дуго је сматран неосвојивим. Највише занимања за њега показује Енглез Едвард Вимпер. Он од 1860 до 1865 године покушава попети Матехорн у почетку заједно са Италијанским водичем Жан-Антоан Карелом а касније одвојено. Овај Енглески уметник 1865 пење врх по Хорни гребену, али му приликом силаска гину четири члана екипе. Три дана касније и Карел пење врх по Лион гребену са Италијанске стране.

Овим успоном исцрпљене су најлакши путеви на готово све алпске врхове. Разматрају се успони преко стена и траже се логични и што лакши смерови. У Алпима доминацију преузимају Немци и Италијани а Енглези почињу освајања планинских врхова на другим континентима па и планине у планинским ланцима Каракорума и Хималаја. У Алпима доминирају самостални успони без водича. Почиње освајање највиших врхова Кавказа, Анда, Аљаске, Африке а сви успони су мотивисани висином и имају научно истраживачки карактер. 1897 године Енглеска експедиција коју предводи Едвард Фицџералд[3] пење највиши врх јужне хемисфере Аконкагву (6961 мнв.) и то 14 јануара Швајцарски водич Матијас Цурбриген а два дана касније и друга два члана експедиције. Принц Луиђи Амедео познатији као Војвода од Абруција (мора) пење врх Свети Илија на граници Канаде и САДа. Он је 1906 године попео врх Маргариту 5110 мнв. на планинини Рувензори у екваторијалном источном делу Африке. Први озбиљан покушај да се попне К2 је спроведен 1902 од стране Оскара Екенстајна, Алистера Кроулија, Џулс Џакот- Гуилармода, Хајнриха Фаннла, Виктора Весели и Гај Ноулс преко североисточне гребена. Они достижу висину од 7525 мнв. Овај период траје све до почетка првог светског рата и изнедрио је нека можда и највећа имена традиционалног алпинизма: Едвард Вимпер, Алберт Фредерик Мумери, Александар Бургенер, Вилјам Пенхал, Вилијам Мартин Конвел, Оскар Екенстен, Паул Гусвелд и други.

Модерни алпинизам[уреди]

Модерни (технички) алпинизам настао је у току и после првог светског рата. Сви Алпски врхови су попети и траже се нови изазови. Немачки алпиниста Фихт конструише прве клинове и уз нове техничке захвате отварају се могућности пењања дотад несавладивих делова стена. Алпинизам постаје професија. У техничким и тенолошким знањима, и иновацијама, као и у квалитету изведених успона, најистакнути су алпинисти Минхенске и Тржичке школе. Они су најактивнији у Доломитима где пењу суве стене. Једини алпиниста који се противио увођењу техничких помагала, био је Пол Преус, један од највећих доломитских пењача. Преус је пењао најзахтевније смерове соло и без икакве опреме. Носиоци успона, оцењених тада највећом оценом - злогласном шестицом, били су представници тржачке и минхенске школе пењања.

Расте интерес за залеђене стене где доминирају Немци: браћа Ашкенбренер, Шнајдер, Велценбах, Меркел, браћа Шмит. Будућност алпинизма је виђена у пењању залеђених стена лети. До 1930. остају само 3 нерешене Северно лице Еигера појединачне залеђене стене, назване "3 проблема Алпа": северне стене Еигерa, Матерхорна и Гранд Жерас-а. Почетком 30-тих година ове три стене су под правом опсадом алпиниста, али први покушаји пропадају. Прва је савладана северна стена Матерхорна, успон је успео браћи Шмит 1931, а исте године ће попетаи и јужну стену Матерхорна (Бенедети, Л. Карел, Бицх). 1931. године попета је и северна стена Ортлер, а 1937. Касин, Рати, Еспосито, Молтени и Валсеци врше први успон кроз Североисточни зид Пиц Бадила[4]. Преостала 2 проблема Алпа попети су 1938. Прво је почетком јула савладана северна стена Жерас-а. Успех у Валкер-у постигли су: Касин, Еспосито и Тицони. 25.07.1938. попет је и последњи проблем Алпа северна стена Еигер-а, након неколико трагично завршених покушаја. Успех у "Спидер-у" постигли су Немци: Хакмајер и Ворг и Аустријанци: Харер и Касперек.

Крајем педесетих година у Алпима се појављује једна група алпиниста која себе сматра екстремним алпинистима а која помоћу бушилица и експанзионих клинова “пење” многе несавладиве стене или делове стена. Своје смерове преко ових плоча и плафона називају деритисиме и супердеритисиме. Углавном су познати по томе што су поларизовали алпинистичку јавност и показали да утицај савремених достигнућа и технологија зна да неку људску активност одведе на странпутицу. После Вимпера и Карела по први пут се отворено ступа у такмичење ради престижа. Најбољи пример борбе за престиж између три нације: Швајцараца, Италијана и Француза, имамо у северној стени Цима Овест. Као победници излазе Италијани, а четри дана након њих и Французи излазе на врх, док су Швајцарци ескивирали по Касиновом смеру. Овај успон показује које особине захтева овај нови правац у алпинизму. - Неопходни су: изванредна издржљивост, упењаност, психичка снага. Ипак овај рударски посао бушења стена престао је када је 1963 године у јануару попета супердиретисима у Цима Гранде (Сиегерт, Кауцке, Ухнер) за 17 дана. Употребили су 850 клинова и импровизовали жичару од фиксних ужади од подножја стене до бивака. Интересовање за деритисиме је престало а овај вид екстремизма технолошки је помогао

Од послератних алпиниста који су пењали у класичном стилу најважнији су били: Валтер Бонати први који је извршио соло успон кроз северозападну стену Петит Друса. Са Запелијем пење Вокеров стуб зими у класичном стилу, врши успоне у Патагонији, Каракоруму. Гастон Ребуфат је први алпиниста који је попео сва три проблема Алпа. Он уводи термин "6 најмоћнијих стена у Алпима" у које спадају северне стене: Еигера, Жераса, Матерхоена, Пиц Бадила, Друса и Цима Гранде. Рене Десмаисон, Луис Лацхенал, Маурице и Жерард Херцог, Жан Коузи, Реинхолд Меснер, Крис Бонингтон, Лионел Тераи

Развој Српског алпинизма[уреди]

Пре другог светског рата, у Србији су активни појединци: Проф. Рашко Димитријевић и Станко Алексић који већином пењу по Словеначким Алпима. Након другог Светског рата оснивају се прва алпинистичка удружења. 1950 оснива се Алпинистички Одсек Београда (АОБ) као прва организација која окупља људе заинтересоване за алпинизам. Касније се слична удружења оснивају у Бору, Нишу, Крушевцу и Чачку. Српски алпинисти прве генерације су били најактивнији у масивима: Проклетија, Комова, Дурмитора где су вршени првенствени успони, а у Јулијским Алпима, Доломитима, Централним Алпима и Кавказу су поновљени неки од захтевних класичних успона. Најактивнији су били: Иван и Растко Стојановић, Живојин Градишар, Звонимир Блажина, Бранко Котлајић, Аца Ђорић, Срба Петровић, Пријезда Поповић и др. Прва генерација алпиниста успела је да покрене и развије алпинизам у Србији. Написани су многи текстови, књиге. Радило се интезивно на обуци и изградњи инфраструктуре по Српским и Црногорским планинама. Друга генерација алпиниста настала је почетком 80-тих година 20. века. Алпинисти друге генерације подижу ниво алпинизма у земљи низом квалитетних успона. У Сићевачкој клисури попето је пуно нових смери, у Словенији су поновљени тешки класици (Ашхенбренер, Чопов стебер, Петернел, Директна у Шпику, Раз Шита ...), ау централним Алпима нападане су источна стена Матерхорна, северна стена Гранд Жераса. Друга генерација је изнедрила 10-ак алпинистичких инструктора. Самостално је организовала неколико експедиција у масиве Памира, Хималаја, Тјаншана, Кавказа, Анда. Носиоци друге генерације алпиниста су: Аничин Александар, Миленко Савић, Пеђа Костић, Радослав Милојевић, Бранко Падежанин, Зоран Богдановић, Благоје Мићковић, Алекса Срданов.

Алпинистичка опрема[уреди]

Camalot C4 number 5 placed in a crack.jpg

Поред техника и техничких захвата, највећи допринос развоју, напретку и оствареним резултатима у алпинизму несумљиво дугујемо опреми која се и даље развија и у чији развој су укључени велики научни радови као и велике индустриске компаније. Удобност, комфор а пре свега сигурност били су главни захтеви алпиниста и планинара према извесним индустриским произвођачима. Лабораториским тестирањима и практичном применом створени су неки стандарди који данас, за неке делове опреме незначе само квалитет него му дају и употребну вредност. За већину техничке опреме најбитнији су сигурносни стандарди. Основна карактеристика стандарда безбедности је да је развијен од стране планинара и алпиниста. У глобализованом свету, потреба за међународним стандардима једноставно има смисла. Све је почело 1960 године када УИАА почиње да тестира ужад и неке друге категорије опреме, а касније прави Комисију за Безбедност., (UIAA Safety Commission[5]). Комисија за безбедност УИАА блиско сарађује са индустријом да бих развила стандарде за смањење несрећа у алпинизму изазваних лошом, некомпетентном и неквалитетном опремом.

Одећа[уреди]

Одећа трба да нас успешно заштити у свим па и у најсуровијим условима на које можемо наићи приликом успона и у свим временским условима. Она неретко одређује да ли ћемо успети или ћемо одустати. Промрзли и мокри сигурно другачије размишљамо!. Одећа за алпинизам се развијала у складу са потрбама и захтевима алпиниста и планинара у сарадњи са текстилним индустријама широм света. За одећу је најважнији материјал од кога је израђена, као и њен крој. Што се тиче кроја он мора да буде "пењачки". Одећа на сме да ограничава покрет пењача, треба лепо да лежи испод ранца или појаса и да потпуно штити тело пењача, шавови не смеју да жуљају, џепови треба да су доступни и када имамо на себи појас или ранац, капуљача довољно пространа да се навуче преко шлема и сл. Кључна ствар код одеће је слојевитост у облачењу јер су боља два танка слоја него један дебљи. Ваздух заробљен између слојева има функцију топлотне изолације, а према потреби можемо скидати или враћати слој по слој. У алпинизму су заступљена три слоја. Ова три слоја имају и различите функције у заштити пењача због чега су направљени од различитих материјала. Данас имамо модерну производњу по свим стандардима који су потрени за алпинизам (капе, рукавице, јакне, флисеви, мајице, пандалоне, доњи веш, чарапе, ранчеви као и различити облици обуће прилагођени временским условима и типу пењања).

Ужарија[уреди]

Уже је основно средство у заштити алпиниста приликом пада. Ниједан елемент опреме од настанка алпинизма до данас није урадио толико на безбедности као пењачко уже. Ово уже се због својих особина да се издужи приликом динамичког оптерећења често назива и динамичко. Основна сврха динамичког ужета је преузимање кинетичке енергије пада на рачун истезања чиме се смањује сила која делује у сидришту и на пењача. Укупан утицај силе приликом пада на људско тело овим је сведен на толератан ниво. Ужад су се некад правила од природних материјала (конопља), а сада се праве искључиво од синтетичких материјала. Предност синтетичких влакана су бројне: прво се издужи пре пуцања, чвршћа су, не упијају воду и битно су лакша. Мане су релативно мала отпорност на температуру изазвану трењем. Према конструкцији ужад се деле на вијену, плетену, комбиновану, са језгром и кошуљицом а према истегљивости се деле на динамичка и ужад са ниским степеном истегљивости (чест назив за ова ужад је статичко уже). Од 1960 године када су конструисана прва ужад са језгром и кошуљицом полако су из употребе избачена плетена, вијана и комбинована ужад. (Полу)статичка ужад се мало користе у алпинизму а примену су нашла у прављењу фиксних система, у транспорту, у спасилаштву, спелеологији или кањонингу.

Шлем[уреди]

Намена шлема је да заштити главу пењача од камена, леда или неких других предмета, као и да пужи потребну заштититу у случају пада и ударца главом о тврду подлогу. То се постиже системом абсорбције или упијања ударне силе преко система трака унутар шлема, а у последње време ту улогу преузима компресована пена којом је делимично или скроз испуњена унутрашњост пластичне шкољке. Неки шлемови се по угледу на бициклистичке кациге праве само од пене са посебном завршном обрадом, а главни бенефити које ова кацига пружа је веома мала тежина, чиме је погодна за ношење у дужим смеровима. Шлемови који поред шкољке имају само унутршње подешавајуће траке, су готово избачене из употребе, или се више не производе. Неки шлемови као шкољку имају различите материјале; пластику, фиберглас или угљенична влакна. Хибридни шлемови који испод пластичне шкољке имају обликовану пену, још увек су доста популарни код алпиниста и спортских пењача, највише што су дуготрајнији од ултралаких кацига од пене.

Пењачки појас[уреди]

Појас је део пењачке опреме а користи се приликом пењања, абзајловања или неке друге активности која захтева кориштење ужета за приступ или безбедност. Обезбеђује сигурност пењачу накаченом на уже или на осигуравалиште. У свом најједноставнијем облику може бити направљен од парчета ужета или гуртне (шлинге). Ипак специјално прављени пењачки појасеви су много удобнији, сигурнији а имају и могућност ношења опреме која нам је увек на дохват руке. Први појас “савременог” дизајна конструисао је Британски алпиниста Дон Виланс 1970 године за експедицију на Анапурну, а појас је после експедиције отишао у масовну употребу и постао популаран широм света.

Карабинери[уреди]

Карабинер је метална петља, чија је основна намена да лако и безбедно, засебну алпинистичку опрему повеже у неку функционалну целину или неки систем. Направљен је од лаких легура алуминијума или легура титанијума. Неки карабинери су урађени од јаког челика и користе се у спелеологи, спасилаштву или радовима на висини, а у алпинизму нису нашли примену због своје велике тежине.

Прусици и Гуртне[уреди]

Прусици су тања ужад која су мулти-функционални део опреме сваког алпинисте. Ова ужад имају веома мали коефицијенат истезања па тим спадају у групу статичких ужади. Динамичке особине нису препоручљиве из разлога што ово уже учествује у системима самоспашавања, спашавању палог партнера, осигурању на сидриштима или и сама учествују у прављењу сидришта. Његове карактеристике а превасходно носивост, зависе од пречника. Пречник овог прусика нам је врло битан и код израде неких система и чворова у том систему, али не због носивости већ са становишта фунционалности целог система.

Гуртна (Шлинга или Гуртна) је кружна (најчешћи облик) замка, направљена од јаких материјала а има велику примену у алпинизму од израде сидришта и осигуравалишта па до међуосигурања и система у спасилаштву. Прави се од полиестерских материјала а у новије време од веома издржљиве и јаке Спектра- Динеме, а начин ткања јој даје тракасти облик. Шлинге од динеме су увек затворене у круг шивењем јер су влакна динеме сувише клизава да одрже чвор при оптерећењу. Ове шлинге у већини случајева су затворене фабрички, шивењем а дужина ове замке одређује њену функцију. Краће су намењене за комплете на међуосигурањима а дуже за прављење осигуравалишта, система за спасавање, импровизованих међуосигурања и сл. Уколико ове гуртне убацимо у специјалне цевасте траке, направљене од материјала отпорних на хабање, добијамо јаке штанд-шлинге погодне за коришћење преко оштрих ивица.

Справе за осигуравање и спуштање[уреди]

Climbing gear (19978894535).jpg

Обликом, димензијама и самим начином контроле ужета, ово је најразличитији део алпинистичке опреме. Његово добро познавање омогућиће нам правилну и безбедну употребу у свим ситуацијама приликом обезбеђења, код абзајла или при системима у спасилаштву. Већина справа поред основне функције да контролише и заустави пролазак ужета, има могућност његовог привременог закључавања, блокирања и самозакључавања при оптерећењу на одређени крај ужета, а тим уже има проток на једну али не и на дреугу страну.

Контрола ужета и његово заустављање, справе врше на три начина и то: трењем, ломљењем и штипањем и комбинацијом ова три начина. Ломљење ужета је присутно у сва три начина контроле ужета. У свом основу и настанку, контрола ужета и његово заустављање радило се преко тела пењача, ломљењем и великом површином трења, а касније уз помоћ великог крушкасто

г карабинера (ХМСа). Справе раде то исто само уз велику редукцију силе која је потрбна за заустављање. Мана неких справа је што трењем оштећује или пуно уврће уже. У последње време начин пењања са двоструким и удвојеним ужадима условљен је справама са два отвора и без њих је овај начин отежан чак и немогућ. У алпинизму је забрањено користити справе које нагло коче уже као гри-гри и њему сличне, из разлога што приликом пада првог пењача могу да преко ужета које се нагло издужи, пренесе велику кинетичку енергију на пењача и на међуосигурања. Осим тога ове справе су намењене за једноструко уже, а своју примену су нашле у спортском пењању.

Техничка опрема[уреди]

Да би напредовање у стени или леду било могуће и што безбедније користе се разне врсте опреме који се главе у стену или лед. Традиционално пењање је засновано на клиновим који су били укуцавани у стену, напретком и развојем технологије настали су сви модерни комади опреме које користимо данас.

Један од типова опреме су Френдови, nastali su 1972 godine. Од тада они представњају најупотребњивији комад опреме, поред њих постоје разни облици заглавака (чокови, хексови, триками) који се поставњају у различите облике пукотина. Опрема за напредовање у снегу и леду поред основне летнје опреме која се користи у сувој стени, има посебно развијене ледне шрафове који се завијају у лед, снежние клинове као и дерезе "шилјке" које качимо на ципеле и Алпинистичке цепине који нам служе за напредованје по залеђеним водопадима и завејаним стенама.

Опрема за боравак у природи

Да би наш боравак у природи био што је то више могуће удобнији користимо додатне комаде опреме као што су; чеоне лампе, шатори, вреће за спавање, бивак вреће и подлошке за вреће. У ситуацији вишедневног боравка користи се и примуси као и прилагођено посуђе за исхрану.

Припрема алпинистичког успона

Велика важност добре припреме успона може се наслутити већ из поглавља о опасностима у планинама. Нажалост, иначе добра пракса да почетник најпре пење са искуснијим партнерима заправо не помаже развоју његових способности планирања и предвиђања тока успона. Сасвим је нормално да много искуснији партнер (нпр. Инструктор или алпиниста) одради припрему пењачког успона, посебно ако се (и то најчешће баш у школи) присећа успона од раније. Таква "припрема" обично бива више интуитивна него егзактна и прође потпуно транспарентно пред пењачем почетником. Прва спознаја о сопственом (не) искуству са припремом пењачког успона може причекати и дуже време - све док се алпиниста приправник не одлучи на озбиљнији успон са мање искусним партнером. Зато овај сажети преглед припремних радњи које пењачки успон чине сигурнијим и његов коначни исход предвидљивијим.

1. Одабир партнера.[уреди]

Партнери у навезу међусобно уважавају највеће поверење иако није реткост да се и случајни партнери нађу на супротним крајевима ужета, то највеће поверење увек постоји. Оно што чини навезу бољом је одабир партнера не само од поверења, већ и сличних амбиција, способности, психо-физичке издржљивости, предвидивог у разним ситуацијама.

2. Одабир места успона.[уреди]

Обично се своди на одабир планине или пењалишта, а нека у нас популарна одредишта су Сићевачка Клисура, Борски Сто, Бељаница, Горњачка Клисура..

3. Одабир смера успона Очито овде треба посветити много пажње.[уреди]

Смер својом тежином мора бити прилагођен могућностима свих чланова навеза. Током даљње припреме успона неретко се утврди да је избор смера преамбициозан па се на ову тачку често враћа.

4. Проучавање описа, скица и фотографија приступа, смера успона и силаза.[уреди]

Још једна тачка коју ретки изоставе из својих припрема. Ове информације треба потражити у свим доступним пењачким водичима што обухватају место успона, добро их проучити, обратити пажњу да нису неке од њих погрешне (свугде се поткрадају грешке па тако и упењачким водичима).

5. Идентификовање свих могућности присилног повлачења и ноћења.[уреди]

Добра припрема пењачког успона не бави се само успоном већ предвиђа и потребу одустајања током истог. У ту сврху потребно је унапред утврдити постоје ли у смеру поуздана осигуравалишта погодна за абсаил, може ли се и где из смера изаћи пречицом, прећи у неки лакши смер, удобно преноћити или бити спашен хеликоптером.

6. Прикупљање најновијих информација о успону.[уреди]

Будући да ни у једном пењачком водичу не пише да ли је детаљ смера претходни дан био мокар или чак залеђен, недостају ли једином Бивку однедавно врата или је чак цео заметен снегом, увек је паметно распитати се о свим детаљима успона код последњих пењача. То су можда пријатељи који су успон и препоручили, учесници неког тематског форума на Интернету, или (код врло свежих смерова) и сами аутори смера.

7. Израда сопствених скица и описа.[уреди]

За нешто дужи или оријентациони захтевнији успон врло је важно имати скицу смера и опис на самој скици, а понекад је опис пожељан и за приступ односно силаз. Најбоље је да сваки пењач у навезу из свих скица и описа у доступним му пењачким водичима те најновијих информација сам састави скицу са важним информацијама. Скицу треба фотокопирати у неколико примерака и све их заштитити од влаге (нпр. стављањем у обичну пластичну фолију) и ставити по један примерак у руксак, јакну, мајицу или везати на пењачки појас. То је "шалабахтер" који увек мора бити лако доступан.

8. Договори међу партнерима.[уреди]

Пењачи упоређују своје скице и исправљају уочене евентуалне недостатке те договарају последње детаље успона попут смена руководства и слично.

9. Провера метеоролошке прогнозе за подручје успона.[уреди]

Пењачи проверавају најновије доступне метеоролошке прогнозе за подручје успона и то како за дан (или дане и ноћи) успона, тако и за неколико следећих дана за случај да се успон непланирано одужи или неки фронт урани. На крају закључују да је прогноза повољна или одгађају успон.

10. Одабир потребне опреме.[уреди]

Укључује одабир техничке пењачке опреме, обуће и одеће, хране и пића те евентуално опреме за бивакирање - ако успон у некој својој фази (најчешће приступу) то и захтева.

11. Организовање превоза.[уреди]

Може ли након успешног успона навеза остати без договореног превоза у хладној пустоши Гренланда, седмицама беспомоћно чекајући први брод да га спаси? Не? Ја се неби сложио...

12. Обавештавање о плану успона.[уреди]

Увек је добро о плану успона обавестити пријатеље (по могућности пењаче) чији је задатак да мотре напредак навеза. На дојаву мобилним или који други знак неприлике они по могућности лично прискачу у помоћ или покрећу акцију спашавања. Ако је приступ смеру из оближњег планинарског објекта, најчешће је тамо и уписна књига где је добро пре одласка уписати своје личне податке, име смера успона, планирано време и место повратка те на то по могућности скренути пажњу службеном лицу.

Етика[уреди]

Тиролска декларација о планинским спортовима[уреди]

У прошлости је заједница планинара и пењача била мања и тесно повезана, тако да је било врло просто дискутовати о етици, правилима понашања и мерилима за вредновање успона. Данас, број људи који се баве различитим планинским спортовима брзо расте. Путовања са континента на континент су све једноставнија и примењује их много више људи него пре 10 година. Традиционални начин преношења вредности планинарства и алпинизма на младе се већ показао. Зато је нужно да уобличимо и запишемо наше заједничке вредности, етику и мерила. Само тако ћемо у планинама сачувати оно што нам свима много значи.

Доуг Скот:

У свету се планинарењем, спортским пењањем, алпинизмом, трекингом и турно скијањем баве милиони људи. У многим државама су планинске активности значајан саставни део живота. Мало која активност се темељи на толиком броју различитих мотива и циљева као планинарење. Планинарење, у својим различитим облицима, људима омогућава да достигну крајње границе својих могућности, а с друге стране представља јединствен начин рекреације, обогаћује наш живот и чини нас срећнијим. Мотиви за одлазак у планине и пењање су веома различити: од чисто здравствених и кондицијских, преко чистог уживања у покретима, контакта с природом и људима, до потраге за авантуром, одласка у непознато и откривање новога. Ова декларација, коју су на заседању у Инсбруку потписали најугледнији представници планинарства из разних земаља, садржи низ етичких начела и мерила вредности које постављају темељ добром понашању у планинама у 21. веку. Тиролска декларација није правилник нити скуп инструкција већ:

  • установљава основне вредности планинарења и планинских спортова,
  • установљава начела и мерила вредности у планинама,
  • установљава етичка мерила за поступање у критичним ситуацијама,
  • установљава етичка начела и мерила по којима јавност оцењује и критикује поступке планинара и алпиниста у планинама,
  • служи најпре младима да спознају вредности планинарења.

Један од циљева Тиролске декларације[6] је да упозна јавност са људима који одлазе у планине и стене и покаже какве чудесне могућности нуде планине и планинске активности за лично духовно уздизање, лепе доживљаје и достизање личних циљева, а с друге стране за упознавање и поштовање других планинара, других култура и изнад свега природе. Тиролска декларација није настала преко ноћи. Обликована тако да одговара савременом човеку, схватањима и начину живота, она представља запис етичких начела и вредности на којима се заснива планинарска култура и наводи многа неписана правила на којима се већ дуго темељи понашање планинара. Неке тачке Тиролске декларације се односе на активности врхунских алпиниста који теже ка екстремним подвизима и достигнућима, али је већина њеног садржаја намењана управо свима који иду у планине. Начела Тиролске декларације важе за све – за шетаче, планинаре, трекере, пењаче, алпинисте и турне смучаре, независно од националности, вере или индивидуалних способности.

Spoljne veze[уреди]

"mountaineering"

"Climbing"

"Planinarski savez Srbije"


Референце[уреди]

  1. ^ „Alpinist”. 
  2. ^ „Association affiliated to the French Federation of Alpine and Mountain Clubs”. 
  3. ^ Histoire de l'alpinisme. ISBN 285744866X. 
  4. ^ Alpinisme, la saga des inventions et des techniques. ISBN 2365450083. 
  5. ^ Planinarenje u leto. PETZL Fondation. 
  6. ^ Alpinisme et compétition. ISBN 2700306201.