Коста Стаменковић

коста стаменковић
Коста Стаменковић
Датум рођења	(1893-10-03)3. октобар 1893.
Место рођења	Лесковац Краљевина Србија
Датум смрти	26. март 1942.(1942-03-26) (48 год.)
Место смрти	Шилово, код Лебана Србија
Професија	радник
Члан КПЈ од	1919.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Народни херој од	4. децембра 1949.

Споменик Кости Стаменковићу у Лесковцу

Кућа Косте Стаменковића

Споменик Кости Стаменковићу

Коста Стаменковић (Лесковац, 3. октобар 1893 — Шилово, код Лебана, 26. март 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 3. октобра 1893. године у Лесковцу. Потиче из сиромашне радничке породице. Основну школу је завршио у родном месту. Због лошег материјалног стања његове породице, није могао да се даље школује, па се запослио као млински радник. Радећи у млину 1926. изгубио је леву руку.

Још као шегрт укључио се у раднички покрет. Учествовао је у штрајковима и другим акцијама радничког покрета у Лесковцу. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је од њеног оснивања 1919. године. Био је активан не само у Лесковцу него и у другим местима јужне Србије, где је радио на стварању првих партијских организација. Убрзо је постао истакнути организатор синдиката. Окупљао је омладину у културно-уметничком друштву „Абрашевић“, чији је био председник, у радничком спортском клубу „Дубочица“ и другим друштвима и организацијама

У периоду од 1903. до 1934. године био је члан Месног комитета КПЈ у Лесковцу, а од 1934. и члан Окружног комитета. Иако није имала везе с Централним комитетом Комунистичке партије Југославије, лесковачка партијска организација је и у најтежим условима илегалног рада наставила делатност и утицај на раднике. Преко лесковачке организације, Централни комитет је успоставио везу с организацијама у Македонији.

Коста је био веома популаран и цењен међу радницима. Организовао је велики број штрајкова, тарифних и других акција радника Лесковца, међу којима је, свакако, најзначајнији велики штрајк текстилних радника у Лесковцу, 1940. године, подржан од свих радника у граду.

На новембарским изборима 1938. године, Коста је, на предлог Комунистичке партије Југославије, био кандидат за посланика Радничко-сељачке листе. Средином јануара 1940. године ухапшен је и депортован у концентрациони логор у Билећи. После изласка из логора, 1940. године, изабран је за политичког секретара Окружног комитета КПЈ за Лесковац.

На Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију, изабран је за члана Покрајинског комитета и делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, на којој је изабран за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, Коста је је радио на организовању и повезивању партијских организација и припремању оружане борбе у лесковачком округу. У августу 1941. је напустио Лесковац и отишао на планину Кукавицу, где је формиран Лесковачки партизански одред, а Коста је био члан његовог Штаба.

Имао је истакнуту улогу у организовању ослободилачке борбе и ширењу устанка на југу Србије. Марта 1942. против партизанских одреда на југу Србије, покренута је снажна офанзива. Окружни комитет КПЈ и штабови партизанских одреда, у немогућности да се фронтално супротставе надмоћним снагама окупатора, одлучили су да се повуку у Јабланицу. Лесковачки партизански одред је, под руководством Косте Стаменковића, дао непријатељу одлучни отпор, али се и он морао повући у Јабланицу.

Оштре борбе с непријтељем вођене су 25 и 26. марта 1942. године. Четници су у Поповачкој шуми и у Шилову код Лебана, опколили изнурене и слабо наоружане партизане. У борби, већина бораца чете је изгинула, а рањеници заробљени и поубијани. Коста је с неколико бораца дао одлучан отпор. Пошто су знали да се међу преосталим борцима налази и Коста, четници су покушали да га ухвате живог.

Коста се борио све до последњег метка. Кад су му остале још само две бомбе, његова кћерка Лепосава бацила је једну међу четнике, а другу је Коста активирао. Погинуо је заједно са ћерком Лепшом и партизанкама Маром и Верицом.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 4. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.

По њему се зове ОШ „Коста Стаменковић“ Лесковац.

Коста и КУД „Абрашевић” из Лесковца

КУД „Абрашевић” било је културно уметничко друштво организованих радника у Лесковцу и оно је почело да се јавља са организованим радничким покретом, у првим годинама 20-ог века. Животни пут овог друштва не може се одвојити од организованог лесковачког радничког покрета. Оно је, као културни репрезент пролетаријата, вршило своју функцију и реализовало свој програм преко приредби, концерата, другарских вечери, провомајских и других прослава, размене гостовања са другим културно-уметничким друштвима и наступа, како у Лесковцу тако и у другим местима.

У периоду између два светска рата, Коста Стаменковић био је личност која је највише била везана за рад друштва. Овај период представља веома значајну фазу у раду „Абрашевића”. Друштво је имало посебну улогу у време када је владајући режим Краљевине СХС забранио Комунистичку партију Југославије. Тада су забрањени и раднички синдикати па је после доношења Обзнане и Закона о заштити државе била онемогућена било каква легална форма рада КПЈ. У таквим условима КПЈ је тражила погодне начине и могућности да продре у редове радничке класе.

1920. године Организација КПЈ у Лесковцу скоро се изнова створила са неколико чланова међу којима су били Коста Стаменковић и Благоје Николић који заузимају видно место у даљем организовању синдикалног и револуционарног покрета. Још пре забране КПЈ, Коста је са још неколико напредних радника дао иницијативу да се обнови културно-уметничко друштво „Абрашевић”. Од тог момента па све до почетка ослободилачког рата он постаје његов идејни и политички вођа. На Другој земаљској конференцији КПЈ у Бечу 1923. године било је указано на потребу стварања између осталог и културно-уметничких друштава преко којих би Партија могла да остварује свој утицај.

Коста је учествовао у културном раду друштва као глумац-аматер, рецитатор и његов активан члан да би после 1926. године, кад је изгубио руку, велики део свог времена посветио „Абрашевићу” као његов организатор и руководилац. Он је, пре свега, испољавао нарочиту даровитост за глуму. Имао је главне улоге у комадима „Шаран”, „Некрштено звоно” и „Цар Ћира” а споредну у драми „Несрећна породица”. Био је и изврстан рецитатор. Позната рецитација са којом је Коста наступао била је „У синџиру”. Поред свега тога, он је успео да нађе времена да режира и суфлира у поједининим комадима на приредбама.

Делатност Косте у „Абрашевићу” и преко њега може се схватити само у склопу целокупне акитвности КПЈ и организованог радничког покрета у време када је КПЈ био ван закона. Организовање радничког покрета, многобројних штрајкова и акција за побољшање економског положаја и политичких права радничке класе захтевали су и припремање саме радничке класе, подизање њеног знања, њене писмености и њене културе уопште. Он се необично много залагао за подизање знања и културе радника. Истицао је да само свесна и културна радничка класа може бити способна за борбу против класног непријатеља. Коста је управо преко „Абрашевића” тражио да унесе људима оне индивидуалне вредности без којих радник као борац против буржоазије није могао да се замисли. У оквиру душтва уносио је и посебне форме културно-просветног и образовног рада од којих је организован посебан напор за описмењивање радника односно чланова друштва као и њиховог васпитања. У том погледу био је веома ригорозан према члановима „Абрашевића” као и према сваком раднику уопште ако би приметио да неко пије и да се опија.

Коста Стаменковић је схватио да „Абрашевић”, као културно-уметничко друштво, треба да остварује стални контакт са радницима, да их има стално на окупу. Ово друштво се тако појављује у илегалним условима и као погодна форма за окупљање радничке класе, за један масован културни и политички рад са радницима. Утврђени ред проба драмске, хорске или било које друге секције неодложно су обавезивале раднике и чланове да дођу у раднички дом неколико пута недељно. Долазак на пробу, неке од секција „Абрашевића”, значио је и долазак у центар покрета, на место организовања акције радничке класе где је Костино присуство било неизоставно. Такви услови омогућавали су да „Абрашевић” окупља раднике и да их онда организовано све више укључује у револуционарни покрет.

Услови живота у фабрикама и радионицама нису пружали могућности за културно уздизање и иживљавање радничке класе. Сам тај процес културног рада радника у оквиру друштва подизао је њихову музичку културу, хуманизирао је унутрашње односе, подизао их је на један виши ниво. Такав културни живот јачао је њихово јединство и њихову солидарност.

Широки утицај у масама друштво је постизало у оквиру своје репертоарске политике, кроз одабрани програм који је требало да разоткрије класни карактер владајућих продукционих односа капиталистичког система, као односа ескплоатације радничке класе од стране буржоазије. Такав програм деловао је васпитно и политички на његове гледаоце. У том погледу Коста је нарочито користио позоришне комаде из радничког живота који су наилазили на велико интересовање и допадање међу радницима што је управо и привукло тако велики број радника у „Абрашевићу”.

Коста је био и неизоставан учесник приредби и забава у организацији друштва. И поред свих сметњи које је полиција чинила, друштво је и у време највећих прогона радничког покрета у Лесковцу као прву тачку у свом репертоару изводило „Интернационалу”. Приредбе и забаве организоване су у огромној дворани хотела „Костић”, тада највећег хотела у Лесковцу. После отпеване „Интернационале” Коста је поздрављао окупљене. Његова појава стварала је посебну атмосферу поверења и љубави. Поздравна реч Косте била је заправо сажето казивање револуционарног програма и предстојећих акција и изражавање задовољства за претходно постигнуте успехе у штрајку или у било којој радничкој акцији.

Настојао је да на приредбама успостави сарадњу града и села, да ојача јединство радника и сељака. Сељаци су се одушевљавали самим програмом и дочеком у Лесковцу и обећавали да ће се увек одазивати таквим приредбама.

Коста је у „Абрашевићу” стварао посебне услове за васпитање деце и омладине са којима је обожавао да ради. Посебан облик или чак метод, коме је он обраћао изузетну пажњу, био је припремање младе, будуће генерације и њихово систематско подизање преко и унутар друштва. Стално је иситицао „Ми морамо почети од деце, од омладине”. Као председник и функционер „Абрашевића” Коста је организовао дечји хор „Абрашевића”. Наменски је бирао позоришне комаде у којима би се појављивала и деца. У том циљу он се посебно залагао да се окупе, у првом реду, деца радника и одраслих чланова „Абрашевића”. Интересантно је да су тадашње власти Гинназије забрањивале и претиле санкцијама ученицима Гимназије за које би дознали да су чланови друштва.

Рад са децом имао је два вида. Први је био културни рад, одржавање проба хора и драмске секције а други политички рад са децом. Коста је водио политички час. Он је организовано, у оквиру „Абрашевића”, укључивао и омладину из редова студентске напредне омладине који су као чланови „Абрашевића” заједно радили са радницима. Међу овима нарочито се истичу Бора Димитријевић Пиксла, Кирил Михајловски Ћира и други.

У патријахалној средини, какав су били Лесковац и околина у то време, било је тешкоћа да се окупи женска омладина и укључи у рад Абрашевића. Разговор са родитељима, објашњавање значаја рада у „Абрашевићу” и преузимање одговорности за њих били су Костин задатак кога се радо прихватао.

Значај и улога Косте Стаменковића , као руководиоца радничке класе и радничког трибуна, а посебно његов рад у „Абрашевићу”, лежали су управо у његовом личном квалитету, индивидуалној вредности њега као човека и као хуманисте. Он је необично волео раднике. Увек је нашао времена да разговара са радником, да слуша његове проблеме и невоље, да у томе покаже максимум стрпљења и спремност да му помогне. Никада није дозволио да се ма према коме односи неозбиљно. Живео је са радничком класом и за радничку класу. Његов интерес био је општи интерес пролетаријата. Због свега тога био је невероватно популаран међу радницима.

Коста је увек био са члановима „Абрашевића” на првомајским прославама. У томе није могао да га спречи ни губитак руке због чега је био у болници током 1927. године. Тада је најпре из болничке постеље поручивао радничкој класи да што масовније узме учешће у прослави, да буду међу првима у Светоилијском парку. Тог дана парк је био пун света, весељу није било краја а у једном тренутку, током весеља, проломио се поклич „Живео друг Коста”. Коста је без одобрења напустио болницу и дошао да прослави Први мај ризикујући своје здравље и живот.

Захваљујући Кости, друштво „Абрашевић”, неколико година пред почетак устанка и револуције, бележило је значајне успехе који ће остати као најсветлије странице њиховог рада.