Коста Тодоровић (мајор)
Коста Тодоровић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1882 |
Место рођења | Ужице |
Датум смрти | 14. септембар 1914.31/32 год.) ( |
Место смрти | Сребреница |
Коста Тодоровић (Ужице, 1882.[1] — околина Сребренице,[1] 14. септембар 1914) био је српски официр. Тодоровић је био мајор и командант Златиборског четничког одреда у саставу Ужичке војске.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у Ужицу, а умро у борбама код Сребренице[1] 14. септембра 1914. Коста Тодоровић је рано остао без родитеља што му отежава одрастање. Учио је занат послужујући по туђим кућама. Два разреда реалке завршио је у Ужицу, од 3. до 6. разреда у Београду, а остатак у Ваљеву. Пошто због младости није могао бити примљен у војну службу, Коста проводи време послужујући у кући Милорада Гођевца једног од три оснивача српског четничког покрета. Код њега се Коста надахњује патриотизмом и жељом за уједињењем Срба и улази у контакт са српским официрима и заграничним активностима српске владе и војске. По завршетку 7. разреда гимназије. Коста ступа у чувену 32. класу Војне Академије која је дала војводу Вука Поповића, војводу Брану Јовановића, Воју Танкосића и друге.
Као млад потпоручник Коста служи од 1901. године у родном граду Ужицу, а онда као капетан у Пожеги, а касније као погранични официр у Лозници. Већ тада Коста ступа у преписку са Принципом и његовим сарадницима који ће касније у Сарајеву убити Франца Фердинанда. Након атентата Коста бива оптужен за саучесништво и неко време се примирује. Још раније, за време рата са Турцима, Тодоровић се истакао у борби. О њему се почињу испредати легенде, важи за поузданог, храброг официра који је увек спреман се жртвовати за добробит отаџбине.
Када је након атентата објављен рат Аустроугарској, Коста се јавља у штаб Ужичке војске. Међутим, он по својој молби образује герилску чету и одлази у помоћ браћи са друге стране Дрине. Дана 4. августа 1914. године по наређењу српске Врховне команде формирана је у оквиру Горњачког одреда "Чета Косте Тодоровића"[2] са око 150 људи под командом мајора Тодоровића. Та чета је прешла Дрину код Сребренице где је стигла 15. септембра 1914. године. Ту долази до жестоких борби са непријатељем у којој се Коста Тодоровић истиче као и небројано пута до сада. По другом извору, Тодоровић је са својим четницима ушао у Сребреницу 5/18. септембра 1914. године.[3] Међутим, у потоњим борбама око Сребренице на Караџића брду са Аустријанцима, он бива тешко рањен у слабине и обе ноге и склања се са својим верним пратиоцима на место недалеко од јека борби. На његову несрећу, Аустријанци га ту налазе и 14. септембра 1914. године живог га спаљују[1] заједно са својим саборцем Јованом Живановићем Ватреником, студентом родом из Брчког[1]. По другом извору, Тодоровић је као тешко рањен извршио самоубиство, да га не ухвати живог непријатељ. Аустријска војска је стигла и спалила заједно леш Тодоровићев и живог студента Јована Живановића. Много српских четника је погинуло, а преостале живе преузео је под своју команду капетан Јова Првановић.[4]
О погибији пешадијског мајора[5] Косте Тодоровића и његовом спаљивању док је још био жив, писао је француски књижевник Анри Барби.[1]
Споменик
[уреди | уреди извор]На десетогодишњицу спаљивања у септембру 1924. године[6] преживели добровољци су му подигли споменик у Сребреници, који су усташе почетком Другог светског рата порушиле.[1] Солунски борац Крсто Катанић из осаћанског села Лијешћа је спомен-плоче са овога споменика сачувао и закопао на своје имање.[1] Пред смрт 1981. је своме сину повјерио мјесто гдје се спомен-плоче налазе.[1] Крстин унук Стаменко Катанић је плоче откопао 1996, када су постављене у Сребреници.[1]
Срби у Скеланима су након Првог светског рата прву основну школу назвали Државна Основна школа „Мајор Коста Тодоровић”, а школи је 1992. поново враћен тај назив.[1] Подружница Савеза удружења ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920, му је на његов рођендан у центру Ужица подигла бисту 2000. године.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Цветко Стојкановић, Stefan Co Арсенијевић, Бајина Башта (2009) стр. 59, 60, 61, 64.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1939. године
- ^ "Политика", Београд 7. септембра 1924. године
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. мај 1939. године
- ^ "Службени војни лист", Београд 16. децембар 1914. године
- ^ "Политика", Београд 1924. године