Котленички мајдани камена
Котленички мајдани камена расути су широм ове планине. Површинско и мајданско камење експлоатисано је на више локација: на потесу Папратни до у брду Градина између Цветака, Милочаја и Трговишта, у Вранића башти у Цветкама, на Андријиној коси у Опланићима и над Крунића малом у Губеревцу. Пешчар из набројаних мајдана готово је истоветног састава, али различитих боја.[1]
Својства камена[уреди | уреди извор]
У питању је тврд и отпоран пешчар прожет сјајем сићушних зрнаца белутака.[1] По томе што се тешко обрађује, у народу се назива „љутик”. Боја већином варира између црвенкасте и пепељасте, али се јавља и у читавом спектру различитих тонова. Веома је сличан камену који се вади на оближњој планини Буковик.[1]
Употреба[уреди | уреди извор]
У прошлости је највише је коришћен у грађевинарству, као и за израду сантрача, чесми, камених појила итд. Од котленичког камена, а напоредо са островачким, израђивана су надгробна обележја расута по падинама од Гунцата до Витановаца.[1] Данас се овај камен највише користи за израду декоративних оплата.
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Драгићевић, Љубинко М.; Ршумовић, Михаило М. (2008). Конзервација и рестаурација камена. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-80879-72-7.