Корисник:MirkoCikaric/песак

Зета је средњовекновна држава која је добила име по реци Зети која протиче кроз њу, била је у склопу српске државе. Данас је Зета позната као Црна Гора.

Зетска држава

Зета

Огромно Василијево наследство паде у слабе руке. Иза његове смрти, 1025.године дође за кратко време на власт његов брат Константин, после овога мужеви и љибуваници његове кћери Зое, једне касно удате принцезе, која је у старости журила да надокнади строго и уредно проживљену младост. Двор је поново постао средиште сплетака и узајамних оптуживања. У покрајинама се јављају покрети појединих угледних вођа и заповедника, који желе да избију на површину и који теже да се дочепају и самог престола. Са севера почињу да бивају све чешће упади Печењеза, који добро осећају да у Цариграду није увек сва пажња обраћена питањима одбране државним границама. У царевини, са новим и случајно нађеним царевима, какав беше, Михалио IV Пафлагонац, долазе до власти разни сумњиви и скоројевићки елементи. Развија се корупција. Политички и економски притисак огорчава људе и изазива протсесте и побуне. Нови режим прекинуо је и са традицијом Василијеве политике у Македонији. За охридског арихиепископа доведен је један Грк, Лав, учени хартофилакс цариградске Св. Софије. Тако је укинуто последње високо звање словенске хијерархије и окрњено право словенских епископа да бирају свог поглавара.

Немири у Зетској држави

Међу Словенима су још биле доста живе традиције о својој држави и доста јака племенска свест у супротности према Грцима. С тога је сасвим разумљиво што се на притисак власти јавио јак и бунтован отопр. Тим пре, што је и нова пореска политика и византијски власти, с одбијањем примања пирихода "у природи", раздражила свет у Македонији, Отворен устнак избио је кад у земљу стиже из Грчког ропства Петар Дељан, који се издавао за сина цара Радомира. Устанак је букнуо 1040. године на северу, у околини Београда, на подручју угрожаваном од Печењеза, где се Петар, вероватно надао и помоћи од Мађара, пошто му је мајка, ако је он доиста Радомиров син из првог брака, била угарска принцеза. Устанак се брзо раширио по свој данашњој Србји и допро до Ниша и Скопља. У исто време избио је и устанак у Драчу против тамошњег грамжљивог византијског заповедника, а на чело устанка дође неки Тихомир, као одличан војник. Очигледно је, већ по имену вође, да је и у том устанку словнски елеменат узео жива учешћа. Осим та два, избио је и устанак у Зети, најозбиљнији и најуспешнији. После убиства кнеза Владимира, прича Дукљанска хроника, у земљи је настало безвлашће и злурадост. Которани су убили кнеза Драгомира, с мотивациом да неће више владара који ће их притискати, и да је дошло када владара нестаје. Али после грчког завојевања у земљи је настало тешко стање. Син Драгомиров, Доброслав, узео је на се перфидну улогу, да подбада Грке на све веће опачине, правећи им се иначе као пријатељ, а бунио је, с друге стране, народ против угњетача. И једног дана, киван на Грке, народ се диже и поби све њихове великаше који се затекоше међу њима. Тада позваше Доброслава, који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав, и ми сви ово друго име, пошто се налази у поузданим изворима, узимамо као право. Грци су нам забележили да је Први устанак букнуо 1035/36 . године, али да је брзо заршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом поверн Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера. Зетском успеху знатно су помогли устанци Дељанов и Тихиомриов. Као услед ватре подметнуте с више страна, читав је Балкан букнуо у побуни. Дељанова војска сједини се с Тихомириовом. Да не би било борбе о првенству, Тихомир би убијен, а Дељан проглашен за јединог владара. Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. Уз пут, као у Епиру, где су убили пореског старешину, придружише им се и други незадовољни елементи. Цар Михаило, уплашен побеже у Цариград из Солуна, у коме се тад случајно налазио. Усред тих успеха стиже устаничка несрећа. Ал усијан, син фаталног цара Владислава, који је био намесник у Ерзерику, па ради неких не правилности стављен под истрагу и прогоњен, побеже у Европу и, чувши за устанак, јави се Дељану код острва. Он је пожурио да се постави као кандидат за престо, и ако то није хтео то одмах да каже, Дељан га је примио лепо, поделио чак власт с њим и дао му добар део војске, да с њом заузме Солун. Ал неспособни Алусијан претрпи пораз. Да се освети Петру за прекоре, и да га уколни као такмаца, Алусијан га даде, на једној наручитој приређеној гозби, опити и ослепети. То недело не донесе му оно чему се надао; народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. Алусјан, видећи то, оде Грцима. Цар Михајило, обавештен о свему, пожури према Острову, нападе тамо пометену војску и порази је, а слепог Дељана зароби. И за тог пође на Прилеп, који је брнио Манјло Ивац, вероватно сродник војводе Самуила. Пошто су освојили град, Грци су пошли према северу, где су устаници дали последњи отпор код Бојане, близу Софије. Кад је и тај скршен, 1041. године, читава Македонија допала је понови под грчу власт. Срећнији беше у својим порбама Стеван Војислав. Протеравши грчке власти, он је у својој горовитој отаџбини био несметан од грка све до није дао сам повода за напад. Цар Михаило није доживео нове потхвате у Зети. Умро је, још млад, крајем 1041. године. У Цариграду је цео почетак наредне године прошао у дворским побунама. Од 11. јуна 1042, трећи муж царице Зое и нови цар Византије постаде Константин IX Мономах. Једно од првих дела новог цара беше казнена експедиција против Зете.

Зета у рату

Драчки заповедник, патриције Михаило, доби заповед да покори Зету. Дукљанска хроника има вест да је цар послао посебне људе да с доста злата и сребра покрену побуну против Зећана рашког жупана, босанксог бана и захумсог кнеза. Ти владари одазвали су се позиву, и послали своје чете у помоћ и поверили их Људовиту, хумском кнезу, као врховном заповеднику у том походу. Он, доиста, крену против Зете с Требињског подручја, а Грци с великом војском(око 60 000 људи) навалише од Скадра и Бара. Зећани се повукоше у црмничке кланце. Грци су опленили богате долине проморске Зете, и не хтедоше да иду дубље у планине. На повратку наиђоше на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. По причању Грка Кедрена, Срби су осули на Византијце камење и стене и стреле са својих висина, а ови су, не могући да употребе своје оружје, гледали само да изнесу живу главу. Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је, по грчком извештају, изгубила 7 заповедниика и око 40 000 људи, и гонише их све до реке Дрима. Победивши тако Грке, Војислав се обрте преа Људовиту. Изабра педесет од заробљених Грка, па их, онако заплашене и рањаве, посла пред собом Хумљанима, да испричају грчу погибију. Људовити је, међутим, не активан чекао код Клобука. Кад је Војислављев син Гојислав стигао за зетском војском пред Клобук, није му било тешко да разбије савезничку војску. Сам Људовит је био рањен. Зетски успех био је, према томе, потпун на обе стране. Границе Војислављеве државе допреше, по Дукљанину, све до Војуше на истоку, а читава требињска област(с Конављем) на западу, заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона), дође под његову власт. Ова је победа била извојевана крајем 1042. године. После овог пораза Византија ништа није предузимала против Зете. Задржале су је, вероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под саму престоницу (1043. године) и заплети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из Јужне Италије. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печењеза. Визиантија је на муци с њима. Војислав је умро у Прапратни, у својој престоници, и сахрањен је у цркви Св. Андрије. После Војислављеве смрти на власт је дошао његов син Михаило. Михаило је имао добре однсе са Византијом и нису имали никаквих сукоба. Зета није имала великих проблема са упадиман на своју територију, док је Византија имала велике проблеме са племенима која су долазила из Азије.

Пад Зете као државе

Хронолошки ред догађаја, који су се за све то време развијили у српским земљама, не да се тачно утрдити. Поузданих извора за тај извор нема, а вести Дукљанске хронике, мада у овом периоду нешт сређеније, нису ипак такве да се можемо на њих ослонити без устручавања. Главни моменти, према њеном причању, били би ови. Преврат Рашке у Зети није прошао без отпора. Борбе у династији не престају, захваљујући, поглавито, нескрупулозној и свирепој Јаквинти. Ова уклања с власти краљеве Владимира и старог Доброслава и враћа на престо свог сина Ђорђа. Бранисављевићи, потиснути с власти и не сигурни за живот, траже склониште и потпоре у Драчу. Заповедник Драча, Јован Комнин, доцнији цар, радо употребљава прилику да се уплете у зетске односе. Грчка војска победи Ђорђа и заузе Скадар. За владарра би доведен Грубеша Бранисављевић, очевидно као штићеник Грка. Разумљиво је, с тога, што се Ђорђе обрће према Рашкој, у коју се сколнио, док му је мати Јаквинта била ухваћена у Котору и послата у Цариград, где је и умрла. Уз помоћ Рашке, Ђорђе у једној бици код Бара, савлада Грубешу, који и сам погибе. Поучним искуством, он нуди измирење Бранисављевићима и устпа некима на управу поједине жупаније. Сами Бранисављевићи нису више сложни између себе; једни примају понуђене жупаније, други иду у Рашку, а трећи и даље остају с Грцима. Смрт жупана Вукана додатно је помогло Ђорђу не само учврсти него и да појача утицај Зете.у Рашку беху настали метежи, Ђорђе их искристи да на тамошњи престо доведе синовца Вукановог, Уроша, кога су рођаци као супарника били затворили. Природно је да се Урош осећао зато обавезним Ђорђу, и да је у њему гледао заштитиника. Овај успех Ђорђев довео је до нових сукоба с Бранисављевићима, који се сад сви обраћају за помоћ грчком заповеднику Драчу. У Драчу више није био Јован Комнин; од 1118. године он је постао цар Византије. У Драчу се памтила његова политика према зетским династијама сплеткама и стога нови заповедник радо пође у заједничку акцију с Бранисављевићима. Српски претенденти, с византијском војском, дођоше у два маха на Зету. Други пут, краљ Ђорђе би потучен и побеже у Црмниу. Земља, заморена тим династичикм прегоњењима, поче да се буни. Први се диже Котор, а и Рашка се одметну од Зете. Краљ Ђорђе као бегунац, лутајући од места до места, паде у руке противника и би одведден најпре у Драч, а одатле у Цариград, где је и умро. За краља у Зети, као грчки вазал, дође Градихна Бранисављевић. У тим борбама изгубљене су главне тековине Војислављеве и Михаилове државе. Зета је изгубила слободу и дошла је поново под врхвну власт Византије. Измучен, народ је дочекао туђинско посредовање као неку врсту олакшања. Главни представници народног суверенитета били су тешко компромитовани; изгледало је да земља постоји и мора да страда само због њих.

Последње истраживање

На Стону је недавно изближе проучена једна мала црква Св. Михаила. Цео њен склоп и грађевински и декоративни упућује на крај XI или почетак XII века. Само име свеца коме је црква посвећења подсећа живо на зетске господаре, код којих је име и култ Михаилов сасвим разумљив. Стон је, зна се, био у њиховој власти, у тој цркви очувана је и фрееска владара Ктитора, на жалост без имена, и с њом још по нешто од старог живописа. То је најстарији портрет наших владара, а то су "уједно и најстарији средњошколски афреси у читавој Југославији". Љ. Караман, који је подробно проучио ту цркву, налази, да је овај стонски живопис "устична, али врло интересантна интерпретација ранороманичног италског слкарства".

Литература

Ћоровић,Владимир(2006). Историја Срба. Издавачко трговинско предузеће Дом и Школа