Корисник:Majaag998
Манхајмски систем наставе[уреди | уреди извор]
Манхајмски систем наставе је систем обавезног школовања и односи се на диференцијацију ученика према њиховим менталним способностима.
Порекло и значај[уреди | уреди извор]
Манхајмски систем школовања је назив добио по немачком граду Maнхајму (нем. Mannheim), а творац овог система је Јозеф Сикингер (1858-1930).
За слабе студенте Сикингер је основао 1901. године две врсте школа. Стварне помоћне школе - за децу са стварним менталним дефицитом, а друга грана била је резервисана за дечаке и девојчице који су били само инхибирани у њиховом развоју.
Категоризација ученика[уреди | уреди извор]
На основи испитивања и добијених резултата, Сикингер је формирао хомогена паралелна одељења у сваком разреду, где је све школске обвезнике поделио у четири категорије:
- Ментално заостали;
- "Просечни" са тешкоћама у учењу;
- "Просечни" са нормалним способностима
- Изузетно обдарени ученици.
Манхајмски систем је полазио од диференцијације ученика истог узраста према менталном развоју и омогућавања рада у хомогеним разредима према властитим могућностима.
Систем наставе[уреди | уреди извор]
Свакој од ове четири категорије прилагођен је посебан наставни програм, било скраћивањем, или проширивањем наставних садржаја. Ставља посебан нагласак на спорт, који се у то време и даље назива физичко образовање, на физичком и емоционалном благостању својих штићеника. За децу уводи школски ручак, у школама су инсталиране туш каде, 1905. год. Сикингер је увео редовног школског доктора, а 1922. год. школски психолог је преузео своје дужности у Манхајму.
Сикингер је веровао да се у тако хомогенизованим групама настава може изводити успешно и да се свака група може развијати својим темпом.
Критика[уреди | уреди извор]
Манхајмски систем диференцијације ученика доживео је друштвену и научну критику. Наиме, приговор се односи на то да је тешко утврдити степен развијености менталних способности сваког ученика посебно, па је реално да постоје разлике међу ученицима истог одељења, што би се могло решавати само индивидуализацијом наставе, а то ова концепција не предвиђа.
Референце[уреди | уреди извор]
Ценић С. , Петровић Ј. (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Учитељски факултет Врање