Корпоративна комуникација
Корпоративна комуникација (енгл. Corporate Communications, нем. Unternehmenskommunikation) је појам у пословној економији и комуникацијским наукама. Корпоративна комуникација у функционално-организацијском смислу преузима средишње управљање свеукупне комуникације корпорације сa интересним дeoницима (енгл. stakeholder) сa циљем постигнућa највеће могуће репутације.[1]
Корпоративна комуникацијa је дeо организацијске комуникације који се бави профитним сектором. Тиме се разумeју корпорације, али и мала и средња прeдузећа. Корпоративна комуникација шири је појам од односа сa јавношћу. У мањим предузећима где је запослена једна или свега неколико особа које су задужене за комуникацијске активности, односи сa јавношћу сматрају се истоветним корпоративној комуникацији.
Циљ корпоративне комуникације
[уреди | уреди извор]Корпоративна комуникација је одговорна за све комуникационе односе компаније, што укључује и корпоративни идентитет. Циљ је неговање и повећање угледа компаније, јер репутација има значајан утицај на пословни успех компаније. Сектори или одељење корпоративне комуникације стога креирају стратегију комуникације која прати пословну стратегију компаније.[2]
Теорија корпоративне комуникације
[уреди | уреди извор]Ансгар Зерфас је изложио нацрт теорије корпоративне комуникације, према којој повезује социолошко-теоријски, комуникационо-теоријски и економско-теоријски приступ и успоставио интердисциплинарну теорију корпоративне комуникације. Зерфас тако комбинује корпоративно управљање, комуникацију и друштвену интеграцију из ове три научне перспективе у концепту корпоративне комуникације. Он дефинише три комуникационе функције које су везане за организационо, тржишно и друштвено-политичко окружење. У оквиру корпоративне комуникације дефинише интерну корпоративну комуникацију која је задужена за односе са запосленима и власницима и екстерну комуникацију која обухвата тржишну комуникацију и односе са јавношћу.[3]
Области корпоративне комуникације
[уреди | уреди извор]- Односи са медијима - односи са новинарима и уредницима медијских кућа, штампаних, дигиталних и електронских медија (Media Relations)
- Односи с јавношћу и лобирање - односи са државним институцијама и друштвено-политичким групама, послови од јавног значаја (Public Affairs)
- Интерна комуникација - односи између менаџмента и запослених (Internal Communications, Employee Relations)
- Односи са инвеститорима - односи са садашњим и будућим инвеститорима, акционарима, финансијским аналитичарима и пословним новинарима (Investor Relations)[4]
Посебни задаци корпоративне комуникације
[уреди | уреди извор]- Управљање питањима (Issues Management) - праћење тема о којима се критички расправља о компанији у медијима или на друштвеним мрежама и формулисање одговора на њих
- Kомуникација током промена (Change Communication) – на пример, приликом спајања или преузимања предузећа
- Кризна комуникација (Crisis Communication) - комуникација током кризе, у проактивном смислу, креирање комуникационог плана у случају кризне ситуације, на пример, за авио-компанију, процедура комуникације у случају пада авиона.
- Корпоративни идентитет (CI) и корпоративни дизајн (CD) – визуелни идентитет
- Спонзорства и донације (Sponsoring)
- Корпоративно управљање (Corporate Governance)
- Друштвена одговорност и одрживи развој – креирање различитих програма и како их ефикасно успоставити је све већи изазов за корпоративне комуникације[1]
Учесници (циљна јавност)
[уреди | уреди извор]Спољашњи учесници предузећа
[уреди | уреди извор]- купци, клијенти, потрошачи
- добављачи
- пословни партнери
- конкуренција
- држава, влада, локална и регионална самоуправа, институције Европске уније.
- тзв. општа јавност, невладине организације
- локална заједница
- инвеститори, садашњи и будући акционари
- медији (новинари, уредници, креатори и лидери мишљења)
Унутрашњи учесници предузећа
[уреди | уреди извор]Процес управљања комуникацијама
[уреди | уреди извор]Процес комуникације се обично дели у четири корака или фазе. Први корак је дефинисање проблема у односима с јавношћу. Овом кораку претходи ситуациона анализа и процес истраживања. Други корак је планирање и програмирање. Трећи корак је имплементација саме комуникације. Укључује процес комуникације, нивое комуникације, обликовање и ширење поруке и стратешки избор канала комуникације. Четврти корак обухвата процену, односно евалуацију процеса комуникације. Амерички аутор Вилкокс дефинише осам основних елемената у планирању односа са јавношћу: ситуациону анализу, циљеве, јавности, стратегију, тактику, календар, буџет и евалуацију.
Корпоративни канали комуникације
[уреди | уреди извор]Најчешћи канали комуникације: медији (класични или традиционални: штампа, радио, телевизија), конференције и изложбе, директна литература, спонзорства, интерни часописи, програми корпоративног идентитета, специјални догађаји (корпоративни догађаји), корпоративно оглашавање, нови медији, посебно интернет, и канали у међуљудској комуникацији (нпр. састанци, скупови, анкете, разговори). Нови канали у корпоративној комуникацији су друштвене мреже, као што су сопствени Јутјуб канал, Фејсбук група, Инстаграм или корпоративни блогови.
Интегрисана комуникација
[уреди | уреди извор]С обзиром на потребу уједначеног учинка према учесницима, савремене корпорације примењују модел интегрисане (маркетиншке) комуникације, у којој учествује и маркетиншка комуникација, односно комуникација производа и брендова до купаца. Интегрисана комуникација у маркетингу и односима с јавношћу обухвата анализу, планирање, организацију, реализацију и контролу укупне екстерне и интерне комуникације корпорације (предузећа) у циљу постизања уједначене корпоративне комуникације.
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б Riel, C. B. M. van (2007). Essentials of corporate communication : implementing practices for effective reputation management. Charles J. Fombrun. London: Routledge. ISBN 0-415-32825-X. OCLC 64084819.
- ^ "Managing Corporate Communications in a Competitive Climate," a Conference Board Study, by Kathryn Troy, 1996.
- ^ Nayyar, P.R. (1990) "Information asymmetries: a source of competitive advantage for diversified service firms", Strategic Management Journal, 11: 513-519.
- ^ Aaker, D.A. and Myers, J.G. (1991) Advertising Management, New York: Prentice-Hall.
- ^ Dutton, J. and Ottensmeyer, E. (1987) "Strategic issue management systems: forums, function and context", Academy of Management Review, 12: 355-365.