Корисник:IvannaIka/песак
Средњовековни рударски градови Рудник и Ново Брдо[уреди | уреди извор]
Рударство представља једну од најстаријих индустријских грана, која се бави процесом налажења и експлоатације минералних сировина- руде. Настанак рударства је повезан са настанком човека, као последица настојања човека да потчини природу својим потребама користећи њене ресурсе, обезбеђујући себи егзистенцију. Први забележени почеци рударства датирају још од 4000. године п. н. е. када су стари Египћани откопавали злато, а прва карта рудника из доба Рамзеса II је доказ томе.
Експлоатација минералних сировина се дели на:
Рударство у Србији експандира у 13. веку. На позив српског краља Уроша I искусни немачки рудари Саси долазе у Брсково, одакле су се по потреби премештали. У средњовековној Србији експлоатисале су се руде бакра, злата, сребра, олова, цинка и гвожђа. Рударство је имало велики утицај на трговину, политику, економију и војну моћ. Како се рударство развијало, развијала се и рудничка механизација и опрема. Због безбедности од обрушавања уведено је подграђивање подземних просторија дрвеном подградом, а за извлачење воде клипне пумпе.
Рудник[уреди | уреди извор]
Рудник је планина у централном делу Шумадије, надомак Горњег Милановца. Сматра се колевком рударства на нашим просторима и српским трговачким и рударским центром средњег века. Рудник и Ново Брдо у 13. веку, поред Срба, Дубровчана, Грка, Млечана, Сплићана и Трогирца, већинско становништво су чинили Саси, по којима се Рудник и Ново Брдо називају "сашким местом". За време владавине династије Немањић, овде се налазила ковница новца у којој је искован динар краља Драгутина, први српски динар са ћириличним натписом. На Руднику се налазио и замак деспота Ђурађа Бранковића, Сребрница, у коме је умрла деспотица Јерина Бранковић (проклета Јерина).
Од најнапреднијих средњовековних градова, остале су само рушевине. Некада су у њима живеле хиљаде људи, а данас десетине. У заборав су пали и многи други рударски градови: Трепча, Беласица, Ковачи, Плана, Кратово, Јањево, раштркани по целој Србији, Босни и Македонији. Данас се локално становништво ових градова не бави рудном делатношћу. Као да су заборавили да су рудиментни градови, чије је формирање условљено рудним богатствима околине.[1]
Ново Брдо[уреди | уреди извор]
Ново Брдо (Косово и Метохија) се такође сматра српским трговачким и рударским центром средњег века, у коме су Дубровчани водили трговину и држали царину. У 14. веку, Ново Брдо постаје најзначајнији рудник у Србији. Да би се заштитио рудник, цело подручје је заштићено тврђавама Призренац и Прилепац.
Саски валтурци (рупници, рудари) су били главни рудари, а трговаци саски пургари (грађани). Саси су имали свој суд, урбураре (за књижење рударског десетка) и цркве. Због свог напредног рударства у Новом Брду толико су били чувени, да су их у 14. и 15. веку позивали у Италију и Шпанију. Новобрдски рудници су били познати по производњи грамског сребра, која је у себи садржала и до 33% злата. По проценама историчара, из ових рудника се годишње добијало између 5 и 6 тона сребра.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Литерарура[уреди | уреди извор]
Референца[уреди | уреди извор]
- ^ Симић, Василије (1950). Наша велика рудишта и градови у средњем веку. Београд: Издавачко предузеће савета за енергетику и екстрактивну индустрију владе ФНРЈ.