Корисник:Intermedichbo/Мој лични песак 3
Активности људског организма синхронизоване су на ритмичке промене светлости и тамне које се дешавају свакодневно. Биолошки ритмови су физиолошки и биохемијских процеси и обрасци понашања створени кроз човекову еволуцију у одсуству свих екстерних 24-часовних сигнала из физичког окружења, са периодом који је око 24 часа. Ови физиолошки ритмови који се називају и циркадијални, од латинске речи „circa diem“ '(о дану), поседују атрибуте унутрашњег биолошког часовника, којим управља „велики циркадијални пејсмејкер“ у мозгу.
Циркадијални пејсмејкер у мозгу је свакодневно под утицајем 24-часовног соларног циклуса, и у суштини је главни тајмер (нем. major zeitgeber-или у слободном преводу давалац времена). Остали пејсмејкери, или тајмери, су унос хране, радне и друге активности и бројни сигнали из окружења, на пример будилник. Добара регистрација и пријем сигнала у мозгу омогућава организму човека оптималне перформансе у право доба дана, јер је мозак у стању да предвиде будуће задатке и омогући одговарајуће физиолошку и психолошку припрему.
Међутим, модерно друштво често човеку намеће одступања од редовне шеме радног и другог ангажовања, као што је рад у сменама, путовање кроз више временских зона, што доводи до циркадијалне дисритмије. Неуспех организма да се прилагоди еколошким и друштвеним временским сигналима доводи до десинхронизације унутрашњих биолошких часовника. Ова дисрегулација може довессти до повећаног ризика појаве грешака и незгода у раду и саобраћају, губитка продуктивности и здравствених проблема, као што су повећана склоност за појаву рака, депресије, поремећаја спавања, гастроинтестиналних, метаболичких и кардиоваскуларних поремећаја, смањен имунски одговор, па чак и животни век.
Бројна истраживања указују да људи са циркадијалном дисритмијом изазваном сменским радом чешће развијају нетолеранцију на глукозу, шећерну болест и хипертензију, а можда и рак. Након недавног откриће језгра молекуларног биолошког сата, значајно је повећано интересовање за изучавање механизма утицај циркадијалне дисрегулације на ментално и физичко здравље.
Значај[уреди | уреди извор]
Циркадијална дисритмија може имати драстичне последице на мождане функције. Све бројнија истраживања указују да нарушена временска организација организма утиче на понашања, опажање и афективне реакције.(Бенца и сар., 2009).
Генетски узроковани поремећаји циркадијалном часовнику ремете цикус сан-будност и ритмове понашања, који могу да буду укључене у настанак менталних поремећаја. Неколико различитих психијатријских поремећаја, укључујући депресију, биполарне поремећаје, сезонске афективне поремећаје, шизофренију и друге сродне (граничне) поремећаји су обично повезани са абнормалностима у циркадијалним ритмови.
Посебно, биолошки часовници играју главну улогу у патофизиологији афективних поремећаја. Зато усклађивање оштећених циркадијалних ритмова, побољшањем сна, или парадоксалним остајем будним, може бити изузетно корисно за лечење пацијената са депресијом и биполарни поремећај.
Цхронотхерапеутиц комбинације светлости и пробудити терапијом постигне брзе резултате и, смањењем преосталих симптома, такође минимизирају рецидив током више месеци. Поред тога, изгледа да цхронотхерапеутицс главни модератор одговора дроге, и, у комбинацији са антидепресивима, обећавајући метод да се стабилизује пацијената у дугом року.
Истраживачи раде на проширењу своје знање у вези фармацеутских и не-фармацеутских начине да мењају циркадијални ритмови. Скорашња открића молекуларних часовника одговорних за генерисање циркадијални ритмови обезбеди нове увид у привременом раскиду, нуде нових терапеутских путеве за лечење афективних поремећаја.
Уобичајени поремећаји циркадијалног ритма[уреди | уреди извор]
- Џетлег (енгл. Rapid Time Zone Change Syndrome)
Овај синдром чини скуп симптома који се карактеришу прекомерном поспаношћу и недостатком дневне будности код људи који путују кроз више временских зона.
- Поремећај спавања изаван сменским радом (енгл. Shift Work Sleep Disorder)
Поремећај сна изазван сменским радом најчешће се јавља се код особа које често ротирају смене или искључиво раде ноћу.
- Синдром одложене фазе спавања (енгл. Delayed Sleep Phase Syndrome (DSP)
Синдром одложене фазе спавања (несаница на почетку спавања), карактерише се потешкоћама успављивања или одложеним поремећајем врмена спавања. Људи са DSP синдромом имају тенденцију да заспу врло касно ноћу, и потешкоће у буђењу у задато време за посао, школу, или друге друштвене активности.
- Синдром ране фазе спавања (енгл. Advanced Sleep Phase Syndrome)
Синдром ране феза спавања је поремећај циркадијалног ритма у коме нека особа иде на спавање раније него уобичајено и буди се раније него што то жели. Код овог синдрома вечерњи одлазак на спавање је ранији (на пример, између 18:00 и 21:00 часова, увече), и буђење раније него што та особа жели (на пример, између 01:00. и 05:00 часова ујутру)
- 24-часовни поремећај спавања (енгл. Non 24-Hour Sleep Wake Disorder)
Овај поремећај циклуса спавања често се јавља код оособа које су потпуно слепе или без биолошког часовника или утицаја периодицитета 24-часовног циклуса промене светлости и таме. Резултат поремећаја код ових особа огледа се у драстичном смањењу времена спавања и квалитета ноћног сна и проблемима са поспаношћу током дана.
Nesanica (lat. insomnia) je nedovoljno spavanje. Deli se prema vrsti poremećaja spavanja, trajanju i uzrocima.
Nesanica se deli na:
1) teškoće uspavljivanja (nesanica na početku spavanja),
2) učestalo i stalno buđenje (teškoće održavanja spavanja),
3) trajnu pospanost, uprkos odgovarajućoj dužini spavanja (neodmarajuće spavanje)
Common Circadian Rhythm Disorders
Jet Lag or Rapid Time Zone Change Syndrome: This syndrome consists of symptoms that include excessive sleepiness and a lack of daytime alertness in people who travel across time zones. Shift Work Sleep Disorder: This sleep disorder affects people who frequently rotate shifts or work at night. Delayed Sleep Phase Syndrome (DSPS): This is a disorder of sleep timing. People with DSPS tend to fall asleep very late at night and have difficulty waking up in time for work, school, or social engagements. Advanced Sleep Phase Syndrome (ASPD): This is a disorder in which a person goes to sleep earlier and wakes earlier than desired. ASPD results in symptoms of evening sleepiness, going to bed earlier (for example, between 6 p.m. and 9 p.m.), and waking up earlier than desired (for example, between 1 a.m. and 5 a.m.) Non 24-Hour Sleep Wake Disorder: This disorder frequently affects those that are totally blind since the circadian clock is set by light-dark cycle over a 24 hour period. In non-24 hour sleep wake disorder the cycle is disturbed. The disorder result in drastically reduced sleep time and sleep quality at night and problems with sleepiness during daylight hours.
Шаблон[уреди | уреди извор]
| Локација | Могући патогени | Остали патогени | Компликације | Примена антибиотика |
|---|---|---|---|---|
|
| |||
|
| |||
|
|
|
|
Текст наслова[уреди | уреди извор]
 |
|
|
|
|
|
Из књиге: др Владимир Адамовић, пионир и доајена наше психосоматске медицине. |
Анатомија[уреди | уреди извор]
Аорте је главни артеријски крвни суд циркулаторног система који крв обогаћену кисеоником из срца допре до свих тачка у телу. Аорте настаје из леве коморе срца и завршава се у слабинској (лумбалној) области у којој се дели на два дела и формира десну и леву заједничку илијачну артерију које се наниже настављају крвним судовима доњих удова.
Абдоминална (трбушна) аорте је деоаорте који се налази у пределу абдомена (трбуха) између бубрежних артерија и илијачне бифуркације дуж предње стране кичменог стуба (кичме). Хистолошки аорта се састоје од три слоја:
- Унутрашњег слоја - Tunica intima
- Средњег слој - Tunica mediа
- Спољашњег слоја - Tunica adventitiа
Она иде паралелно са доње шупље вене, која се налази одмах десно од абдоминалне аорте, и постаје мањи у пречнику, јер одаје гране. Ово се сматра да је због великих својих главних грана. На 11. ребра, пречника је око 25 мм, изнад порекло бубрежних артерија, 22 мм, испод реналс, 20 мм, а на рачвање, 19 мм.
Анеуризма је абнормално проширење артерија са повећањем већи од 1,5 пута пречника нормалне. То обично укључује слабост у туница медијима доводи до истезања туница адвентитиа и / или туница интиме. Као крв се пумпа кроз артерије, ослабљена зид протезао даље често ствара у облику јајета балоном. Анеуризме може имати депозите холестерола, калцијума, па чак и малих крвних угрушака. Анеуризме обично расте током времена, обично у просеку 1 / 8 - 1 / 4 инча годишње. Додатне проширење може бити изазван крвни притисак унутар анеуризме.
Анеуризме се могу јавити у било ком крвних судова у телу, али најчешће се јавља у аорту. Заједнички сајт за аорте је део брода који је одмах испод бубрежних артерија (које снабдевају крвљу бубрезима), али изнад илијакалним артеријама (која снабдевање ноге крвљу). Ово се зове анеуризме абдоминалне аорте (ААА). Аорте пролази раст и повећање пречника током детињства, адолесценције и између 25 и 75, када пречника повећава за око 25%. Пречник нормалне аорте је већи код мушкараца него код жена. Просечна величина нормалне аорте се креће од око 1,7 цм. до 2.4 цм. у зависности од пола, телесне хабитусом и старости.
Међународно друштво за кардиоваскуларну хирургију / Друштво за васкуларну хирургију дефинише анеуризме абдоминалне аорте, као фокалне дилатација (проширење) абдоминалне аорте, где је пречник најмање 50% већи од очекиваног нормалног пречника за тог појединца. Стандарда мерења прихваћен од стране многих лекара и клиничка испитивања за фокалне дилатација које треба размотрити анеуризме абдоминалне аорте је пречник већи од 3 цм
Мањински стрес[уреди | уреди извор]
Да би разумели утицај мањинског стреса[1] на ментално здравље сексуалних мањина, мора се прво разумети друштвено-психолошки концепт стигме (стигматизације) [2]). Гофман је (1963) дефинисао стигму као нежељену разлику која треба да дискредитује појединца.[3] Линк и Фелан (2001) [4] наводе услове (околности) у којима се стигма јавља;
- када постоје одређене индивидуалне разлике међу поједицима,
- када су ове разлике повезане непожељним или негативним карактеристикама стереотипије,
- када се означени појединци разврставају у различите категорије које их одвајају од главног животног тока,
- када су означени појединци изложени дискриминацији и губитку статуса што доводе до неједнаког приступа појединцима социјалној, економској и политичкој моћи.
Та неједнакост, када су у питању сексуалне мањине, је последица стигме и дискриминације, а не самих разлика између појединаца. [5]. Стигма је чињеница; интерперсоналне, културне, правне, политичке и друштвене климе у којој живе сексуалне мањине. Стигма која дефинише сексуалне мањине назва се сексуална стигма: "стигма према нехетеросексуалном понашању, идентитету, односима или заједници"[5]. Овај облик стигме делује како на друштвеном нивоу тако и на нивоу појединца, а утицај овог жигосања као стресора може бити јединствен фактор који карактерише сексуалне мањине као групе [5][2][6].
Даље, жигосање хомосексуалаца је обликовало ставове у ментално здравственим професијама и сродне институције према овеој популације. [7][8][9][10][11] Моралне и верске вредности у Северној Америци и Европи утицале су на иницијалне разлоге за криминализацију, дискриминацију и предрасуде према истополном понашању [6]. У касним модерном периоду, интересовање медицина за ментално здравље додало је нови тип стигматизације и дискриминације од концептуализације хомосексуалности и њено лечење као менталне болести или поремећаја. [12][6]
Сексуалних мањине се у свом животу могу суочити поред свакодневних стресних утицаја индентичних за целокупну људску популацију и са додатним мањинским стресогеним утицајима, као, као што су они везани за старост, пол, родни идентитет, расу, етничку припадност, културу, национално порекло, религију, сексуалну оријентацију, инвалидитет, језик и социоекономски статус.
На друштвеном нивоу, сексуална стигма (као мањински стрес) је уграђен у бројне друштвене структуре преко цивилног и кривичног права, социјалне политике, психологије, психијатрије, медицине, цркве и других друштвених институција. Сексуална стигме се огледа у различитим правним и социјалним третманима од стране институција према сексуалним мањинама, који се најбоље уочавају у овим примерима;
- дуга историја криминализације истополног сексуалног понашања,
- недостатак правне заштите од дискриминације ЛГБ особа у запошљавању, здравству и становању,
- недостатак накнаде за ЛГБ бракове и породице које би подржала формирање њихових породицае, (за разлику од обимних бенефиције које постоје за хетеросексуалне брачне парове, па чак понекад и када хетеросексуални парови нису у браку).
13 структуралне сексуалне стигме, под називом хетеросексизам у научне литературе, легитимише
и учвршћује стигме према сексуалним мањинама и одржава власт разлика између сексуалног мањине и других (Херек, 2007, види такође Сзимански ет ал, 2008)..
Изрази стигме, као што су насиље, дискриминацију, одбацивање, као и друге негативне интерперсоналне интеракција, су донесен жигосање (Херек, 2009). Појединци очекивања "о вероватноћу да жигосање ће бити донет у разним ситуацијама осећа стигме. Напори појединаца да се избегне донети и осећао Стигма може да укључи повлачење из себе (нпр. селфдениал или цомпартментализатион) и повлачењу из друге (на пример, само-сакривање или избегавање) (см., например,Бецкстеад & Морров, 2004, Дрешер, 1998а; Малион, 1982, Пацханкис, 2007; Пацханкис, Голдфриед, и Рамраттан, 2008; Троиден, 1993). У Херек'с (2009) модела, интернализована стигме 14 је усвајање социјалне стигме примењује на сексуалне мањина. Чланови групе жигосани као и као нонмемберс групе може да усваја те вредности. Само-стигма је интернализована жигосање у оним појединаца који су искуство истополне сексуалне атракција и чији је селф-концепта мечева стигматизације тумачења друштва. Примери за ово само-стигме су негативне оцене () прихвата друштва и (б) скривање негативне ставове према себи и своје сопствене истополне сексуалне атракција. Сексуалне предрасуде је интернализована сексуално стигме држи нонстигматизед већине.
- ^ Report of the American Psychological Association Task Force on Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation, Washington, DC 20002-4242 Available online at:apa.org
- ^ а б Herek, G. M., & Garnets, L. D. (2007). Sexual orientation and mental health. Annual Review of Clinical Psychology, 3, 353-375.
- ^ Goffman, E. (1963). Stigma: Notes on the management of spoiled identity. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
- ^ Link, B. G., & Phelan, J. C. (2001). Conceptualizing stigma. Annual Review of Sociology, 27, 363-385.
- ^ а б в Herek, G. M. (2009). Sexual stigma and sexual prejudice in the United States: A conceptual framework. In D. A. Hope (Ed.), Nebraska Symposium on Motivation: Vol. 54: Contemporary perspectives on lesbian, gay, and bisexual identities (pp. 65-111). New York: Springer.
- ^ а б в Katz, J. (1995). Gay American history: Lesbians and gay men in the United States. New York: Thomas Crowell.
- ^ Drescher, J. (1998a). Psychoanalytic therapy and the gay man. Hillsdale, NJ: Analytic Press.
- ^ Murphy, T. F. (1997). Gay science: The ethics of sexual orientation research. New York: Columbia University Press.
- ^ Silverstein, C. (1991). Psychological and medical treatments of homosexuality. In J. C. Gonsiorek & J. D. Weinrich (Eds.), Homosexuality: Research implications for public policy (pp. 101-114). Newbury Park, CA: Sage.
- ^ Haldeman, D. C. (1994). The practice and ethics of sexual orientation conversion therapy. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 62, 221-227.
- ^ LeVay, S. (1996). Queer science: The use and abuse of research in homosexuality. Cambridge: Massachusetts Institute Technology Press.
- ^ Brown, L. S. (1996). Ethical concerns with sexual minority patients. In R. P. Cabaj & T. S. Stein (Eds), Textbook of homosexuality and mental health (pp. 887-916). Washington, DC: American Psychiatric Press.
Дозе и јединице зрачења[уреди | уреди извор]
| Доза | Јединица | Дефиниција [1] |
|---|---|---|
| Апсорбована доза (D) | Греј (Gy) (џул/кг) |
Количина енергије која ће се предати килограму материје и она зависи од:
|
| Еквивалентна доза | Сиверт (Sv) |
|
| Годишња граница еквивалентне дозе |
500mSv |
|
Детерминистички (ефекти с прагом) „су ефекти који се могу очекивати кад доза прекорачи неку, унапред познату вредност“ [1].
Стохастички (ефекти без прага) „су ефекти за које не постоји праг, већ могу настати и при веома малој апсорбованој дози зрачења, теоријски при проласку само једног γ-фотона, ако при том дође до таквих промена у грађи ДНК молекула, које се не могу поправити“ [1].
Biografije[уреди | уреди извор]
| Ernst fon Bergman | |
|---|---|
 Ernst fon Bergman | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. decembar 1836. |
| Место рођења | Riga, Letonija |
| Датум смрти | 25. mart 1907. |
| Место смрти | Visbaden, Nemačka |
| Пребивалиште |  Србија |
| Националност | Namac |
| Научни рад | |
| Поље | Хирургија |
| Институција | Profesor na katedri za hirurgiju u Berlinu |
| Познат по | „Otac asepse“, hirurškim instrumentima |
| Jedan od utemeljivača neurohirurgije i sterilizacije | |
Ernst fon Bergman (нем. Ernst von Bergmann), (rođen 18. decembara 1836. umro 25. marta 1907). profesor na katedri za hirurgiju u Berlinu, i jedan od najvećih hirurga svog vremena.
Život[уреди | уреди извор]
Ernst fon Bergman je rođen 18. decembara 1836. u Rigi (danas Letonija). Studije je započeo i završio na Univerzitetu u Dorpatu 1860. godine sa tezom iz farmakologije (нем. [De balsami copaivae cuberbarumque in urinam transitu] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ)). Po završetku studija nastavio je da radi u Dorpatu kao asistent Georga Adelmanna (1811–1888), gde se mnogo bavio eksperimetnim istraživanjima (embolizama, sklopetarnih i eksplozivnim povreda). Habilitirao se 1863. sa tezom o masnoj emboliji. Postao je profesor 1871. i bio profesor i šef hirurgije na univerzitetima u Dorpatu (1871–1878), Vircburgu (1878–1882) i u Berlinu (Charité, 1882–1907) 26, 27. Posle penzionisanja Langenbeka, kandidati za njegovo mesto u berlinskom Charitéu, (verovatno najpoznatijem hirurškom centru tog doba), bili su Bored Bergmana i Franz King iz Getingena i Vincenz von Czerny iz Hajdelberga, ali za naslednik B. von Langenbecka na katedri hirurgije u Berlinu, imenovan je Bergman (možda jedan od najvećih hirurg svog vremena).
Delo[уреди | уреди извор]
Bergman je bio virtuozan operator, a njegovu hiruršku karijeru obeležilo je shvatanje hirurgije kao nauke. Niz eksperimentnih istraživanja primenio je i u kliničkoj praksi. Nekoliko godina, pre istraživanja i otkrivanja mnogih bakterija, intenzivno se bavio istraživanjima infekcije rane i osteomijelitisa. Posebno su mu bila značajna istraživanja u neurohirurgiji, ratnoj i opštoj hirurgiji, onkologiji, abdominalnoj hirurgiji i laringologiji*.
Bergman je u Dorpatu, sa svojim asistentom Kramerom, sproveo niz eksperimenata na psima. Posebno su proučavali odnos intrakranijumskog pritiska, arterijskog i venskog pritiska i utvrdili su, ubrizgavanjem želea, da dolazi do porasta arterijskog pritiska uz usporenje pulsa, a mereći intramoždani venski pritisak, utvrdili su mehanizam kasnije poznat kao Kušingov refleks†. Na osnovu svojih eksperimentnih istraživanja i ratnih iskustava Bergman je postao jedan od utemeljivača intrakranijumske neurohirgije. 28, 29.
Jedan je od utemeljivača antisepse (1877) i osnivač asepse (sterilizacija, 1886) te je nazvan „ocem asepse“. Bio je predsednik nemačkog udruženja hirurga (1888–1890, 1896. i 1900. ), a od 1902. je njegov počasni član. Posle više epizoda kolitisa, Bergman je umro 25. marta 1907. godine u Visbadenu od peritonitisa, a sahranjen je u Potsdamu.
Literatura[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Љиљана Мијатовић Биолошки ефекти зрачења scribd.com
Reference[уреди | уреди извор]
Rane se dele na akutne i hronične. Akutne rane su rane čije zarastanje u proseku traje oko 3 nedelje.[1]
Hronične rane su rane čije zarastanje traje duže od 6 do 8 nedelja.
Najčešće hronične rane su venski ulkusi (čirevi), dekubitalni ulkusi i arterijski ulkusi, onkološke rane. U SAD, prema podacima енгл. National Health Commite, prevalenca venskih ulceracija u opštoj populaciji je 0,2%. Od 120 miliona dijabetičara u svetu. U srbiji prema gruboj proceni ima oko 70.000 bolesnika sa hroničnim ranama. Kod oko 15% osoba hronična rana je lokalizovana na stopalu (dijabetesno stopalo i gangrena stopala). Komplikacije hronične rane su su najčešći uzrok netraumatskim amputacija. Prevencija, rana dijagnostika i adekvatan trapijski pristup mogu dznačajno smanjiti rizik od amputacije i do 85%.
Mnogi
faktori mogu uticati na zarastanje a grupisani su u
sistemske i lokalne.
Sistemski faktori:
- Starija dob
- Slabija pokretljivost
- Gojaznost ili pothranjenost
- Hronične bolesti (dijabetis, srčana insuficijencija,
hronična bubrežna insuficijencija)
- Sistemski malignitet i terminalne bolesti
- Hemio i radioterapija
- Imunosupresivi
- Pušenje
- Lokalni faktori:
- Neadekvatna vaskularizacija
- Loša venska drenaža
- Edem
- Prisustvo eksudata i infekcije u rani
- Pritisak na predeo rane
- Isušivanje rane
- ^ Dr Bosiljka Rajkov, Dr Tanja Radovanović, Dr Mirko Vidović Savremeni pristup u tretiranju hroničnih rana , RANE: časopis Srpskog udruženja za lečenje rana – Vol. 1, br. 1 (maj 2007)