Крашки рељеф Белопаланачке котлине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Крашки рељеф Белопаланачке котлине са јако оскудном вегетацијом пукотина, стена, сипаришта и точила

Крашки рељеф Белопаланачке котлине чине највеће кречњачке површине у крашким областима Јужне и источне Србије, које се везују за Сврљишке планине, које са севера, и Суву планину, која са југа, омеђују овај простор. Дебљина кретацејских наслага у појединим планинским деловима наведених кречњачких површине прелази 1.500 m. Површински рељеф, који карактерише испресецаност бројним раседним и другим пукотинама, последица је вишеструког убирања, навлачења и разламања, кречњака. На развој крашког рељефа утицала је и количина падавина, која је јако мала. Сува планина годишње добија 1.200 mm, а Сврљишке планине 1.000 mm воденог талога. Зато на овом рељефу површинског отицања нема, ни са планинских падина, а веома су ретки и бујични токови који се јављају само повремено. Сурови услови краса утицали су и на обешумљеност; Сврљишке планине су голе и кршевите, а Сува планина је, тек у новије време, са њене североисточне стране пошумљенија,[1] и развој остале вегетације.[2]

Површински крашки рељеф[уреди]

Пресек кроз крашки танкослојни кречњак на обронцима Суве планине, са великим садржајем CaCO3

Кречњаци на површинском делу крашког рељефа местимично су, тако разједени да кречњачки блокови подсећају на „море камења“.[2]

Кретацејски кречњаци, Белопаланачке котлине су са великим садржајем CaCO3 (увек је већи од 90 %), захватају велике, непрекидне површине, а показују се највише као масивни и танкослојни.

На Сврљишким планинама, од крашких површинских облика највише су заступљене шкрапе и шкрапари који се уочавају на свим заравњеним површинама ове планине. Највећу површину заузимају на Рињским планинама, 12 km², као неразмрсиви крш. Шкрапе не прелазе дубину већу 0,5 m, а шкрапасти бунари иду до дубине до 3 m.

На Сувој планини и површи Валожја, вртаче су главна обележја површинског крашког рељефа Белопаланачке котлине,[3] док шкрапе и шкрапари мање заступљени. Прави шкрапари, на Сувој планини, јављају се источно од Шљивовичког виса па до Белаве.

Валоге и вртаче су веома заступљене у површинском крашком рељефу Суве планине. Висока кречњачка површ Валожја представља главно обележје крашког рељефа неразбијеног дела Суве планине. Вртача, које су различитог облика и димензија, има свих типова. Од дубоких бунарастих до плитких, тањирастих. Најчешће су левкасте, димензија; дубине до 50 m и ширине 150 до 200 m. На дну вртача великих димензија јављају се и алувијални понори, чије се стране најчешће обрушавају (нпр вртаче у Малом и Великом коњском).

Валоге у крашком рељефу Белопаланачке котлине су претежно увле дужине највише до 1 km, и ширине 150 до 200 m. Дно им је са дебелим наслагама делувијалног материјала који одозго прекрива густа планинска трава. У многим валогама јављају се, у њиховим нижим деловима, алувијалне вртаче, које су по свом постанку активни понори.[2]

Псеудокарст је формирана на младом кречњачком материјалу, бигру, и највише је заступљен, највећим наслагама бигра на југоисточном ободу Белопаланачке котлине, у доњем делу простране крашке заравни Клисурске дубраве. Дебљина бигра креће се до 20 m. Прави представници крашког рељефа у бигру су вртаче и каменице. Вртаче су дуге 150 до 200 m, а каменице су пречника 10 до 20 cm, а највеће достижу и до 1 m.[2]

Неки од крашких облика рељефа Белопаланачке котлине[4]
Sicevacka klisura pecina..JPG Kras (geomorfologija) Sicevacka klisura.JPG Sicevacka klisura Kras (geomorfologija).JPG

Подземни крашки рељеф[уреди]

Од подземних крашких облика на ободним планинама Белопаланачке котлине најзаступљеније су јаме, са скоро потпуним одсуством значајних пећина.[4]

Јаме[уреди]

На Сувој планини подземни крашких облици су најчешћи на површи Валожја, а на Сврљишким планинама у усамљеним кршевима и на пространим шкрапастим заравнима.[3] На Сврљишким планинама испитано је 8 јама, од којих се највећи број налази на Рињској и Гулијанској површи. Почињу у бунарастим, каменитим вртачама, на дубинама и до 10 m. Како се најчешће завршавају омањим кружним дворанама пречника и до 15 m, по свом облику спадају у јаме звекаре.[4]

Јаме на Рињској површи

На Рињској површи откривено је пет јама:

  1. Горњи вртоп – улазни отвор је налик процепу дужине 2,8 m и ширине 1,6 m, а дубина је 38 m.
  2. Јама под Кршем – почиње гротлом дужине 1,6 m, ширине 1,2 m, а дубине до 18 m.
  3. Латинска дувка – изнад села Клења, једноставна пропаст дубока 12 m.
  4. Царева дувка – изнад села Љубатовице, дубока 18 m.
  5. Јама Мезилица – између Вртопа и Сулигате је типична звекара дубине 28 m.
Јаме на Гулијанским планинама

У Гулијанским планинама откривене су три јаме:

  1. Прва безимена јама, типична звекара, дубоке 28 и 26 m,
  2. Друга безимена јама, типична звекара, дубоке 28 и 26 m,
  3. Дубока пропаст, дубине 30 m.
Јама у Малом Коњском

Јама у Коњском се налази на дну плитке, скрашћене долинице, на висини од 1.100 m на североисточној страни Голаша. Њен улазни отвор је дужине 2,8 m и ширине 1,6 m. Ова јама је типичан представник највећег броја јама насталих на површи Валожја. Налази се на дну велике левкасте вртаче. Пречника је 280 m и дубине ок 50 m. Благо је нагнута низ падину. Позната је по томе што се у њој најдуже одржавала ујезерена вода после јаких летњих киша, тако да је дубина периодског језера достизала 10 m.

Јама Леденица под Тремом

Она је највиша јама у кршу источне Србије, и типична је понорска јама, и једина стална леденица. Има изглед зјапеће, проширене пукотине дужине 2,5 m и ширине 1,6 m. Налази се на висини од 1.780 m. Летње температуре на дну леденице нису веће од + 1,2 °C, док се зимске спуштају до - 6 °C. Дебљина леда крајем августа није мања од 5 m. Најдубљи слојеви леда највероватније потичу још из последњег леденог доба.[3]

Пећине[уреди]

Познатије пећине су: Врелска пећина, Велика Врановица, потопљени систем Модрог ока (Крупачко врело).[4]

Врелска пећина у Белој Паланци

Ова врелска пећина налази на врху изворишног облука Белопаланчког врела, на висини од 345 m. Настала је механичким и хемијским радом подземног тока врела. Пећина је издубљена у кречњацима Великог курила. Има више сталних, периодичних и повремених речица понорница.[2]

Пећина Велика Врановица

Пећина се налази на десној страни кањонског дела Сићевачке клисуре. Њен отвор је широк 7,2 m а висок 8,3 m. Од улаза пећина се нагло проширује у велику дворану из које полазе два канала. Леви дугачак 40 m, и десни дугачак 22 m. Стране пећине су без накита, а дно прекривено глином и дробинским материјалом.[2]

Језеро Модро око
Потопљени пећински систем Модрог ока

Овај систем, познатији као Крупачко врело, чине језеро Модро око, хоризонтална пећина и вертикална јама. Он представља крашко језеро у вртачастој депресији, образовано у обрушеној пећинској дворани коју природни мост дели на два дела.

Највећа дубина језера од 14 m указује на то да пећина лежи испод корита реке Нишаве. Потопљени пећински систем Модрог ока, са до сада измерених 47 m дубине, лежи не само испод корита Нишаве већ и испод језерских седимената овог дела дна Белопаланачке котлине.

Пећински систем Mодрoг ока формиран је у зони густо изукрштаних раседа који се секу под различитим угловима. Тектонске предиспозиције рељефа су веома дубоке што је утицало на интензивно премештање подземних токова, највероватније пре језерске, неогене фазе у Белопаланачкој котлини.[2]

Извори[уреди]

  1. Митић Д., Станојевић М. (2008): Шуме средњег Понишавља, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Петровић Ј. (1998): Природа Беле Паланке и средњег Понишавља, Универзитет у Новом Саду, ПМФ, Институт за географију, Нови Сад
  3. 3,0 3,1 3,2 Петровић Ј. (1974): Крш источне Србије, Српско географско друштво, Београд
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Цвијић, Ј. (1895). Пећине и подземна хидрографија источне Србије. Глас СКА, XLVI, Београд.

Литература[уреди]

  • Павловић М. (1998): Географија Југославије II, Савремена администрација, Београд.
  • Петровић Ј. (1953): Извори, врела и тресаве у Белопаланачкој котлини, Гласник Српског географског друштва бр.1, Београд.
  • Митић Д. (2006): Средње Понишавље, основне стратегије заштите природних и створених вредности, Универзитет у Нишу

Спољашње везе[уреди]