Кошаркашка репрезентација Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ако сте тражили чланак о југословенској кошаркашкој репрезентацији (1936—1991), погледајте чланак Кошаркашка репрезентација Југославије.
Србија Србија
Srbija
Basketball Federation of Serbia logo.svg
ФИБА рангирање 2 Раст 2
Приступила ФИБИ 1992.
ФИБА зона ФИБА Европа
Национални савез КСС
Тренер Србија Александар Ђорђевић
Надимак(ци) Орлови
Олимпијске игре
Учешће 12
Медаље 8

Gold medal europe.svg Злато (1) : 1980
Silver medal.svg Сребро (6): 1968, 1976, 1988, 1996, 2016.
Bronze medal europe.svg Бронза (1): 1984.

Светско првенство
Учешће 15
Медаље 11
Gold medal world centered-2.svg Злато (5): 1970, 1978, 1990, 1998, 2002.
Silver medal world centered-2.svg Сребро (4): 1963, 1967, 1974, 2014.
Bronze medal europe.svg Бронза (2): 1982, 1986,
Евробаскет
Учешће 32
Медаље 18
Gold medal europe.svg Злато (8): 1973,1975,1977,1989,1991,1995, 1997, 2001.
Silver medal europe.svg Сребро (6): 1961,1965,1969,1971,1981,2009.
Bronze medal europe.svg Бронза (4): 1963,1979,1987,1999.

Кошаркашка репрезентација Србије представља Републику Србију на међународним кошаркашким такмичењима. Њено административно тело је Кошаркашки савез Србије (КСС) са седиштем у Београду. На међународној сцени, Србија је дебитовала у оквиру репрезентације Краљевине Југославије приступајући ФИБИ 1936. године. Након распада СФР Југославије почетком 1990-их, њен тадашњи савез је аутоматски престао са радом. Непосредно затим године 1992, преостале републике Србија и Црна Гора су приступиле ФИБИ под именом СР Југославија да би Србија након расформирања поменуте заједнице постала директни наследник те репрезентације. ФИБА приписује резултате СР Југославије и Србије и Црне Горе Србији као и претходне резултате.[1][2]

Од 1995. године када јој је враћено право да учествује на међународним такмичењима, Србија (као део заједнице или самостална) бележи одличне резултате. Исте године је постала првак Европе победивши Литванију у финалу. Годину дана касније је освојила сребрну медаљу на Олимпијским играма у Атланти након пораза од репрезентације домаћина. Године 1997, поновила је успех из 1995, овог пута победом над Италијом. На свом првом Светском првенству одржаном у Грчкој 1998, репрезентација је потврдила своју доминацију и на светском нивоу освојивши злато. Након освојене бронзе 1999. у Француској, неочекивано је заустављена у четвртфиналу Олимпијских игара у Сиднеју наредне године. Након смене генерација, репрезентација се експресно вратила на старе стазе успеха освојивши по златну европску и светску медаљу једну за другом (2001—2002). Тај период остаће упамћен по победи у четвртфиналу на Светском првенству у Индијанаполису над репрезентацијом Сједињених Америчких Држава. Од тог првенства, шест узастопних година репрезентација није успевала да се домогне ни једне медаље. Године 2009, освојена је прва европска медаља и то сребрна под данашњим именом. Наредне године Србија је заузела четврто место на Светском првенству у Турској. Након три године без значајнијег успеха, репрезентација Србије је 2014. освојила сребрну медаљу на Светском купу у Шпанији. У периоду од 2014. до 2016. године, репрезентација је три пута узастопно долазила до полуфинала.

Кошаркашка репрезентација Србије, после учешћа на Олимпијским играма 2016. године у Рио Де Жанеиру, поправила је свој пласман и заузела друго место на ФИБА ранг листи, претекавши Шпанију. Од средине 2002. године до пред крај 2006. била је на првом месту. Шест пута је проглашавана за најбољу мушку екипу године од стране Олимпијског комитета, у периоду од 1995. до 1998, 2002. и 2014. године.

Историја[уреди]

Оснивање и одложени повратак на међународну сцену (1992—1995)[уреди]

Селектор Душан Ивковић. Водио је репрезентације СФРЈ и СРЈ (1988—1996) и Србије (2008—2013).

Убрзо после званичног распада СФР Југославије, створена је заједница између преосталих република, Србије и Црне Горе, названа Савезном Републиком Југославијом. Овој земљи су непосредно затим уведене санкције од стране Уједињених нација које су онемогућиле новостворену кошаркашку репрезентацију да учествује на Европском првенству 1993. године у Немачкој и на Светском шампионату наредне године одржаном у Канади. Занимљиво, првобитни домаћин Светског првенства 1994. био је Београд али услед поменутих санкција одузето му је право организатора.

Године 1995, СР Југославији је дозвољено да учествује на међународним такмичењима. Међутим, наредни турнир био је Евробаскет у Грчкој планиран да се одржи исте године за који СР Југославија није имала претходно прилику да обезбеди себи учешће. Свих дванаест учесница турнира било је познато. Ипак, ФИБА проширује број екипа на четрнаест организујући специјални квалификациони турнир у Бугарској почетком јуна 1995. за још две селекције уочи самог првенства. И поред одсутности од неколико година, СР Југославија је била апсолутни фаворит. На њеном челу је био последњи селектор СФР Југославије, Душан Ивковић. У тим квалификација учествовале су још Турска, Естонија, Босна и Херцеговина и домаћин Бугарска. И управо против Бугарске СР Југославија је започела турнир коју је уз доста напора савладала тек након продужетака. Растерећена почетног притиска лако се суочила са наредним ривалима, Естонијом и Турском. Утакмица са Босном и Херцеговином регистрована је службеним резултатом 20:0 за СР Југославију услед одбијања противничке репрезентације да одигра меч. Коначно, СР Југославија одлази на првенство Европе након четири године заједно са Турском. Изабраници селектора Ивковића били су: Бодирога, Даниловић, Обрадовић, Сретеновић, Паспаљ, Берић, Ђорђевић, Ребрача, Дивац, Савић, Томашевић и Котуровић. Према мишљењу многих то првенство било је једно од најнеизвеснијих јер су све селекције наступале у најјачим саставима.

Прву утакмицу на првенству СР Југославија је играла са домаћином Грчком пред око петнаест хиљада навијача. У веома напетој и узбудљивој утакмици, сличној оној са Бугарском из квалификација,СР Југославија је победила (84:80) што домаћи навијачи нису могли да прихвате те су до краја турнира навијали за све наредне противнике СРЈ репрезентације. Наредна два кола у групи против Литваније (70:61) и Италије (87:74), играчи Душана Ивковића много лакше су решили у своју корист оправдајући почетна очекивања јавности. Тиме су обезбедили себи прво место у групи што су само потврдили мечевима против Шведске (85:58), Израела (72:59) и актуелног првака Немачке (92:79).

У четвртфиналу СР Југославија је истим темпом наставила избацивши Француску (104:86). Захваљујући тој победи резервисана је карта за Олимпијске игре наредне године у Атланти. Оно што је у том тренутку било значајније јесте заказани поновни дуел између СР Југославије и Грчке у полуфиналу. Утакмицу је обележила негативна атмосфера седамнаест хиљада домаћих навијача уперена према СРЈ кошаркашима. За разлику од премијерног дуела,СР Југославија је држала ствари под контролом упркос притисцима на судије и свела противника на само 52 поена (60:52). Понашање публике „преузели“ су новинари на конференцији после меча вербално нападајући тренера Ивковића оптужбама и непристојним питањима. Како год, у финале су отишле СР Југославија и Литванија која је неочекивана победила Хрватску.

Историјско финале Евробаскета 1995. године, једно од најчувенијих свих времена, обележено је дешавањима како на терену тако и ван њега. Утакмицу су обележиле варнице између играча, громогласно навијање грчких навијача присталица Литваније, четрдесет и један поен Александра Ђорђевића, закуцавање Предрага Даниловића преко Арвидаса Сабониса и одбијање литванских играча да се врате у игру. Наиме, незадовољни суђењем, репрезентативци Литваније у 38. минуту предвођени Марчулијонисем изашли су са терена не желећи више да играју. Упркос вођству, СРЈ играчи су пришли Литванцима и наговарали их да наставе утакмицу. Напослетку, утакмица се привела крају а СР Југославија је освојила првенство Европе (96:90). Печат свим скандалима дали су трећепласирани кошаркаши Хрватске који су отишли са подијума чим су СРЈ играчи позвани да приме медаље и одслушају своју химну. По повратку у СР Југославију, кошаркаше је дочекало више од сто хиљада људи како би заједно прославили сјајни повратак на међународну сцену. Дочек испред Народне скупштине организован 3. јула постао је касније традиционални начин прослављања свих значајних спортских успеха у СР Југославији и Србији.

Олимпијске игре и ново европско злато (1996—1997)[уреди]

Освојеним Евробаскетом из 1995, СР Југославија је аутоматски изборила своје дебитантско учешће на Олимпијским играма у Атланти следеће године. Након забране учешћа на Играма у Барселони 1992. и пропале прилике да се сударе амерички и комплетни југословенски дрим-тимови, створила се могућност да се тај дерби коначно одигра иако је СР Југославија ускраћена за играче бивших република.

Након седам година веома успешног вођења репрезентације од стране Душана Ивковића, на кормило долази његов дотадашњи помоћни тренер, Жељко Обрадовић. Са очуваним костуром екипе уз пар новитета попут Берића и Топића који су одменили Сретеновића и Котуровића, кошаркаши одлазе са осталим спортистима из СР Југославије решени да се коначно нађу са Американцима. Прваци Европе сврстани су у другу групу заједно са Аустралијом, Грчком, Бразилом, Порториком и Јужном Корејом. Грци, сада већ редовне муштерије СРЈ играча, изгубили су у првом колу (63:71). Два дана касније, Обрадовићеви изабраници су без проблема савладали Аустралију (91:68) а затим у истом маниру Јужну Кореју (118:65) и Бразил (101:82). Уочи елиминационе фазе, савладан је и Порторико који је пружио солидан отпор (97:86).

Као што се тадашња јавност надала, елиминациони костур је испао такав да СР Југославија и Сједињене Државе се могу наћи искључиво у финалу. Са великим ишчекивањем њиховог међусобног сусрета, обе екипе су похитале глатко до финала. У четвртфиналу разбијена је репрезентације Кине са 128 поена у њеном кошу (128:61). У полуфиналу су се нашли прошлогодишњи финалисти Евробаскета и као тада победила је СР Југославија (66:58), с тим што је меч одлучен у самој завршници где је непогрешив, са линије слободних бацања, био Предраг Даниловић. На другој страни Американци са својим трећим по реду дрим-тимом (други је био на Светском првенству 1994. у Торонту) заказали су толико очекивани дуел.

Са једне стране Дивац, Паспаљ, Даниловић, Бодирога и Ђорђевић а са друге стране Шекил О Нил, Карл Малоун, Чарлс Баркли, Скоти Пипен и Џон Стоктон напокон су удовољили јавности како би дали коначан одговор на питање ко је најбољи на свету. Неизвесност је трајала до средине другог полувремена кад Американци потпомогнути контроверзним судијским одлукама (пета лична грешка Дивца, фаул Бодироге над Армстронгом при шуту за три поена итд) одлепљују се од СРЈ играча, подижу разлику и стављају тачку на утакмицу (69:95). Сјајну партију у овом финалу приказао је Жарко Паспаљ који је један део каријере провео у НБА лиги, а ово му је била, уједно, и последња утакмица у репрезентативном дресу, па је улогу капитена препустио Саши Ђорђевићу.

Године 1997, актуелни европски шампиони смештени су у групу Ц уз Италију, Пољску и Летонију. Иако без Дивца у строју, репрезентација је и даље важила за првог фаворита. Поред очекиваних победа против Пољске (104:76) и Летоније (108:89) догодио се пораз од Италије предвођене Грегором Фућком (74:69) који су тиме запретили Ђорђевићу и саиграче на њиховом путу до одбране титуле. С обзиром да је измењен систем такмичења, прве три екипе из ове групе оформиле су заједничку нову групу са екипама из групе Д: Шпанијом, Хрватском и Немачком.

Након глатке победе над Немачком (88:73) уследио је дуго очекивани дуел са сада бившим сународницима, први након распада земље. Утакмицу су обележили нервозна игра репрезентације СР Југославије и вођство хрватске селекције до пред сам крај меча од један поен разлике (61:62). У том тренутку, на 3,8 секунди до краја, лопту прима Александар Ђорђевић на почетку терена и трчи према противничком кошу да би постигао тројку која је решила питање победника за 64:62. На скоро исти начин је то учинио као 1992. године у Истанбулу када је донео титулу првака Европе Партизану против Хувентуда. После тог меча, савладана је Шпанија са девет поена разлике (79:70). У елиминационој фази редовни противници Литванија (75:60) и Грчка (88:80) су побеђене веома лако, нарочито актуелни вицепрваци Европе, који су у Барселону дошли без Сабониса и још неких искусних играча. У финалу је чекала Италија, тим који је указао на своју добру игру већ на почетку турнира. Овога пута "плави" су се добро припремили за агресивну и прљаву игру, која је тих година, красила Италијанску репрезентацију. Истом мером је одговорио Савић, који је био један од најзаслужнијих за овај тријумф, а у рекету, изостанак Владе Дивца, искористио је Жељко Ребрача, који је са Бодирогом, полако, постајао лидер нове генерације Југословенских кошаркаша. У финалу, прилика за освету тог јединог пораза на првенству је паметно искоришћена, супарник сведен на само 49 поена је морао положити оружје и признати надмоћ екипе која други пут узастопно постаје првак Старог континента, а седми пут, укупно у својој историји.

Поход на светски трон и смена генерација (1998—2000)[уреди]

Дејан Бодирога, репрезентативац (1995—2005). Најкориснији играч Светског првенства у Грчкој 1998. и члан идеалне петорке.

Сада већ доказана суперсила, СР Југославија се након три године враћа у Грчку како би званично доказала своју снагу на светском нивоу. Ослабљена одсуством Даниловића кога је заменио млади али већ доказани играч Владо Шћепановић, екипа се експресно пласирала у наредну фазу. Треба напоменити да је Ђорђевић био у тиму али повређен све до четвртфинала. У премијерном колу савладан је Порторико (80:66). Дан касније уз доста неизвесности тек након продужетка поражена је и Русија (74:82). Пред пресељење у нову групу, демолирана је репрезентација Јапана (99:54).

Како је завршила прву фазу,СР Југославија је тако наставила другу против Канаде (95:55). Наредни меч нови противник, Италија, искористила је да се освети за пораз на Евробаскету прошле године што срећом није се теже одразило на циљеве актуелног европског шампиона. Пред четвртфинале, Грчкој је нанесен још један пораз пред њеним навијачима (70:56).

У четвртфиналу је чекала репрезентација Аргентина која је тих година била у успону са генерацијом младих и талентованих играча. У мечу пуном преокрета главни играч по свом уласку на терен био је тек опорављени Ђорђевић који је серијом кошева обезбедио пласман у полуфинале опет против Грчке. Грци решени да узврате за силне поразе пред својом публиком од стране Југословена, успели су да парирају противнику, изборе продужетке и чак буду у позицији да победе. Међутим ни овог пута се то није десило (78:73),СР Југославија одлази у финале и још једном на Русију која је избацила екипу Сједињених Држава. У тесном финалу са мало кошева, главну улогу је одиграо Жељко Ребрача који је у кључним тренуцима меча дао поене који су се испоставили касније победоносни а затим да блокира играча Русије у намери да преокрене. Тако, актуелни прваци Европе и олимпијски вицешампиони, постали су светски прваци на свом првом учешћу са скором 8-1. Играчем првенства проглашен је Дејан Бодирога који се са Ребрачом нашао у идеалној петорци. Ово првенство иако не планирано испало је опроштајно за Александра Ђорђевића у националном дресу.

Године 1999, непосредно после бомбардовања СР Југославије, њена кошаркашка репрезентација одлази на Евробаскет у Француској. У екипу су се вратили Даниловић и Дивац а њима су се придружили дебитанти са грчким пасошима Милан Гуровић и Предраг Стојаковић. Као по очекиваном, са скором од 3-0, отишло се у наредну фазу. Редом су побеђене Израел (81:61), Македонија (83:68) и домаћин Француска (63:52).

У другој фази се наставило истим темпом против Словеније (71:66) и Шпаније (77:63) све до неочекивано лаког пораза од Русије (76:68). Упркос том поразу, у четвртфинале се отишло са првог места. У четвртфиналу без проблема савладана је Немачка (78:68). На походу ка трећем устастопном злату СР Југославију је зауставила Италија која је узвратила за пораз из 1997. На крају, СРЈ играчи су се морали задовољити бронзом против поново Француза (74:62) и тако су наставили низ медаља.

У новом миленијуму репрезентација СР Југославије одлази на Олимпијске игре у Сиднеју надајући се још једној медаљи. По мало изненађујуће делује што је у групи завршила као друга и то иза Канаде од које је изгубила пред четвртфинале (75:83). Пре тога надигране су Русија (66:60), Аустралија (80:66), Ангола (73:64) и Шпанија (65:78). У четвртфиналу наишла је Литванија. СРЈ играчи који су у мислима имали Американце у полуфиналу веома лако су савладани (76:63). Првенство су завршили на шестом месту после пораза и од Италије (69:59). Све ово је послужило као повод селектору Обрадовићу за оставку, затим и неким играчима да се опросте од државног дреса међум којим и Даниловићу. На чело тима долази Светислав Пешић са циљем да реновира састав и врати СР Југославију међу освајаче медаља.

Европско и светско злато (2001—2002)[уреди]

Дивац и Стојаковић, двојац из Сакраменто Кингса.

Иако две године без златне медаље СР Југославија, на челу са Пешићем који је дао значајну улогу играчима као што су Стојаковић, Гуровић и Јарић, важила је за једног од фаворита. Капитен екипе је остао Бодирога, а позвани су и играчи из домаће лиге попут Веселина Петровића и Дејана Милојевића уз Ракочевића који је од раније репрезентативац.

Групну фазу СР Југославија је завршила на првом месту без икаквих проблема. Прво је побеђена Хрватска (66:80) а затим Летонија (113:58) и Немачка са доминантним Дирком Новицким (86:73). У четвртфиналу, кога се увек сви плаше, без икаквих проблема, савладана је Естонија (114:78), а први прави тест је требало да буде меч са Шпанијом у полуфиналу. Међутим, распуцани Стојаковић није дозволио Шпанцима да приђу те су Гасол и његови саиграчи заустављени (78:65). У финалу,СР Југославија је играла са домаћом Турском коју је пратила огромна подршка са трибина. Како год, Турцима то није помогло а СР Југославија је постала првак Европе трећи пут у четири учешћа (78:69). У самом финалу Светислав Пешић одлучује се да Владо Шћепановић добије значајно већу минутажу, а не Пеђа Стојаковић или пак Милан Гуровић. Разлог је био једноставан: Шћепановић је проглашен вишком у Ефес Пилсену, па је био силно мотивисан да Турској јавности покаже да није, залуд, на ужем списку репрезентације. У самом финалу, управо је Шћепановић био најефикаснији играч меча, а његово закуцавање био је завршни потез овог Евробаскета. Према мишљењима многих кошаркашких критичара, ова репрезентација СР Југославије била је једна од најдоминантнијих на неком првенству. Стојаковић је проглашен за најкориснијег играча првенства, а од националног дреса се опростио дугогодишнји плејмејкер Саша Обрадовић. Ово је било осмо злато кошаркашке репрезентације на Европским кошаркашким првенствима.

Наредне године организовано је Светско првенство у Индијанаполису. СР Југославија иако доста измењеног састава у односу на прошло првенство била је бранилац титуле и један од претендената за медаљу. Одбрану трона највише је угрожавала селекција Сједињених Америчких Држава која се појавила у најјачем саставу предвођена: Реџи Милером, Андре Милером, Пол Пирсом, Мајклом Финлијем, те најдоминантијим, одбрамбеним играчима, Беном Валасом и Џермејн О`Нилом. Овај састав би био у потпуности најјачи да су се позиву одазвале звезде Л.А. Лејкерса Шекил О`Нил и Коби Брајант. Што се "Плавих" тиче, после седам година екипи се придружио Дејан Котуровић, а први пут дрес СР Југославије облаче Чабаркапа, Вујанић и Радмановић који се већ усталио у екипи Сијетл Суперсоникса. Вероватно најзначајнији догађај је повратак Дивца који би у сарадњи са саиграчем из Сакраменто Кингса Стојаковићем допринео евентуалној победи над Сједињеним Државама, а како је сам Дивац рекао, главни разлог за његов повратак био је сам позив једног од његових првих тренера, Светислава Пешића. Пешић је дозирао минутажу Дивцу јер је, иза њега, била још једна дуга сезона, а и сам Дивац је имао 34 године.

После почетне врло лаке победе над Анголом (113:63) уследио је неочекивани пораз од Шпаније који је у том тренутку помрсио рачуне СРЈ (71:69). Силно мотивисани Пау Гасол оставио је у другом плану, својим дабл - дабл учинком, Југословенске центре, а Калдерон и Наваро решетали су ван линије 6,25. Дуел са Канадом будио је "духове" из прошлости. На Олимпијском кошаркашком турниру, 2000. године у Сиднеју, пораз од Канаде у групи, коштао је Југославију првог места у групи, али овога пута, без Стива Неша, Канада је била просечна репрезентација, те је извојевана убедљива победа (87:71).

У другој фази, нова главобоља! На самом старту Пешићеви изабраници су тесно изгубили од Порторика (83:85) и још једном довели у питање свој опстанак. ФИБА је већ тада увидела да друга групна фаза такмичења превише троши играче и да нема неког великог смисла играти је. Наиме, у само 20 сати "Плави" су одиграли два везана меча. Прво са Бразилом (90:69), а затим и са Турском (110:78) која је била право разочарење, с обзиром да је на Светско првенство дошла као Европски вицешампион. У току ова два меча догодио се инцидент на релацији Пешић - Радмановић који ће, касније, бити познат као "Инцидент банана". Према речима селектора Пешића, Радмановић је у току меча са Бразилом на клупи, незаинтересовано и у свом свету, јео банану што је била иницијална каписла да га Пешић одстрани из тима и да истом прикључи играча Будућности, Александра Смиљанића. Због пораза од Порторика, Југославија је заузела друго место у групи и тако се пласирала у четвртфинале, али оно најгоре је дошло из друге групе, групе Ф, пар сати касније.

Тог 4. септембра 2002. године после победе над Турском у поподневним сатима, наши момци су, растерећено чекали расплет групе Ф, а тамо се догодила историја! По први пут за 10 година, "Тим снова" је поражен! Аргентина је од почетка до краја меча контролисала меч са САД-ом, предвођена сјајним Ђинобилијем, креатором одлучујући напада, Обертом, Сколом, Ноћионијем и осталима, славили су са 87:80 и заказали финале пре финале, САД : Југославија у четвртфиналу Светског првенства!

Након шест година поново су играли амерички и европски дрим-тим. Овога пута на гостујућем паркету у граду где је и настала кошарка, Индијанаполису. Растерећена притиска, селекција СР Југославије вођена најискуснијим Дивцем одлично је парирала противнику до полувремена после ког је водила 40:36. У трећој четвртини предност се истопила, а Американци као по навици највише поена убацују у том периоду. Распуцали су се они најважнији, Мајкл Финли и Пол Пирс. Направљена је двоцифрена разлика, а Југославија је лоше одговарала на овај "трчи и пуцај" стил. Међутим, разигравање Јарића и Гуровића при крају треће деонице, "Плави" опет долазе на пристојну разлику али у последњој деоници САД у једном тренутку води 69:59 и практично приводи утакмицу крају. Међутим играч из сенке, Милан Гуровић, серијом тројки најављује сензацију. Резултат је изједначен, а тимови наизменично погађају кош. Американци су већ били пољуљани, па је трема, чак и код њих, учинила своје. Још једном, историјком, тројком од табле Гуровић доводи СР Југославију у вођство од четири поена на шта Андре Милер одговара својом тројком. Касније, серијом слободних бацања Марко Јарић и једном тројком са чеоне позиције, чува вођство. У последњем нападу за продужетке, Андре Милер шутира преко Бодироге и не успева да изједначи, а СР Југославија одлази у полуфинале са Новим Зеландом.

Подигнути у небо овом победом, играчи СР Југославије су потценили противника и мучили су се велики део меча. По мало неочекивано, партију каријере пружио је Дејан Котуровић и помогао саиграчима на путу до одбране титуле. У финалу следио је дуел са Аргентином. После добре прве и последње деонице СРЈ и добре друге и треће Аргентинаца дошло се до продужетака. У последњој четвртини СР Југославија је губила осам поена разлике али је Бодирога успео сам да врати резултатски егал са две тројке које је погодио са осам метара удаљености. Иако је Дивац имао два бацања за победу, оба је промашио на шта су Аргентинци одговорили контром коју нису искористили (75:75). У продужетку СР Југославија је одиграла паметније и сталоженије. Стојаковић је отворио продужетак тројком, наставио је и Бодирога са својом херојском ролом, Аргентици су узимали превише неизрађених шутева, па је Југославија освојила првенство други пут узастопно, а укупно пету у својој историји. Стојаковић је уврштен у идеалну петорку а зачуђујуће титулу најкориснијег играча добио је Дирк Новицки из Немачке који је имао просек од 24 поена по мечу.

Сушне године (2003—2008)[уреди]

Године 2003. сем што је променила име, репрезентација је променила и селектора у виду Душка Вујошевића и неколико играча. Екипа одлази у Шведску постављајући себи основни циљ пласман на Олимпијске игре наредне године и узимање медаље. После разочаравајућег дебија против Русије (80:95) уследила је победа против домаћина (78:68). Последњи меч у групи против Шпаније потврдио је да ствари не иду како треба (67:75), али ова селекција пролази даље. Већ у четвртфиналу претрпљен је тежак пораз од Литванаца (82:98) и преостала је борба за Атину. За разлику од меча у групи, Србија и Црна Гора се осветила Русији за пораз и обезбедила је себи учешће догодине. На доигравању за пето место победила је Грчка са 72:64. Ово је био први пут после 1985. године да није освојена медаља на Европском првенству.

Селекцију поново преузима Обрадовић који за Грчку води играче различитих профила од оних најискуснијих до играча који тек дебитују. Због одређеног анимозитета не позива Предрага Стојаковића (Стојаковић тражио да се прикључи припремама месец и по дана пре почетка) који од тад више никада није заиграо за репрезентацију. Ипак ту су Бодирога, Радмановић, Ракочевић, Шћепановић, Дробњак и други. Како год, на за сада својим последњим Олимпијским играма, репрезентација је изгубила редом од Аргентине поготком Мануа Ђинобилија у задњој секунди меча преко Игора Ракочевића (82:83), Новог Зеланда (87:90), Шпаније (68:76) па чак и од Кине у мечу за пролаз у четвртфинале (66:67). За утеху добијена је Италија (74:72) а касније и Ангола (85:62) у доигравању за једанаесто место. Лоша атмосфера и некомуникација између појединих играча могла се наслутити, али су тренири и медији заташкавали ову ургентну ситуацију, јер се ближило Европско кошаркаршко првенство.

Следеће, 2005 године, Београд је по трећи пут домаћин Евробаскета. Рачунајући на предност домаћег терена и одзив свих играча селектору Обрадовићу, циљ је било девето злато. На самом старту Шпанија је лако савладала Србију и Црну Гору (70:89) а поражени се извукао победивши Израел (93:77) и Летонију (82:67). У осмини финала наишао је шокантан пораз од Француза (71:74) после ког је Обрадовић, на изузетној потресној конференцији за новинаре, поднео оставку. Обрадовић је изнео све проблеме, почевши од некомуникације међу играчима, до непрофесионалног понашања током припремема на којима је селекција поражена од Грчке са 20 поена разлике. Заједно са Обрадовићем од репрезентативног дреса су се опростили још: Дејан Бодирога, Дејан Томашевић, Владо Шћепановић и Жељко Ребрача.

Захваљујући специјалној позивници за учешће, Србија и Црна Гора, земља која више није постојала нашла се на Светском првенству 2006. као бранилац титуле. Последњи тренер био је Драган Шакота који није успео да поправи ствари у тиму. Очекивало се да Шакота крене са процесом подмлађивања селекције, али ни то није одрађено онако како је замишљено и како су се многи надали. Такође, позив је у старту одбио и Предраг Стојаковић. Већ на старту брука се догодила против Нигерије (75:82). Затим је Француска тријумфовала у мечу где је тиму Србије и Црне Горе фалило искуство и стрпљење (65:61). Да ствари не буду толико лоше, за пролаз су савладани Либан (104:57) и Венецуела (90:65). Сада већ очекивано, изгубљен је меч против Аргентине, али и на том мечу играчи СЦГ нису подбацили (79:83). У осмини финала репрезентацију је дочекала Шпанија. "Фурија" је већ на полувремену имала и 20ак поена предности. По потреби су појачавали ритам, поправљали разлику и на крају, никада лакше у том периоду, савладали "плаве" резултатом 75:87.

Године 2007, Србија први пут наступа под тим именом. Први тренер самосталне Србије био је Зоран Славнић, а први капитен Милан Гуровић. Екипу је освежио новитетима попут Теодосића, Стефана Марковића и Новице Величковића. Од искуснијих ту су били Јарић, Миличић и Гуровић. Са полагањем наде јавности у неки нови почетак уследио је вероватно најгори наступ репрезентације од њеног настанка. Све редом порази од Русије (65:73), Грчке после продужетка уз гомилу судијских грешака (67:68) и Израела (87:83). На крају Србија је остварила најгори пласман на Европском првенству икада, последње, 16. место, а пре тога једини гори наступ имала је под именом Југославија 1947. године, 13. место.

Сасвим очекивано уследиле су корените промене од врха кошаркашког савеза до новог селектора. Од репрезентације су се на овом Европском првенству, опростили Марко Јарић и Милан Гуровић, препуштајући своја места млађим момцима.

Повратак у врх светске кошарке (2008—данас)[уреди]

Теодосићев победнички шут против Шпаније са девет метара преко Хорхеа Гарбахосе за пласман у полуфинале СП у Турској из 2010.

После пуних 14 година, репрезентација Србије је, поново, морала кроз квалификације да обезбеди учешће на Евробаскету овога пута у Пољској 2009. За селектора је изабран Душан Ивковић који се одлучио за рад на дуге стазе подмладивши екипу, а исти селектор је и те 1994 водио репрезентацију кроз квалификациони циклус. Репрезентација Србије се дошла на Првенство са скором 7-1 у квалификацијама. У квалификацијама је од искуснијих играча наступао само Милош Вујанић, који због повреде није играо на првенству у Пољској, па га је заменио Бојан Поповић.

Пред почетак Евробаскета 2009. за новог капитена је изабран Ненад Крстић, једини НБА играч који је тада носио дрес Оклахоме.

На почетку првенства уследила је победа над фаворизованом Шпанијом 66:57, што је била прва победа над "Фуријом" још од првенства у Турској 2001. године. Ова победа окарактерисана је као рани лет "Орлова", али већ у другом колу Словенија је била боља са (80:69), а затим је побеђена Велика Британија (77:59). У другој фази побеђени су домаћин Пољска (77:72) и Литванија (89:79), а претрпљен је пораз од Турске (64:69). У најбитнијем мечу на турниру у четвртфиналу поражена је Русија са (79:68) па се тако Србија пласирала у полуфинале европског првенства први пут након осам година. Русији није помогла ни прва звезда Андреј Кириленко, кога су сјајно чували Бјелица и Величковић.

У мечу са Словенијом истакао се Милош Теодосић који је постигао 32 поена, а серијом тројки (на мечу их је укупно имао шест) пред крај меча обезбедио Србији продужетак и победу (96:92).

То је уједно био и максимум младих "Орлова" у чијем саставу ниједан играч није имао више од 30 година, а најстарији, Крстић, имао је 26. баш као и Бојан Поповић. У финалу је Шпанија, од првог минута доминирала. Водила је и са 30 поена разлике. да би на крају Шпанија победила са 63:85, реванширајући се репрезентацији Србије за пораз на старту првенства. Тако су играчи Душана Ивковића освојили прву кошаркашку медаљу за самосталну Србију, а занимљиво је да је ово била прва златна медаља за Шпанију која је, пре тога, чак шест пута губила финале Европског првенства. Ово је такође био и први пут да је Дуда Ивковић водио репрезентацију на Европском првенству, а да га није освојио. Медији су се утркивали у хвалоспевима! Теодосић је проглашен наследником Саше Ђорђевића, за Марковића се писало да је специјалиста за одбрану као Саша Обрадовић, док су Бјелицине способности да игра на четири различите позиције упоређиване са легендарним Тонијем Кукочем.

Репрезентација Србије је играла добро и на Светском првенству у Турској, али није успела да освоји медаљу. Најјачи утисак оставила је елиминације актуелног шампиона, Шпаније, из четвртфинала. Жељни реванша српски кошаркаши су кренули у овај меч без трунке треме, бојазности од пораза. Историјски моменат догодио се на 4 секунде до краја. Теодосић је извукао Хорхеа Гарбахосу на девет метара од коша, а онда изненадним шутем са исте удаљености, преко Гарбахосе, постигао тројку која је најавила велику победу и пласман у полуфинале. У полуфиналу је, након судијске грешке [3], изгубила од Турске.

Уследио је меч за треће место против Литваније. Након европског злата из 2003. године, Литванија је имала празан ход, а на овој шампионат дошао је подмлађен састав са најискуснијим играчем, уједно и капитеном, Робертас Јавтокасом. У нове асове стасавали су Поцијус, Калијетис, Селбутис. Управо су ови момци отворили меч далекометном паљбом тј шутевима за три поена. Индиспонирани тим Дуде Ивковића још је мислима био у полуфиналу са Турском, а резултатске неизвесности у овом мечу није било. Коначан исход 99:88 за Литванију, што је била њихова прва медаља на Светском првенству, док је ово Србији/Југославији, био први пораз у борби за бронзану медаљу на Светском шампионату.Теодосић је изабран у идеалну петорку првенства.

Александар Ђорђевић као селектор на припремној утакмици са Словенијом, август 2015. у Љубљани.

Следи не баш успешно првенство Европе у Литванији где је Србија испала већ у четвртфиналу од репрезентације Русије. Првенство је означено као неуспешно пре свега због тога што се репрезентација Србије није квалификовала на Олимпијаду у Лондону. На следећем Европском првенству у Словенији је испуњен највећи циљ, а то је квалификација за Светско првенство, али остаје жал да је тим могао више.

Након тога долази до смене селектора, те се уместо Ивковића именује Саша Ђорђевић. Он за свога помоћника поред осталих именује Муту Николића. Са ширег списка објављеног пре припрема за Светско првенство у Шпанији, одређен број играча отказује што због повреда што због личних разлога. Ипак костур тима је остао непромењен. Иако је у групи репрезентација доживела три пораза од екипа Француске, Бразила и Шпаније, успева да се домогне осмине финала. На првој елиминационој утакмици против Грчке креће одлична игра српске репрезентације. Грчка и Бразил су савладани доста убдељиво уз одличну игру. У полуфиналу их је чекала Француска која је претходно избацила фаворизовану репрезентацију Шпаније. Србија је одлично играла у првом полувремену и стигла до разлике од 18 поена. Међутим у последњој четвртини Француска је предвођена Батумом успела да се приближи, али су на крају репрезентативци Србије сигурним извођењем слободних бацања успели да се домогну финала. Херој ове пенал завршнице био је Марко Симоновић. Рука му није задрхтала у задњој серији, па је он постао херој нације трасираћи пут у прво финале после 2002. године.

У финалу их је чекала репрезентација САД која је као и током целог првенства демонстрирала врхунску кошарку и веома убедљиво савладала српску селекцију. Амерички "Тим снова" предводио је Кајри Ирвинг који, просто, није могао да промаши, те је на крају програшен и МВП-ем, а по потреби су га пратили Клеј Томсон, Стеф Кари и Џејмс Харден. Ипак освајање сребра је оцењено као највеће изненађење првенства. Милош Теодосић је поново био члан прве петорке првенства, док је закуцавање Николе Калинића на утакмици са Грчком оцењено као други најбољи потез првенства. Поред њих двојице током првенства нарочито су се истакли Бјелица, Радуљица а повремено и Богдановић, као и дебитант Јовић кога је Саша Ђорђевић позвао у селекцију на препоруку Мирослава Николића.

Табела медаља[уреди]

Такмичење Gold medal with cup.svg Silver medal with cup.svg Bronze medal with cup.svg Medals icon with cup.PNG
Летње олимпијске игре 1 6 1 8
Светски куп 5 4 2 11
Евробаскет 8 6 4 18
Медитеранске игре 0 1 1 2
Универзијада 4 2 3 8
Укупно 9 7 3 19

Наслеђене медаље и резултати[уреди]

Након распада СФР Југославије, формирани су нови кошаркашки савези: Словеније, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине, а кошаркашки савез СР Југославије наставио је тако где је стао, расформирани, савез СФРЈ. Тако је, као актуелни Европски шампион из 1991. године, Савезна Република Југославија обезбедила учешће на Олимпијском кошаркашком турниру 1992. године. Међутим, због ембарга и санкција репрезентација не игра све до 1994. године, када креће од квалификација за Европско првенство 1995. године.

Након референдума у Црној Гори, 21. маја 2006. године, кошаркашки савез Црне Горе креће од Б зоне квалификација, док Србија наслеђује резултате и пласмане бивше државе и овога пута. Својим статутом из 1991. године, ФИБА проглашава Русију наследницом СССР-а, Чешка је наследила медаље Чехословачке, док је, већ споменуто Србија тачније, тада, СР Југославија, наследила медаље од бивше СФРЈ. На свом сајту, ФИБА сврстава медаље према земљама освајачима, да би се знало колико је медаља освојено у ком периоду. И у осталим спортовима Србија је наследница медаља бивших државних заједница, почевши од Олимпијских игара

Тренутни састав[уреди]

Кошаркашка репрезентација Србије
Играчи Тренери
Поз. # Име Година – датум рођења Висина Клуб Држава
ПЛ 4 Теодосић, Милош 29 1,95 m КК ЦСКА Москва Русија
К 5 Симоновић, Марко 30 2,02 m КК Црвена звезда Србија
Б 7 Богдановић, Богдан 24 1,98 m КК Фенербахче Турска
ПЛ 9 Марковић, Стефан 28 1,97 m КК Зенит Санкт Петербург Русија
К 10 Калинић, Никола 25 2,02 m КК Фенербахче Турска
Б 11 Недовић, Немања 25 1,91 m КК Уникаха Малага Шпанија
КЦ 12 Бирчевић, Стефан 26 2,10 m КК Партизан Србија
Ц 13 Радуљица, Мирослав 28 2,13 m КК Олимпија Милано Италија
Ц 14 Јокић, Никола 21 2,08 m Денвер Нагетси Сједињене Америчке Државе
Ц 15 Штимац, Владимир 29 2,10 m КК Бешикташ Турска
ПЛ 24 Јовић, Стефан 26 1,98 m КК Црвена звезда Србија
КЦ 25 Мачван, Милан 27 2,06 m КК Олимпија Милано Италија
Селектор
Помоћни тренери

Поставе[уреди]

Поз. Стартер Клупа 1 Клупа 2
C Никола Јокић Мирослав Радуљица Владимир Штимац
PF Милан Мачван Стефан Бирчевић
SF Никола Калинић Марко Симоновић
SG Богдан Богдановић Немања Недовић
PG Милош Теодосић Стефан Марковић Стефан Јовић

Учешће на међународним такмичењима[уреди]

Олимпијске игре[уреди]

Година Домет Пласман ИГ П И ДК ПК Разл.
19361988. Погледати репрезентацију Југославије
Шпанија 1992. Није учествовала због санкција УН
Сједињене Америчке Државе 1996. Финале 2. место 8 7 1 741 578 +163
Аустралија 2000. Четвртфинале 6. место 7 4 3 494 483 +11
Грчка 2004. Први круг 11. место 6 2 4 462 450 +12
Кина 2008. Није се квалификовала
Уједињено Краљевство 2012. Није се квалификовала
Бразил 2016. Финале 2. место 8 4 4 665 627 +38
Укупно 4/7 - 29 17 12 2362 2138 +224

Светска првенства[уреди]

Година Домет Пласман ИГ П И ДК ПК Разл.
19501990. Погледати репрезентацију Југославије
Канада 1994. Није учествовала због санкција УН
Грчка 1998. Финале 1. место 9 8 1 698 563 +135
Сједињене Америчке Државе 2002. Финале 1. место 9 7 2 806 670 +136
Јапан 2006. Осмина финала 11. место 6 2 4 481 439 +42
Турска 2010. Утакмица за 3. место 4. место 9 6 3 800 699 +101
Шпанија 2014. Финале 2. место 9 5 4 736 668 +68
Укупно 5/6 2 титуле 42 29 14 3613 3168 +445

Европска првенства[уреди]

Година Домет Пласман ИГ П И ДК ПК Разл.
19371991. Погледати репрезентацију Југославије
Немачка 1993. Није учествовала због санкција УН
Грчка 1995. Финале 1. место 9 9 0 750 639 +111
Шпанија 1997. Финале 1. место 9 8 1 736 633 +103
Француска 1999. Утакмица за 3. место 3. место 9 7 2 657 587 +70
Турска 2001. Финале 1. место 6 6 0 549 409 +140
Шведска 2003. Четвртфинале 6. место 7 3 4 537 561 -24
Србија и Црна Гора 2005. Осмина финала 9. место 4 2 2 316 307 +9
Шпанија 2007. Први круг 14. место 3 0 3 215 228 -13
Пољска 2009. Финале 2. место 9 6 3 680 661 +19
Литванија 2011. Четвртфинале 8. место 11 5 6 861 783 +78
Словенија 2013. Четвртфинале 7. место 11 6 5 809 828 -19
Немачка Француска 2015. Утакмица за 3. место 4. место 9 7 2 748 658 +90
Укупно 11/12 3 титуле 87 59 28 6858 6294 +564

Селектори[уреди]

Селектор Време
Душан Ивковић 1988 – 1995.
Жељко Обрадовић 1996 – 2000.
Светислав Пешић 2000 – 2002.
Душко Вујошевић 2003.
Жељко Обрадовић 2004 – 2005.
Драган Шакота 2006.
Зоран Славнић 2007.
Душан Ивковић 2008 – 2013.
Александар Ђорђевић 2013 – тренутно

Учешће и учинак појединаца[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „PR no.22: Montenegro becomes 213th FIBA Member”. FIBA. Приступљено 26. 8. 2006. 
  2. „FIBA Medal table”. FIBA. Приступљено 9. 6. 2013. 
  3. FIBA se izvinila Srbiji

Спољашње везе[уреди]