Корисник:Golija/Тежња ка срећи: значај циља у животу

Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

Тежња ка уживању је формирана тежња

1. Тежња ка уживању је, разуме се, општи термин под којим подравумевамо безбројно мноштво ж е љ а сваке врсте, којима је заједничко то што све оне теже да се понове сви пријатни осећаји које смо раније имали. Човек не може тежити ка уживању које не зна и не претставља себи. Он тежи ка уживању пошто је осетио уживање услед задовољења ма које друге тежње. Ка тражењу хране човека не потстиче тежња ка уживању него м у ч е њ е глађу, и тек пошто је осетио сласт задовољења глади уопште или неком храном посебно, човек тежи за храном, потстицан и мучењем глађу и претставама о уживању.

2. Ова разлика између урођених и формираних тежњи, које су се успоставиле на основу искуства, помоћу тежњи ка овим или оним уживањима, не односи се само на њихово прво испољавање. И доцније човек лако може разликовати у самом себи урођену тежњу, избећи мучно дејство урођених потреба од склоности ка уживањима, или посебно од ове или оне жеље за уживањем. Тако, човек који је јако заузет неким послом, с гневом и незадовољством запажа код себе потребу за храном или потребу за одмором која се јави, док чулни човек дочекује ове осећаје са задовољством. Напротив, човек који више не осећа глад, може још и даље тежити ка наслађивању укусним јелом, и та тежња нагонила је римског прождрљивца који се већ најео да узима средство за повраћање, да би имао задовољство од даљег једења. На тај начин, ми видимо да, ако се тежња да се избегне мучење које долази од незадовољења урођених потреба и склоност ка одређеним уживањима често сједињавају, исто тако има и случајева кад се оне испољавају сасвим одвојено и да, према томе, психолог мора строго разликовати ове појаве људске душе.

3. Склоност ка наслађивању не може се назвати и т е ж њ о м. То је већ жеља зато што она долази услед доживљених осећања и стално је праћена претставом, без које је жеља немогућа (ignoti nulla cupido). Жеља ма за каквим специјалним наслађивањем произлази услед ове или оне урођене тежње. Она нам управо и причињава пријатноет својим задовољавањем, а осетивши га једном, ми већ почињемо да желимо да се оно понови. Жеље које нису поникле из урођених тежњи, не постоје, а ако нам нека жеља изгледа потпуно вештачком а не природном, онда ћемо, ако се у њу ближе удубимо, увек наћи да је она поникла из урођене тежње душе ка делатности.

Урођеност тежње ка срећи

5. Не сматрајући да су тежње ка наслађивању урођене, јер су то жеље које су се формирале из искустава наслађивања, не треба ли ипак сматрати да је урођена тежња да се не пати? Ми смо то већ признали признавши саму урођеност тежњи и њихово својство да муче човека, кад се не задовоље. Ако би био потребан посебан назив за општу тежњу човекову да задовољава све своје тежње, онда бисмо предложили да се она назове тежњом ка с р е ћ и. Тежња ка срећи у таквом смислу, наравио, била би урођена човеку, али то никако није тежња за наслађивањем, јер човек, на основу урођене тежње ка срећи, може тежити задовољењу таквих тежњи чије му задoвољење уопште не причињава уживање. Тако, нас може привлачити и таква делатност која нам уопште није пријатна, која нас чак може јако мучити, али која ипак привлачи нашу душу управо тиме што асоцијације емоционалних претстава које је условљавају чине у садржају наше душе такав обиман и значајан систем, да он, чак и против наше воље, привлачи к себи свесну делатност наше душе. Тако, систем тужиих или гневних претстава привлачи к себи нашу душу али не због тога што нам оне могу причинити задовољство него управо једино зато што нашу душу, која по својој природи тражи делатност, по могућству широку и јаку делатност, одвлаче они системи претстава који за њу у дато време претстављају степен такве делатности - одвлаче независно од тога да ли јој та делатност причињава задовољство или патњу, и као резултат добија се не уживање или патња него делатност која може бити праћена како уживањем тако и патњом; али та осећања која је прате јесу само случајна, од којих сама тежња не зависи. Зар свако од нас није осећао тешка напета душевна стања од којих не може да се отргне управо због тога што она отварају души сферу широке и јаке делатности пред којом су све друге тесне и слабе? »Да се не би мучио човек, каже Рид, треба само да не мисли о ономе што га мучи, али то ни издалека није увек могућно учинити«. Ми сматрамо да ће основна појава у том погледу бити та немогућност да се чожек не мучи досадом и тугом, коју осећа наравно свако ко је затворен у самицу. Ко се не би постарао да се одвоји од ових страшних мука душевне неактивности, кад би само могао? Али то је већ човеку потпуно немогућно: исто тако немогућио као што му је немогућно да се одвоји од своје сопствене душе, јер овај императив делатности чини суштину душе. Човек може да замени једну делатност другом, али то му је утолико теже уколико више мора да прида своје снаге воље овој или оној душевној делатности, да би она могла уравнотежити и потиснути ону од које он жели да се одвоји. Али сасвим се одвојити од тежње ка делатности за човека је немогућније него одвојити се од тежње за храном.

Тежња ка делатности није тежња ка уживању

6. Ми смо већ видели да свака природна тежња човекова, кад се не задовољи, нагони човека да пати, а кад се задовољава, даје му разноврсне осећаје, више или мање пријатне, с обзиром на напетост саме тежње и напетост оних патњи које расту са рашћењем незадовољење тежње. Видели смо такође како из искуства задовољења урођених тежњи настаје произведена, формирана тежња, или, јасније, склоност ка уживањима. Сада морамо обратити нарочиту пажњу на то да т е ж њ а к а делатности чини знатан изузетак од тога општег тока образовања жеља. Незадовољена, она мучи човека као и све остале тежње кад се не задовоље, али задовољена — она не пружа човеку задовољство. Та значајва битна тежња душе при своме задовољењу доноси као резултат не некакво уживање или пријатно осећање, него само свесну психичку или психофизичку д е л а т н о с т. Разуме се, делатност како у своме почетку тако и при своме завршетку или, најзад, у прекидима може бити праћена пријатним или непријатним осећањима, али та осећања која је прате претстављаће за њу пропратне појаве које слабе сваки пут с јачањем делатности и које избијају јасније кад делатност ослаби. У тренутку пак напрегнуте делатности нема ни патњи, ни уживања, него постоји само делатност.

7. Ову психичку чињеницу може свако посматрати код самот себе, као и код других. Погледајте дете кад је заузето неком делатношћу која га јако одушевљава, привлачи - и ви нећете приметити на његоеом лицу ни сенке од задовољства, ни израза патњи, него миран, озбиљан и усретсређен израз делатности. То исто приметићете и на лицу уметника кад је потпуно удубљен у свој рад, и на лицу обичног радника, кад је потпуно обузет својим радом. У тренутку прекида делатности, кад се човек, например, зауставивши се за моменат, радује ономе што је урадио или испољава незадовољство кад примети; да је урадио оно што није хтео, или изражава гнев кад види нову, неочекивану препреку коју треба да савлада - и у његовој души, и на лицу светлуцају осећања задовољства, патње или гнева, али чим се поново прихвати рада - израз тих осећања ишчезава с његовог лица, а осећања из душе: о н о п е т с а м о р а д и. У п р а в о то душевно стање и ј е с т е нормално стање човеково и она највиша срећа која не зависи од уживања и не потчињава се тежњи ка њој.

8. Човек се, наравно, често прихвата рада да би поститао њиме извесно уживање или да би, се радом избавио од извесних патњи. Али радећи, он не осећа ни једно ни друго, тако да рад сам по себи, независно од циљева ради којих он може бити предузет, задовољава само потребе људске душе, њену тежњу ка делатности, не причињавајући јој ни патње ни уживања. Ствар је психолога да разликује појаве а не да их меша. На сам рад, независно од циљева ради којих он може бити предузет, човека потстиче урођена тежња душе која тражи делатност; али човек не може да тражи рад као уживање зато што рад сам по себи не пружа уживање. Према томе, из задовољавања тежње за делатношћу не може нићи, као из задовољења осталих тежњи, жеља за уживањем. Али ипак, иако не пружа уживање, рад коме се човек предао, има у самом себи и сам по себи привлачно својствсо. Коме се није десило да се, предузевши неку делатност да би постигао ова или она ужквања или да би избегао ова или она лишавања, затим тако одушевио самом делатношћу да је заборавио на уживања ради којих је предузео овај или онај рад? И то није нека ретка, изузетна појава, него својство заједничко свакој озбиљној делатности које ми некад не примећујемо само зато што се оно испо-љава у одломцима, моментално, мењајући се с другкм психичким појавама, час слабећи, час појачавајући се, према нашој обузетости самим радом. То не само да није изузетна него је управо таква општа појава без које нема и не може бити никакве озбиљне и плодоносне делатности. Ко се, радећи нешто, н и м а л о не одушевљава самим послом, сем рачуна због којих је предузео тај посао, тај неће учинити ништа ваљвано, па и сам рад неће задовољити његову тежњу за делатношћу, неће испунити ону душевну празнину о којој говори Мил. Ова појава, кад се стално понавља при сваком поједином раду човековом, испољава се необично јасно и у широкој сфери делатности човечанства. Узмимо, например, науку. Без сумње, она је пружала и даље пружа људима средства за отклањање многих патњи и за прибављање многих уживања. Али ако би само та корист од науке постала циљ науке, она се не би покренула ни за корак надред и пре-стала би да доноси корист. Само човек одушевљен науком може стварно учинити у њој корак напред а такав човек одушевљен нау-ком, одушевљава се самом делатношћу коју му пружа наука а не к о р и ш ћ у коју она може дати њему и другима, и не оним задовољством које дилетант тражи у науци. Људи који траже корисно и пријатно у наукама, најмање су допринели развоју наука и најмање су извукли из њих ово или оно задовољство које су једино тражили. Прави научник бави се науком ради науке, и, такорећи, успут открива у њој средства или за отклањање патњи или за стицање нових уживања и, разуме се, не за себе: она су му најмање потребна, јер све његово време . . . заузето је озбиљним свесним радом.

9. Видели смо, дакле, да је Мил, говорећи о некаквој вишој срећи која треба да испуни празнину човечјег живота, тј. да постане његов садржај, дошао до тачне психичке чињенице. Али Мил греши кад мисли да је то испуњавање празнине људског живота, то тражење његовог правог садржаја нешто што очекује човека у далекој будућности. Стварно, треба желети да се то појача за свакога по-себно и за човечанство уопште, али да је сама појава и сада не само неоспорна чињеница него да заузима централно место у људском животу — то је ван сумње, Сам Мил је испуњавао празнину свог живота, радећи своју »Логику«; сваки уметник чини то исто, радећи озбиљно на својој слици; то исто чини и обичан земљорадник који је заволео свој прост посао; најзад, зар је мало људи који више или мање, ма и у незнатној мери, нису испуњавали празнину свог живота слободним, омиљеним радом? У томе погледу ми не очекујемо никаква чуда од будуће историје, никакве корените промене: у људској историји и у историји природе ништа се не ствара изнова, нема никаквих изненадних и коренитих реформи; али врши се вечита реформа већ постојећих елемената, при чему битно и нормално избија напред из небитнот и ненормалнот. Озбиљан и слободан омиљени рад, којим се не тежи за уживањем, мање или више испуњава празнину људског живота од тренутка кад се човек појавио на земљи, и само треба желети да тај основни закон људске природе продре у општу свест и да сваки буде свестан да је рад сам по себи, сем уживања и патњи које могу доносити, такође неопходан за душевно здравље човеково као чист ваздух за његово физичтсо здравље. Ако би сам Мил био потпуно свестан овог психичког закона, он би истасао слободан омиљен рад, својствен човеку, а не срећу -за највише мерило вредности свих практичних правила људског живота.

Значај циља у човековом животу

10. Ова несумњива чишеница психичког живота човековог нарочито се јасно изражава у оном огромном значају које за човека има циљ живота, независно од садржаја тога циља и чак његовог постизања; јер циљ или задатак живота је само други облик за изражавање истог појма животног рада, дела. Задовољите све жеље човека али му одузмите циљ у животу, и погледајте какво ће несрећно и ништавно биће он претстављати. Према томе, није задовољење жеља оно што се обично зове срећа, него ц и љ у ж и в о т у претставља срж људске вредности и лудске среће. И уколико будете брже и потпуније задовољавали тежњу човекову за уживањем, одузевши му циљ у животу, утолико ћете га учинити несрећнијим и ништавнијим. Наравно, човек у сваком поједином тренутку своје делатности тежи да постигне ц и љ, тј. да га уништи, а не да га има, и никад не тежи томе да га одгурне даље, као што то погрешно хоће Кант; али психолог који се односи црема душевним појавама као према објектима посматрања, јасно види да је за човека важније да има циљ живота (задатак, животно дело), него да га постиже. Разумљиво је само по себи да овај циљ мора бити такав да би могао бити циљ човека, да би постизање тога циља могло пружати човеку непрестану делатност која се стално проширује, такву делатност коју тражи његова душа, да не би тражио уживања и да не би обраћао пажњу на патње. Својства тога циља одређена су особеностима људске душе, и зато ћемо говорити о њима у трећем делу наше »Антропологије«. Али и сада је већ јасно да овај циљ, да би стално испуњавао празнину људске душе која се стално отвара (њену тежњу за делатности), мора бити такав да, стално постизан, никад се не може постићи, при чему би човек остао без циља у животу. Дубоко осећање све снаге овог психичког закона нагнало је Канта да каже да ако би му ставили да бира истину или пут ка истини, он би претпоставио пут ка истини самој истини. У овом једностраном изразу филозофа, који је претпоставио свему живот мисли, постоји, сем тога, и друга заблуда: Кант, као и сваки други човек, без сумње, не би се уздржао и изабрао би истину а не пут ка истини, али овај и нехотице истргнути поклик ванредно изражава стварни положај човека у свету, који је Кант дубоко доживео, мада и не потиуно свесно. За нас пак није важно то шта би могло бити, него оно што стварно постоји.

Узајамни однос између разних човекових тежњи

11. Сада треба да се потсетимо односа који смо открили између тежње према делатности и других тежњи, урођених човеку и нарочито органских тежњи о којима ћемо овде претежно и говорити. Свака органска тежња, пошто се задовољи, престаје, али душевна тежња ка делатнасти или тежња душе за променом својих стања, не одликује се тиме: она се никад не задовољава, и, сем тога, тражи још прогресивности у своме сталном задовољавању. Ето због чега се страсти и наклоности не би могле образовати из задовољавања само органских потреба ако у човеку не би било душевне тежње ка сталној и све већој душевној делатности. Ова тежња, ако се тако може рећи, распламсава у пламен страсти оне искре уживања које светлуцају у процесу задовољавања наших органских потреба и гасе се кад је тај процес завршен а задовољена потреба се стишала. Ми смо видели да се свако органско, а такође и духовно наслађивање искупљује управо одговарајућом патњом, патњом лишавања. Ако човека привлачи уживање, онда га управо исто толико одбија патња. Према томе човек, при таквом односу према уживањима, не би тежио к њима и у њему се не би могла образовати склоност ка уживањима. Човек не би почео да мучи себе глађу само зато да би осетио насладу од задовољења глади, и нико, као што напомиње Браун, неће зажелети да буде болестан да би осећао задовољство оздрављења. Према томе, ако човек тежи том непрекидном смењивању патњи уживањима и уживања патњама, онда је то уствари због тога што му је потребно с а м о т о смењивање, тј. промена душевних стања или, другим речима, потребна му је стална душевна делатност.

12. Из овога је разумљиво да, ако човек нема озбиљног циља у животу, тј. циља који није прожет само смехом или само плачем, таквог циља који он има не због задовољства или патњи него из љ у б а в и према послу који ради, онда он може наћи себи делатност само у смењивању уживања и патњи, при чему ће он, разуме се, јурити за уживањем, трудећи се да се ослободи од патњи — и управо за толико ће се лишити уживања колико буде избегавао патње, тј. ступиће на погрешан пут у животу: погрешан не по некаквим вишим филозофским и моралним принципима него управо због тога што он не води човека тамо куда он сам жели да и д е. Ето због чега погрешност тога пута не подлеже ни најмањој сумњи. Тим скретањима човека с правог пута озбиљног циља и озбиљног рада на лажан пут тражења уживања и избегавања рада позабавићемо се у следећој глави.