Крајова

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Крајова
рум. Craiova
Craiova - Prefectura judetului Dolj02.jpg

Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Долж
Становништво
Становништво
 — 2011. 269506[1][2]
 — густина 3.675,2/км2
Географске карактеристике
Координате 44°19′00″ СГШ; 23°48′00″ ИГД / 44.316667° СГШ; 23.8° ИГД / 44.316667; 23.8Координате: 44°19′00″ СГШ; 23°48′00″ ИГД / 44.316667° СГШ; 23.8° ИГД / 44.316667; 23.8
Ндм. висина 75-116 м
Површина 81,41 km² км2
Крајова на мапи Румуније
Крајова
Крајова

Крајова (рум. Craiova) је један од најзначајнијих градова у Румунији. Овај град се налази у југозападном делу земље, у историјској покрајини Олтенија. Крајова је управно средиште округа Долж и културно и привредно средиште Олтеније. Представља највећи економски и културни центар области западно од Букурешта.

Крајова се простире се на 81,41 km² и према последњем попису из 2002. године у граду је живело 300.182 становника.

Главни трг у Крајови

Историја[уреди]

Име Крајова потиче из словенских језика и значи „Краљев град“. У 15. веку Крајова је била седиште Бана Олтеније ("Мале Влашке"). Од 1718. до 1738, Крајова је припадала Аустрији, а 1801. су је опљачкали Турци. Године 1858. ујединиле су се кнежевине Влашка и Молдавија. Тиме је Крајова изубила своју традиционалну функцију друге престонице Влашке (поред Букурешта).

Географија[уреди]

Град Крајова налази се у средишњем делу историјске покрајине Олтеније. Град је смештен месту где река Жиу излази из побрђа у подножју Карпата и улази у равницу Влашке низије. По томе је град идеално смештен на пола пута између Дунава на југу и Карпата на северу, односно Дунава на западу и Олта на истоку.

Срби у Крајови[уреди]

"Кројавски Банат" или српска крајина, са градом Крајевом, "тако рећи до јуче се зваше српским". Данашње Краљево (Крајова) кога основа Стефан Дечански српски краљ, и које Власи зову "Мала Влашка" (или Србешта) - него и народ у њему до скоро зваше се само Србјештима, што ће рећи Србима, па чак и по званичним актима, то је тако данас још и у самом народу. Владари Мале Влашке називани су "Бановићи од Крајова".[3] По верзији данашњих Срба у Крајови, такође се ради о "краљу" - али "краљу Јови" или "цару Јовану Ненаду" - српском народном вођи - самозваном "цару" из средине 16. века.[4]

Српска епска песма ""Цар Урош и мајка му", пева о "Крајови на реци Алтици" (Олту), где се налази српски владика. Цар Урош Немањић је позивајући на државни сабор, послао пето писмо том владици.[5]

У потпису једне молбенице католичке општине у "Краљеву" у Влашкој, упућеној римском Папи (из 17. века), срећу се потписи многих Срба за које се претпоставља да су ту избегли након "Ћипровачке катастофе", из тог града. Потписао се међу њима и трговац Матија "Дубровчан".[6]

Наручио је српску књигу о цвећу, 1829. године у Темишвару, Видинац у Крајови, Тома Хаџи Петаков "љубитељ књига".[7] Године 1836. у Крајови је постојао претплатнички пункт за једну бугарску књигу. Од 21 претплатника, половина или њих 12 носи српску верзију презимена.[8]

Српску књигу коју је написао српској омладини један Грк, купио је 1837. године Михаил Хаџадес из Крајове.[9] Исте године се појавила српска историјска књига Симе Милутиновића Сарајлије која је стигла у "Краљево" у "Малој Влашкој" у руке: госпође Јулијане Радивојевић рођене Вијатовић и Атанасије Милановића.[10]

У Крајови је 1838. године живео др Берон Петар, тамошњи лекар и "бугарски" књижевник. Он се заправо називао Петар хаџи Беронић родом из Казана 1794. године. Своје презиме је у то време "побугарио", како се наводи у напомени, да се не види његово српско порекло.[11]

У Крајови је 1839. године организован велики претплатнички пункт, захваљујући скупљачу Атанасији Милановићу. Његов списак читалаца купаца књиге чине: Александар Петровић - Карађорђев син, Атанасије Милановић - агент грчког генералног посланства у Влашкој и Молдавској у Крајови, Анђел Теодоровић чиновник Влашки, Кича Теодоровић купец, Бањка Љубић земљеделац, Митранко Малић професор разних језика, Григорије Миленковић земљеделац, Теодор Ћирковић (родом из Пљеваља), Лука Ђедовић (родом из вароши Корнић), Јаков Лукић трговац (из Шапца) и Антоније Бошковић (родом из босанског Брода).[12]

Помињу се 1855. године приложници за споменик српском песнику и монаху Лукијану Мушицком. Тако су у Оравици свој прилог дали становници Крајове: Аврамовић трговац 2 ф., Костаки Димитријевић трговац 1 ф.[13] Једна српска књига је имала читалачку публику у "Краљеву у Влашкој" (Крајови) 1857. године. Пункт је формирао Анастасије Икономовић из Видина, а пријавили су се читаоци: Петар Цекавић (5 књига), Михаил Николајевић, Павел Јовановић, Живко Стојановић капетан, Георгије, Владимир и Светозар Арсић, Димитрије Јаковић, Никола Василов, Михаил Василовић, Ванка Љубић "староста", и три са стране - из Калафата и Котлана.

Када је 1887. године умро познати српски публицист Лаза Нанчић, уредник "Заставе" из Новог Сада, дуга изјава саучешћа стигла је из "Крајева у Румунији". Написали су је у име тамошње "Српске занатске читаонице", њени први људи Срби: Тоша Д. Ћировић председник, Ђорђе С. Антоновић деловођа, и чланови Управе - Тодор Т. Адамовић, Љубомир Радивојевић и Петар Игњатијевић.[14] У Крајови је живео и радио др Ђорђе Милетић, сарадник и синовац Светозара Милетића (1895). Ђорђе је био познат лекар и стручни писац о којем се чуло широм румунске државе.[15]

Срби староседеоци и данас живе у Крајови. Организовани су и чине Месну организацију (2012): Крајова, чији је председник: Радојка Чекић. Српска организација се окупља на друштвеној адреси у Крајови: Organizaţia locală a Uniunii Sârbilor din România … Craiova, judeţul Dolj.[16]

Становништво[уреди]

Демографија
2011.
269.506

Матични Румуни чине већину градског становништва Крајове (чак 96,7%), а од мањина присутни су Роми (2,9%). Некада је у граду живела и заједница Јевреја.

Знаменитости[уреди]

Крајова је позната по очуваним црквама и бројним музејима. Град има 2 државна универзитета и неколико виших школа. Градска Виша школа за румунски језик је друга по старости у држави.

Галерија слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 5. 8. 2013. 
  3. ^ Милош Милојевић: "Одломци историје Срба и српских- југословенских земаља у Аустрији и Турској", Београд 1872. године
  4. ^ види у одељку "разговор" на овој страници
  5. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1873. године
  6. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1899. године
  7. ^ Григорије Лазаревић: "Цвеће", Будим 1829. године
  8. ^ Иван Кајданов: "Кратко начертаније на всеобшћата историја", Будим 1836. године
  9. ^ Георгије Захаридис: "Хранилишће или Амајлија за младеж српску", Беч 1837. године
  10. ^ Сима Милутиновић: "Историја Сербије од почетка 1813. до краја 1815. године", Лајпциг 1837. године
  11. ^ "Српске новине за књижество и моду", Пешта 1838. године
  12. ^ Јован Стејић: "Нови прилог за душевну забаву", Нови Сад 1839. године
  13. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  14. ^ "Застава", Нови Сад 1887. године
  15. ^ "Застава", Нови Сад 1895. године
  16. ^ види у одељку "разговор", овог чланка

Спољашње везе[уреди]