Котор Варош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Котор Варош
Kotorvaroskocke.JPG
Стамбени блокови у Котор Вароши
Грб Котор Вароша
Основни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Општина Котор Варош
Основан први помен 1323. године.
Становништво
Становништво (2013.) Пад 7.330[1]
Географске карактеристике
Координате 44°37′ СГШ; 17°22′ ИГД / 44.62° СГШ; 17.37° ИГД / 44.62; 17.37 Координате: 44°37′ СГШ; 17°22′ ИГД / 44.62° СГШ; 17.37° ИГД / 44.62; 17.37
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Котор Варош на мапи Босне и Херцеговине
Котор Варош
Котор Варош
Остали подаци
Поштански код 78220
Позивни број 51

Котор Варош је градско насеље и сједиште општине Котор Варош у Републици Српској, БиХ. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у насељу Котор Варош је живјело 7.330 лица.[1]

Историја[уреди]

Православна црква у Котор Варошу[2]

Античко доба и прве насеобине[уреди]

Подручје општине Котор Варош је археолошки и историјски веома мало истражено. Историја бележи, да су на овим просторима постојала насеља у далекој прошлости, чак и у периоду неолита. Ово подручје су тада насељавали Илири. У IV вијеку п. н. е. на ово подручје су први пут продрли Келти. Пред крај старог вијека подручје око ријеке Врбас, Врбање и Сане насељавало је трачанско племе Мезеји. У I веку ово подручје освајају Римљани који постепено асимилирају Мезеје и ангажују их у своје легије и своју морнарицу. Из тог периода постоји више локалитета који указују на римске грађевине.

У седмом вијеку ово подручје насељавају Јужни Словени. Словенизацијом овог дела Балканског полуострва ту се формирају прве државице Јужних Словена.

Прво которварошко насеље, средњевековни град Котор, свакако је настало много пре 9. вијека, јер, према веродостојним изворима, прије тога је било је "неколико пута похаран“.[3]

Подаци су преузети из дјела Балтазара Сплићанина, неспорног касног писца, који, у вези са догађајима у 9. вијеку спомиње Босанско Краљевство и поријекло имена данашњег града Котор у Бококоторском заливу, који је као и Рисан, био у граничном подручју југоисточног дијела Краљевине Босне.

Према оба извора, у именовању будућег града Котора, у вријеме када је Угари често упали у Босанско Краљевство и у више наврата пустошили територију босанског града Котора, који је у другој књизи своје Географије Герард Руднигер означио као Весекатро, који је "близу Бањалуке". Могуће је да је назив потиче од појма вазал (лат. vassallus = слуга, вазал код краља Франака, а касније других европских владара, који од краља добија посјед – лено или феуд) и присвојног придјева cataro (=катарски). Не може се искљѕчити ни могућност да је Васекатро био уточиште и/или насеобина Катара, јер исти коријен имају и латински термини за именице ваза (văs, vasis, mn. vāsa, vasōrum = посуда, ратна направа) i јамац, данас жирант или гарант (= văs, vădis).

Племићи из босанског Котора, по имену, Нендор, Мирослав и Вуксан, заједно са још некима, сазнавши да се зида нови град на мору, отишли су са свом својим имовином велике вриједности у злату и сребру према познатој локацији, будући да је Босанско Краљевство било богато рудама племенитих метала. Када су, према Михаелу Солињанину (у опису Далмације), стигли у Рисан, разгласили су своју намјеру да подигну тврђаву у којој би били сигурни. Када се то сазнало у насељу Аскривија (Ascruvium), позвали су их да планиране трошкове уложе у изградњу већ започетог града, "те да здружени живе као прави пријатељи и грађани“.

Викицитати „Босанци, који су то иначе жељели, не прихватише одмах овај приједлог већ послије неколико дана одговорише да су спремни удовољити њиховом тражењу, али под условом да се нови град назове именом њихове отаџбине, Котор. Ово нису прихватили Аскривљани, али се доцније (каже Солинјанин), по наговору свог бискупа, сложише да баце жријеб, те тако одлуче којим именом да се град назове. И жријеб испаде у прилог Которана Босанаца...”

Сљедећи писани документи о насељу на овим просторима датирају из 1322, 1323. и 1412. године. То је повеља Стјепана II Котроманића (босански бан од 1322. до 1353.), који дарује Вукосаву Хрватинићу, 1322., жупе Даница и Врбања са градовима Кључ и Котор као личну имовину, јер је помагао у преузимању власти у сукобима са Бабунићима. Овај феудални посјед Хрватинића, касније 1404. још више шири Хрвоје Вукчић Хрватинић (Стјепанчић), који се називао господарем Доњих Краја (подручје од Врбаса до преко Сане а касније још више). Иако су угарски краљеви Лудовик I и Сигисмунд (који је кацније освојио Хрватску, Чешку и Њемачку покушали освојити Босну, то им није полазило за руком. Чак је угарски краљ Сигисмунд I 1411. Хрвоју Вукчићу Хрватинићу признао право посједовања Доњих Краја. У то вријеме градови Котор и Звечај у Тијесном код Бања Луке имали су стратешки значај за одбрану босанске државе.

Хрвоје Вукчић Хрватинић (1404)

Још од тог времена датирају данашња народна вјеровања у чудотворну воду са извора (точка) Бобас, који се налази изнад истоименог водопада на десној литици Јакотине, под зидинама тамнице у (сада срушеној) утврди Котор (на литици лијеве обале ријеке).

Османлијско доба[уреди]

Од 1519. средњовјековни град Котор је под турском влашћу. Тада је поред насеобине Котор формира и Варош, на подручју данашњег Доњег Вароша. Ширењем града у оба правца, према археологу Ђурђевићу, настао је град који је у свом имену задржао оба имена: Котор Варош, који је укључивао насеља: Котор католички, Котор турски, Чепак, Слатина и Варош, која се по први пут под тим именом помиње 1889. године, након пописа, који је тада организовала Аустро-Угарске, а која је одлуком великих сила анектирала у Босну и Херцеговину 1878.

У свом ратном походу на западну Босну, Гази Хусрев-бег је 1520-их брзо напредовао, освојивши Котор (1521), Звечај, Гребен, Сокол, Језеро, Винац, Врбашки град. Ливач, Карматин, Бочац, Удбину, Врану, Модруч и Пожегу. У долину Врбање. преко влашићког масива се може стићи из два правца:

  • преко гудура Угра и Иломске или
  • из долине Лашве и њене притоке Биле, превојем којим данас пролази траса (још увијек неизграђене) комуникације регионалног пута R-440.

Имајући у виду брзину овог продора, претпоставља да су Крушево Брдо и Шипраге пали дан прије Боја на Бечићком пољу, односно пада Котора.

Зна се да су долину Врбаље и њен административни центар Котор, Османлије запосјеле 1519., тек 56 година након пада Босне (1463.).[4] Затим, предвођени Гази Хусрев-бегом, освајају Бања Луку, 1521..

Под данашњим именима, мјеста у овој долини се по први пут спомињу 1889. године, послије пописа становништва, који је реализовала Аустро-Угарска власт, након анаксије Босне и Херцеговине, 1878., према споразуму „великих сила“.

Изузев преношења "с кољена на кољено", веома је мало доступних података о османлијској епохи у долини Врбање. Зна се, међутим, да је у том раздобљу долина била у Кобашкој Капетанији, чије је сједиште, пред анексију, било у Котору (Которграду, данашњи Котор Варош).[5][6]

Аустроугарско доба[уреди]

Аустроугарске власти су изградиле разгранату мрежу шумског ускотрачног саобраћаја дуж тока врбане и нених притока. Примарна намјена и м је била да, уз посредовање Земаљске владе БиХ, интензивирају експлоатацију шумског блага и осталих природних ресурса. Пруга је долазила из Котор Вароша. На подручју Шипрага се рачвала у неколико праваца. Уз Демићку је ишла до испод Дунића (825 м), a уз Црквеницу до (823 м). Од Крушева Брда су ишла два крака пруге: уз Врбању и Бобовицу. Траса уз Врбању је водила преко Килавца до окретаљке и Чекрка, а затим – након транспорта локомотиве помоћу чекрка (у кланцу између Шепирица и Јасена) – до Ријечица (1300 м). Одвојак уз Бобовицу је пролазио кроз село Бобовице, па између Палике и Пашинца до Сребреног брда (према Меокрњу), тј. до ушћа потока Крна (921 м).[7] На трасама демонтираних пруга, касније су изграђене локалне цесте за многа шипрашка села.

Двадесети вијек[уреди]

Први свјетски рат и "Прва Југославија"[уреди]

У Првом свјетском рату десеткована је мушку популација цијелог которварошког краја. Највише су страдали у рату или одведени у ропство. Добар дио их је "покосила" "Шпанска грозница". Стога, двије генереције овог подручја, од 20-их до 50-их година 20. вијека не памте њихове очеве и / или дједове. Од 1. децембра 1918 до 3. октобра 1929., Котор Варош је био дио Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и до 1941. Краљевине Југославије.

Други свјетски рат[уреди]

Већ на почетку Другог свјетског рата, у Котор Варошу је успостављена власт тзв. Независне државе Хрватске, а усташе су град држале под окупацијом све до његовог краја. Уз помоћ бањалучког гарнизона и подршку Нијемаца успијевали су се одупријети у неколико партизанских покушаја да ослободе град. Которварошки партизани су били укључени у Четрнаесту средњобосданску бригаду и сусједне локалне јединице.

Устаничка подручја Општине биле су Шипраге и Масловаре, као снажна упоришта и уточишта за више партизанских јединица, укључујући и 12. дивизијске болнице (у клисури Демићке). На подручју Шипрага и Масловара је, на самом почетку рата, било неколико локалних партизанских јединица, које су касније укључене у придошле веће формације. У процесу обнове државности Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ, 25. новембар 1943 и Друго засједање АВНОЈ-а, 29. новембра 1943),Котор Барош припада Народној Републици Босни и Херцеговина у ФНРЈ и касније у СФРЈ до 1992 Послије Дејтонског споразума (1995) постао је дио Републике Српске у Босни и Херцеговини.

За вријеме тог рата, фра Алојзије Ћосић из Котор Вароша са олтара је позивао народ да ступи у усташке редове, а ко се не би његовом позиву одазвао прекорио би га. Био је организатор которварошке милиције и ревностан радник на покрштавању Срба.

По причању Љубише Зарића и Љубише Дивјака, шофера из Бања Луке у Котор Вароши сами Срби мјештани су приморани да руше своју цркву.[8]

Срески начелник из Котор Вароша сазвао је виђеније људе у срезу и сопштио им да пређу у католичку веру: ко се тој наредби не покори биће исељен из Хрватске.[9]

Рат у Босни[уреди]

У периоду од 1992. до 1995. године у Котор Варошу је бљеснуо рат. На подручју општине Котор Варош на почетку рата било 1500 наоружаних Хрвата и Муслимана, са друге стране је било око 400 наоружаних Срба. У априлу 1992. године ухваћен је муслиманско-хрватски план о заузимању Котор Вароша. План је обухватао напад на сва српска села и на сам град, другог дана Бајрама. Међутим њихов циљ је осујећен уласком снага Територијалне одбране, Центра за обуку у Масловарама и снага Специјалне полиције из Бање Луке на челу са Которварошаном Стојаном Жупљанином (родом из Масловара), у град и сва српска села. На подручју општине рат је трајао до новембра 1992. године када је пало и последње упориште хрватско-муслиманске коалиције, село Вечићи. Команданти ове коалиције у Котор Варошу били су Стипо Марић-Спржо и Рамо Зехер, који су неславно завршили погибијом. Вечићки и остали борци противничких снага су починили злочине над српским становништвом и српском војском. Познати су масакр у Сердарима, сачекуша на Вигошти, масакри у Рујевици итд.

Посљедице[уреди]

За злочине у Сердарима неправомоћно су осуђени Фикрет Планинчић, Сеад Мензил по 11 година и 6 мјесеци, а Мирсад Ватрач 10 година и 6 мјесеци, а Расим Лисанчић на 9 година и 6 мјесеци. Такође су осуђени Сулејман Бербић 12 година и 6 мјесеци, а Ћамил Билић 13 година и 6 мјесеци. Ови злочинци су убили само у Сердарима 16 Срба од 1 до 60 године, и притоме запалили село. За вријеме рата у БиХ, которварошани су били припадници 1. лаке пјешадијске которварошке бригаде и 22.лаке крајишке бригаде. Ове бригаде су учествовале у борбама око Котор Вароша и цијеле Републике Српске.

Становништво[уреди]

Националност[10] 2013. 1991. 1981. 1971.
Срби 2.522 (34,03%) 1.310 (24,15%) 749 (19,99%)
Хрвати 2.432 (32,81%) 1.789 (32,98%) 1.490 (39,77%)
Муслимани [а] 1.800 (24,28%) 1.436 (26,47%) 1.342 (35,82%)
Југословени [б] 547 (7,38%) 787 (14,51%) 110 (2,93%)
Остали и непознато 110 (1,48%) 101 (1,86%) 55 (1,46%)
Укупно 8.360 [11] 7.411 5.423 3.746
Демографија[10]
Година Становника
1895. 20.858
1910. 23.780
1921. 22.072
1931. 27.236
1948. 2.428
1953. 4.715
1961. 2.893
1971. 3.746
1981. 5.423
1991. 7.394

Становништво по општинама Среза Котор Варош, 1953.[уреди]

Пописно подручје Укупно Срби Хрвати Словенци Македонци Црногорци Југословени
неопредијељени
Чеси Пољаци Русини
Украјинци
Остали Словени Остали несловени
СРЕЗ КОТОР ВАРОШ 37898 25008 6485 4 4 10 6375 2 2 8
Котор Варош 4715 805 2640 2 3 6 1253 1 1 4
Масловаре 4574 3966 8 600
Превиле 4576 3537 696 342 1
Скендер Вакуф 7100 6566 16 518
Шипраге 7746 6036 24 1 1 1682 2
Врбањци 4919 1678 1728 1 4 1505 1 1 1
Забрђе 4268 2420 1373 475

[12]

Напомене[уреди]

  1. За садашњи статус Муслимана види чланак Муслимани.
  2. За садашњи статус Југословена види чланак Југословени.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА
  2. Фрањевачки самостан: „Жупа Котор Варош“, приступ 7. април 2013
  3. Orbin M. (1601). Regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Historia di Mavro Orbini raveseo Abbate Melitense. 3. Dalmatia, Croatia, Bosna, Servia & Bvulgaria / Kraljevstvo Slavena (prijevod iz 1968.). Pesaro/Beograd: Girolamo Concordia/Srpska književna zadruga. 
  4. Imamović M. (1997): Historija Bošnjaka. „Preporod“, Sarajevo, UDK 949.715-323.1(=864).
  5. Kreševljaković H. (1950): Kapetani i kapetanije u Bosni i Hercegovini. Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine, God. II: 89-141, Sarajevo.
  6. Pelidija E. (2002): Banjalučki boj iz 1737 — Uzroci i posljedice, El-Kalem, Sarajevo.
  7. Vojnogeografski institut, Izd. (1955): Travnik (List karte 1:100.000, Izohipse na 20 m). Vojnogeografski institut, Beograd.
  8. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 174
  9. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 304
  10. 10,0 10,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  11. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine (2016): Konačni rezultati Popisa 2013.Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine 30. juna. 2016. godine objavila je konačne rezultate.
  12. http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G1953/pdf/G19534001.pdf.

Извори[уреди]

  • Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.

Спољашње везе[уреди]