Овај чланак је добар. Пратите везу за више информација.

Коста Стојановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коста Стојановић
Costa Stoyanovitch (W Le Queux).jpg
Коста Стојановић 1901. године
фотограф Милан Јовановић
Биографија
Датум рођења(1867-10-02)2. октобар 1867.
Место рођењаАлексинац
Кнежевина Србија
Датум смрти3. јануар 1921.(1921-01-03) (53 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
СупружникЉубица рођена Димитријевић (1876—1965)
ДецаМилан Стојановић[a](1903—1987) Велимир Стојановић (1905—2001)
Радмило Стојановић[3] (1910—2002)[4]
УниверзитетВелика школа
Политичка
партија
Народна радикална странка Демократска странка
Министар народне привреде Краљевине Србије
17/30. април 1906 — 27.5/9. јун 1907.
30.5/12. јун 1907 — 30.3/12. април 1908.
30.3/12. април 1908.— 7/20. јул 1908.
ВладаНикола Пашић
ПретходникМилорад Драшковић
НаследникМихаило М. Поповић
Министар народне привреде Краљевине Србије
30.8./12. септембар 1912 — 17/30. април 1913.
ВладаНиколе Пашића
ПретходникМилан Капетановић
НаследникВелизар С. Јанковић
Министар пољопривреде и вода Краљевине СХС
18. октобар 1919 — 19. фебруар 1920.
ВладаЉубомир М. Давидовић
Претходник-
НаследникИван Рошкар
Министар финансија Краљевине СХС
17. мај 1920 — 18. август 1920.
18. август 1920 — 1. јануар 1921. 1. јануар 1921 — 3. јануар 1921.
ВладаМиленко Р. Веснић
Никола Пашић[b]
ПретходникВојислав Вељковић
НаследникКоста Кумануди

Коста Стојановић (Алексинац, 2. октобар 1867Београд, 3. јануар 1921)[5] био је научник из области математике, физике, механике, социологије и економије.[6] Сматра се утемељивачем математичке економије и претечом кибернетике у Србији.[7] Сарађивао је са великим бројем стручних и књижевних часописа, као што су: „Српски књижевни гласник“, „Глас српске академије наука“ и „Дело“.[1] Био је професор Велике школе и Београдског универзитета.[8] Поред универзитетске, имао је и богату политичку каријеру.[9] Налазио се на важним државним и политичким положајима,[7] осам пута је биран за министра[8] у Краљевини Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Биографија[уреди]

Рођен је у Алексинцу, од мајке Стеване и оца Тривуна (или Трифуна) Трпковића[3], трговца пореклом из села Маловишта код Битоља.[10] Презиме Стојановић, по старом словенском обичају, Коста је добио као патроним по деди Стојану, Тривуновом оцу[3].

Школовање и универзитетски рад[уреди]

Основну школу и ниже разреде гимназије такође је завршио у Алексинцу, док је више разреде завршио у Нишу[9] 1885, као један од најбољих ђака.[10] Дипломирао је математичке науке на Филозофском факултету Велике школе у Београду[9], јуна 1889. године, као најбољи студент[6] у генерацији[3]. Студирао је заједно са Михајлом Петровићем Аласом,[10] који му је касније много пута помогао. За даље студије, у првом тренутку није добио могућност, тако да је 1890. положио професорски испит, обрадивши тему „Теорија анвелопа код кривих линија и површина“[11] и запослио се као професор математике у Нишкој гимназији. Нишка гимназија је у то време била веома позната, не само као образовна већ и као културна установа. У њој су предавали познати професори, као што су Стеван Сремац, Светолик Ранковић, Тихомир Ђорђевић и други[3].

Упоредо са радом у гимназији, наставио је да продуљује своја знања, па је у Нишу је наредне године[12], објавио свој чувени рад „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића”.[10] Тада је превео и књигу „Смак света“, француског астронома Камила Фламариона.[12]

После више покушаја, успео је да добије стипендију на годину дана и отишао у Париз 1893. године, где је похађао часове математике, астрономије, механике и физике, код Поенкареа, Пикара и Апела. У Паризу се поново срео са Михајлом Петровићем, који је од 1889. године радио на докторској дисертацији[3]. У Паризу је Стојановић постао члан Историјског друштва, као и Астрономског друштва Француске, показавши подједнак интрес, како за друштвене, тако и за природне науке.[3]

Од 1894. године и током наредних шест година[12], радио је као професор у елитној[3] Другој београдској гимназији (данас Филолошка гимназија).[13] Затим је отишао у Лајпциг[6] 1897. године, на докторске студије, али је убрзо запао у меланхолично стање, резигнацију и бригу о својој даљој судбини. У приватним писамима из његове заоставштине, види се да је забринутост полазила од чињенице да се у том тренутку налазио само као професор у гимназији. Такође, није био сигуран да ли би за годину дана, колико је имао на располагању, могао да заврши докторске студије, а схватио је и да у Француској неће имати прилике да далеко напредује, док је за професорско место у Великој школи у Београду, било већ неколико кандидата са стеченом докторском титулом, па му се труд, који је у том тренутку требало да уложи, учинио помало узалудан.[11] Разболео се, и после три месеца био принуђен да се врати у Србију.[10]

Године 1900. је постао народни посланик Нишког округа и од тада се трајно везао за политику.[3] У јавни живот је ушао пред крај владавине Александра Обреновића, пре Мајског преврата 1903, у време када се Србија сусретала са мноштвом спољних и унутрашњих проблема.[1]

Захваљујући научним квалитетима[3], према броју и теоријској убедљивости научних радова, после Мајског преврата, постао је хонорарни наставник[3] у Великој школи, у исто време када и Јован Жујовић и Милоје Васић. По оснивању Београдског универзитета 1905. године,[14] постао је ванредни професор математичке физике.[3]

У свом универзитетском раду, за неколико година написао је низ радова из механике, математике и физике, који одражавају његов висок ниво познавање материје. Ово је уједно и једини период у којем је писао радове из само по једне научне дисциплине, што није одговарало његовим карактеру.[12]

Политички рад[уреди]

Академску каријеру нагло је прекинуо 17[15]/30. априла 1906. године, када је изабран за Министра народне привреде[9] Краљевине Србије. Средином исте године, заједно са Михаилом Петровићем је радио на налажењу најповољнијег система за политичке изборе за 1907. годину. Овај њихов једини заједнички рад, објављен је у часопису „Дело“[3], једном од најбољих српских часописа[16], под насловом „Представнички систем изборни“.[3][17]

На министарском положају нашао се у време почетка Царинског рата, када је Аустроугарска,[6] блокирала економску размену са Србијом и увела јој санкције. Још 1902. године објавио је расправу о увозу и извозу Србије, у којој је математичким методама показао да на сваки динар извезене робе у Аусторугарску, Србија губи тачно 22 динара.[14]

При ступању на функцију министра јасно је показао да га овај рат не брине и да за насталу ситуацију постоји алтернативно и боље решење. Свој став је поткрепио чињеницом да Аустроуграрска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије на друга тржишта. Практично је кренуо да проналази нова тржишта у Бугарској, Румунији, Грчкој, Италији, Египту. У овом послу имао је јаку подршку Лазара Пачуа и Стојана Протића, својих партијских сабораца из Народне радикалне странке, који су и сами заговарали економско осамостаљивање Србије. Један од највећих проблема са којима се сусрео, састојао се у организацији извоза, пошто већина домаћих произвођача није познавала друга тржишта, као и у слабој контроли тржишних цена преко Београдске берзе, која је у то време бележила врло мали обим промета. Да би решио ове проблеме, Коста Стојановић се угледао на друге земље, које су успешно решиле исти проблем, тако што је већ 1906. године скупштини поднео Закон о освајању трговинских агентура, па је већ следеће године, 1907. основана Главна трговинска агенција у Београду, затим, 12 агенција у земљама Европе и једна у Египту. Са друге стране, у циљу развоја трговинских веза, сматрао је да је неопходно развити железнички саобраћај, који је представљало велики проблем за цео регион. Посебно се залагао за изградњу пруге Дунав—Ниш, али није успео да обезбеди довољна финансијска средства:

„Јадранске жељезнице нема. Нема је, јер су важнији разлози, који треба да очувају коалицију и да даду сатисфакције болесним амбицијама кратковидих умова. Довољно је за нас што ћемо се као пијани плота држати фразе: Балкан балканским народима, и што ћемо говорити о потреби Балканског савеза, не хотећи увидети никада, да се од фраза не живи”

— Коста Стојановић[6]

Преко Министарства народне привреде, за време његовог мандата, разним субвенцијама, реструктуисана су индустријска предузећа, подстакнута је индустријска производња, а повећан је и број запослених у том ресору.[6]

Користећи своја познавања научних начела и усклађујући их у политичку праксу, чак и у условима санкција, успео је да рационализује пољопривреду, преобрази привреду, учетворостручи број предузећа, ухода нове трговачке путеве за Србију, управља извозним ценама, што је учинило да Аустроугарска 1908. године одустане од блокаде,[14] а Србија из Царинског рата изађе оснажена.[6]

С обзиром на ангажовање у политици, није више могао да се врати на катедру за физичку математику[14], па је на то место 1909. године дошао Милутин Миланковић, из Беча.[9] О раду свог претходника на катедри, Милутин Миланковић је између осталог рекао:

„Дошао је, да као свештеник науке, у овом храму, проповеда велике истине, које се дотле нису чуле. Математичка физика бави се мртвом природом, али је њега интересовао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот - та жива машина са милионима точкова, коју је звао друштво, и на којој је применио законе термодинамике.”

— Милутин Миланковић[14]

Због успеха током Царинског рата, од 30. августа/12. септембра 1912, до 18/31. август 1913. године[c], Коста Стојановић је поново био изабран за Министра народне привреде, у ратним условима.[3] У овом периоду дошло је до размимоилажења са Николом Пашића, посебно у разумевању битних питања српског националног интереса и окретању ка другим средиштима моћи, с обзиром да се Коста Стојановић залагао за франсуско-руски и балкански савез, због чега је учествовао формирању Клуба независних радикала.[12]

Први светски рат[уреди]

Први светски рат дочекао је у Београду, са својом породицом. У пролеће 1915. упутио се у Рим, са намером да употреби своје раније успостављене везе током Царинског рата, овога пута ради очувања Јадранске обале.[14] На иницијтиву владе, из Рима је фебруара 1916. прешао у Ницу,[3] где је организовао Клуб народних посланика свих политичких странака, чији је постао председник, док је секретар био Бранислав Нушић.[17] Овај клуб је устао против рада владе и тиме ушао у отворени сукоб са Николом Пашићем, и његовим најужим окружењем, и вршио притисак на Владу и на Двор да се влада заузму за југословенски став, што је по њима, за Србију био једини реалан излаз из рата. Иначе, клуб се бавио и другим важним питањима, као што су збрињавање избеглица, и школовање ђака у Француској. Стојановић се посебно залагао да се школска омладина, у циљу очувања интелектуалне елите, поштеди ратних борби, а да се у ту сврху ангажују активни официри и ратни профитери из Швајцарске.[12]

Учествовао је као члан Клуба независних радикала, на Другом заседању Народне скупштине на Крфу, крајем августа 1916, одакле се надао да ће моћи поново да се врати у Србију, очекујући да ће исте јесени Солунски фронт имати бољи исход . Међутим, уместо тога, разочаран, вратио се у Париз, где је, са мањим прекидима остао све до јануара 1920. године, односно завршетка Париске мировне конференција. Током 1919. дошло је и до његовог коначног разилажења са Радикалном странком и преласка у Демократску странку. До краја свог боравка у Француској, бавио се проучавањем француске економске литературе[3], начинио један од првих прорачуна народног богатства Србије до 1914,[18] које је припремао за мировне преговоре после рата, уобличавањем својих мемоара „Слом и васкрс Србије“, допуњавањем обимне расправе о свом професору Анри Поенкареу, коју је још пре рата био припремио за штампу,[3] сарађивао са женевским листом „La Serbie“, и написао велики број чланака на италијанском и француском језику из области економских и политичких студија.[1] Нешто слободног времена искористио је и за превођење класичних латинских текстова, као за писање песама. Рукописи ових радова данас се налазе изложени у Музеју града Београда.[3]

Краљевина СХС[уреди]

Урадио је прорачун ратне штете и као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца[18] учествовао је на Париској мировној конференцији 1919. године.[3]

По формирању краљевине, чији је био велики поборник, обављао је функцију Министра пољопривреде, од 18. октобра 1919. до 19. фебруара 1920. године, у влади Љубомира Давидовића,[3] због чега је често прекидао боравак у Паризу[12].

Још у раду „После свршених трговинских уговора“, који је објавио 1908. године, анализирао је особине српске пољопривреде, указујући на могућност њеног преображења, сматрајући да је су за то неопходни знање, наука и искуство. У ту сврху, такође је сматрао да је неопходно образовати посебне институције, којима би управљали пољопривредни инжењери. Осим тога, његова идеја је била укуључивала и образовање „опитних станица“ у Србији, у којима би се прикупљали подаци за истраживање, као и за информисање пољопривредних произвођача о последњим достигнућима науке.[12]

Мада је данас мало познато, за време његовог мандата у својству министра пољопривреде у југословенској држави, као и у својству председника Српског пољопривредног друштва, био је један од покретача за оснивање Пољопривредног факултета 1919. године.[12]

Један је од потписника Рапалског споразума,[3] у новембру 1920. године, којим је утврђена граница са Италијом, када је Италија добила Задар, Истру и острва, Црес, Лошињ, Ластово и Палагружа, док је Ријека остала независна држава.[19] Био је Министар финансија у првој и другој влади Миленка Веснића од 17. маја 1920. до 18. августа 1920. и од 18. августа 1920. до 1. јануара 1921. За исту функцију је изабран поново[3] и у првој послератној влади Николе Пашића 1. јануара[20], али је два дана касније, 3. јануара 1921. године умро,[14] у 54-тој години.[18]

Мада га је још крајем 1919. године Јован Жујовић предложио за редовног члана, за живота није постао члан Академије наука.[3]

Смрт и сахрана[уреди]

Конзилијум састављен од четири тада позната београдска лекара, дан пред смрт му је установио запаљење мозга и бубрега, после десетак дана, колико се осећао лоше и пар дана проведених, готово сасвим без свести. Осим тежини неочекиване болести, његову смрт медији су приписивали исцрпљености услед велике преданости одговорним пословима, као и напора које је улагао на својим дужностима. Сматрао се за једног од најактивнијих министара у то време.[1] Пред саму смрт, радио је са министром Милорадом Драшковићем на припреми предлога Закона о ревизији имовине ратних профитера[3] и у владиној комисији за одређивање размере корупције у ратним годинама.[17] За собом је оставио жену и тројицу синова.[1]

Погреб је обављен уз велике почасти, већ следећег дана, 4. јануара[21]. О испраћају су писале све београдске новине.[3] Спровод је кренуо од његове куће, у Битољској улици. После опела у Саборној цркви, спровод је прошао кроз цео центар Београда, преко улица: Краља Петра, Васине, Коларчеве, Краља Милана, Теразија, па све до Новог гробља. Сахрани су присуствовали Престолонаследник, Кнегиња Јелена, чланови владе, дипломатски кор, народни посланици, представници Демократске странке, велики број официра, грађана и пријатеља.[21]

На испраћају Косте Стојановића било је одржано више званичних говора: Милорад Драшковић, у име Министарства унутрашњих послова, Јован Радоњић у име парламента, Војислав Маринковић, у име посланичке групе Демократске странке[1], Милутин Миланковић на балкону Капетан Мишиног здања[11] у име Београдског Универзитета, Драган Дучић у име Министарства финансија и други.[21][1]

Објављена дела[уреди]

  • „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића“, Ниш (1891),[10][9] биографија компаративна анализа природне филозофије Руђера Бошковића.[22][23]
  • „О увозу и извозу Србије третирано новом математичком методом“, Београд (1902),[14] расправа у којој је применом математичких метода објаснио концепт опортунитетних трошкова и објаснио колико Србија губи извозећи сировине уместо готових производа[3]
  • „О математичкој физици“ (1903)[14]
  • „Принципи нове геометрије“ - метагеометрија, Београд (1901)[24]
  • „После свршених трговинских уговора“, Београд (1908)[12]
  • „Тумачење физичких и социјалних појава”,[7] Београд (1910),[5] у коме је опсежно је разрадио замисао да се помоћу термодинамичких закона, може пронаћи адекватан модел којим се може управљати друштвеним токовима[7], полазећи од идеје да се честице микросистема, исто као и друштвени односи, налазе у истом хаотичном стању, те да се успостављањем сличних математичких модела, може доћи до аналогних закона управљања, који важе у друштву и на тај начин их контролисати. У том смислу посебно је детаљно описао термин ентропије, аналогно примењен на друштвене проблеме.[11] Идеја о оваквој целовитости, касније је постала позната као кибернетика[7]
  • „Економско стање Србије : од окупације Босне и Херцеговине до анексије, од 1878. до 1908“, Београд (1909)[25]
  • „Основи теорије економских вредности” (1910),[5] из математичке економије, у којој је, користећи врло напредан математички апарат, као нпр. теорију парцијалних диференцијалних једначина за описивање економских модела[9]
  • „Говори и расправе: политичко-економске“, вол. 1—3, Београд (1910, 1911, 1914)
  • „Механика“, Београд (1912), универзитетски уџбеник из примењене математике. Написао га је најпре за потребе предавања на универзитету као рад под насловом „О основним принципима механике и њиховој примени на физичке проблеме“, које је касније значајно проширио. Највећи део књиге односи се на векторски рачун, затим кинематику, статику, динамику, аналитичку механику, теорију диференцијалних једначина и астрономију.[9][26][12]
  • „La Serbie et la liquidation de la guerre européenne“, Женева (1919)[25]
  • „Расправе и чланци из науке и филозофије“, Београд (1922), објављене потхумно,[9] чланци по избору самог аутора припремљени за штапмање пред смрт[27]
  • „Слом и васкрс Србије”, мемоари у којима је објаснио узроке војног пораза Србије 1915,[7] и улогу Николе Пашића у преломним годинама Првог светског рата. Рукопис се налази архиви САНУ под бројем 1 [3] Објавио га је 2012. РТС, а приредио Слободан Турлаков[28]
  • „О полу и полари код кривих линија“, рукопис[29]

Напомене[уреди]

  1. ^ Коста Стојановић је имао три сина.[1] Најмлађи син, Радмило Стојановић је био највећи познавалац санскрита у Србији. Милан Стојановић, најстарији син је био дипломирани математичар, а Велимир Стојановић је био дипломирани грађевински инжењер[2] Податке о синовима и супрузи Косте Стојановића за потребе Википедије на српском језику доставила је проф. др Мила Мршевић, унука Љубициног брата Ивана Димитријевића.
  2. ^ Прва послератна влада Николе Пашића од 1. јануара 1921.
  3. ^ у неким изворима 17/30. април[3]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Политика бр. 4563: „Коста Стојановић - Министар финансија и народни посланик“. стр. 1, 3, 1.1921, приступ 6.9.2018
  2. ^ РТС 2: „Корени српског језика“ - проф. Радмило Стојановић.
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 3,15 3,16 3,17 3,18 3,19 3,20 3,21 3,22 3,23 3,24 3,25 3,26 3,27 3,28 Виртуална библиотека Математичког факултета: „Коста Стојановић живот и дело“, др Радмило Пешић, приступ 4. април 2013
  4. ^ Васељенска ТВ: „Радмило Стојановић – Тако је говорио“ Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 16, 2012) (на језику: енглески), Бранко Поповић, 15.9.2012, приступ 10.4.2013
  5. 5,0 5,1 5,2 Математички институт САНУ: „Коста Стојановић (1867—1921)“, приступ 3. март 2013(на језику: енглески)
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Удружење банака Србије: „Визија и мисија једног научника Др. Коста Стојановић (1867—1921)“, др Весна Матић, УДК: 33:929, приступ 3. април 2013
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Алексинац.нет: „Слом и васкрс Србије“, 15. јануар 2013, приступ 4. април 2013
  8. 8,0 8,1 Вечерње новости: „Поражени без битке“, приступ 27.4.2013
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 9,7 9,8 Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба VI“, Астр. друш. „Руђер Бошковић“ бр. 10 (2011): „Астрономске књиге из 18. и 19. века у виртуелној библиотеци Математичког факултета“, Надежда Пејовић, Жарко Мијајловић. стр. 797—799, приступ 3. април 2013
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 Политика: „За све је крив Никола Пашић“, Зоран Радисављевић, 12. јануар 2013, приступ 3. април 2013
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Виртуална библиотека Математичког факултета - Присутна прошлост: „Математички модели Косте Стојановића“, Драган Трифуновић, књига 4. стр. 49–69 , Београд (1991), приступ 10.4.2013
  12. 12,00 12,01 12,02 12,03 12,04 12,05 12,06 12,07 12,08 12,09 12,10 Петровић, Александар (2001). „3. Коста Стојановић (1867—1921)”. Ур.: Милоје Сарић. Живот и дело српских научника књ. 7 (PDF) (на језику: (на језику: српски) (на језику: енглески)). Београд: САНУ. стр. 69—120. ISBN 978-86-7025-310-0. Архивирано из оригинала (пдф) на датум 24. 9. 2015. Приступљено 20. 10. 2013. 
  13. ^ Филолошка гимназија Београд: „Знаменити професори и ђаци“, приступ 3. април 2013
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 14,6 14,7 14,8 РТС: „Историја науке: Коста Стојановић“ редитељ Милан Јовановић, сценариста Борислава Николић (2010), приступ 4. април 2013
  15. ^ Политика бр. 813: „Криза - Министар војни“. стр. 2, 17. 4 1906, приступ 6.9.2018
  16. ^ Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац: „Периодика“ Archived 2013-07-03 at Archive.today, приступ 7. април 2013
  17. 17,0 17,1 17,2 Вечерње Новости: Коначно објављен Слом и васкрс Србије, 11.4.2013, приступ 13.4.2013
  18. 18,0 18,1 18,2 Сциндекс - Историја 20. века, вол. 24, бр. 1 „Економија и термодинамика - примена математичке феноменологије у економској анализи у Србији почетком 20. века“, Стојановић Божо. 2006. стр. 177–192., приступ 6.9.2018
  19. ^ Знаци: Историја Југославије, књига I, Краљевина Југославија „Државни провизоријум“, Бранко Петрановић, (1988), приступ 7. април 2013
  20. ^ Политика бр. 4561: „Нова влада“. стр. 3, 1, 1.1921, приступ 6.9.2018
  21. 21,0 21,1 21,2 Политика бр. 4565: „Погреб Косте Стојановића“. стр. 3, 5, 1.1921, приступ 6.9.2018
  22. ^ Виртуална библиотека Математичког факултета, Скуп посвећен Руђеру Бошковићу: „Дела Руђера Бошковића у Виртуелној библиотеци Математичког факултета“, Жарко Мијајловић, Надежда Пејовић, 28. децембар 2011, приступ 4. април 2013
  23. ^ Виртуална библиотека Математичког факултета: „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића“, Коста Стојановић (1891), приступ 4. април 2013
  24. ^ Библиотека математичког института: Претрага: Kosta Stojanović, приступ 4. април 2013
  25. 25,0 25,1 Виртуална библиотека Србије: „Економско стање Србије : од окупације Босне и Херцеговине до анексије, од 1878. до 1908“, Коста Стојановић, Београд (1909), приступ 19. 6. 2013
  26. ^ Виртуална библиотека Математичког факултета: „Механика“, Коста Стојановић (1912), приступ 4. април 2013
  27. ^ Виртуална библиотека Математичког факултета: „Расправе и чланци из науке и филозофије“, Коста Стојановић (1922), приступ 4. април 2013
  28. ^ РТС: „Старе и ретке књиге“. 0133. ISBN 978-86-6195-026-1., 3. фебруар 2012, приступ 6. април 2013
  29. ^ Виртуална библиотека Математичког факултета: „О полу и полари“, Коста Стојановић (1935), приступ 6. септембар 2018.

Литература[уреди]

  • Петровић, Александар (2001). „3. Коста Стојановић (1867—1921)”. Ур.: Милоје Сарић. Живот и дело српских научника књ. 7 (PDF) (на језику: (на језику: српски) (на језику: енглески)). Београд: САНУ. стр. 69—120. ISBN 978-86-7025-310-0. Архивирано из оригинала (пдф) на датум 24. 9. 2015. Приступљено 20. 10. 2013. 
  • Петровић, Александар (2005). Аналогија и ентропија. (Филозофија природе и хармоније Лазе Костића и Косте Стојановића) Нови Сад: Матица српска. стр. 1—362. ISBN 978-86-363-0456-3. 
  • Петровић, Александар (2015). Коста Стојановић. (Срби 1903—1914. Историја идеја приредио Милош Ковић) Београд: Клио. стр. 604—626. ISBN 978-86-7102-499-0. 

Спољашње везе[уреди]