Крајпуташи у Кушићима

С Википедије, слободне енциклопедије
Крајпуташи у Кушићима
Krajputaši u Kušićima 01.jpg
Споменичка група на улазу у насеље
Опште информације
МестоКушићи
ОпштинаОпштина Ивањица
Држава Србија
Време настанка19. век20. век


Крајпуташи у Кушићима налазе се на улазу у Кушиће, изнад пута који повезује Ивањицу и Сјеницу. Шест крајпуташа првобитно се налазило у центру насеља, изнад чесме, одакле су 1977. године пренети на садашње место, где је некада било сеоско гробље.[1] Споменици су подигнути у помен војницима страдалим у Првом светском и Јаворском рату.[2]

Од шест споменика, премерених, преписаних и публикованих 1995. године[1] у целовитом стању преостала су само три.

Епитафи[уреди | уреди извор]

Крајпуташ Николи и Обраду Павловићу из Кушића[уреди | уреди извор]

Споменик од пешчара димензија 116х79х20 cm.[1] На предњој страни приказан је лик младог војника, а на полеђини и бочној страни уклесан текст епитафа.

Осим наслага жутог лишаја, споменик је релативно добро очуван.

Натпис гласи:

Спомен НИКОЛЕ ПАВЛОВИЋА из Кушића
кои је часно и поштено поживијо 59. г.
а умро 30-ог новембра 1915. год.
Бог да му душу прости и сина му
ОБРАДА као војника II чете I батаљона 1-ог пука
кои је као борац погинуо у 1916. год.
у 27. години свог живота.
Овај спомен подиже мужу и сину Петра и сна свекру
и свом мужу Милорада и унук — син Милосав.[1]


Крајпуташ Михаилу Петронијевићу и Мијаилу и Душану Бошковићу[уреди | уреди извор]

Омањи споменик у облику стуба од сивог пешчара, димензија 105х33х20 cm.[1]

Преломљен и видно оштећен у горњем делу.

Споменик је подигла неутешна мајка тројици својих синова. Епитаф гласи:

Да би се створила наша велика и уједињена држава
дала сам све што сам имала, оно што ми је најмилије
— моја три сина:
МИХАИЛА ПЕТРОНИЈЕВИЋА кои као жанд. каплар Подринског жанд. одреда
ордонанс штаба Дринског и умро 1. јануара 1914. год. у (нечитко)
МИЈАИЛА БОШКОВИЋА кои као редов 3. чете 1. бат. IV пеш. пука
умре од колере јуна 1913. г. у Велесу и
ДУШАНА БОШКОВИЋА кои као редов 3. чете II поз.
погину на Солунском фронту септембра 1916. год.
Они сви тројица дадоше своје млађане животе
за ослобођење и уједињење нашег народа
и оставише своје кости на бојном пољу
а мене оставише саму самохрану да их оплакујем док сам жива.
Овај биљег који ћу уместо моја 3 сина гледати за кратко време мог живота
подиже им од уштеђене инвалидске потпоре мајка Синђа уд. из Деретина 1921. г.[1]


Крајпуташ Вукоти и Радојку Рацићу из Деретина[уреди | уреди извор]

Споменик од пешчара у облику стуба димензија 183х39х30 cm.[1] Са обе стране урезане су стојеће фигуре војника, а на бочним, испод декоративних крстова, натписи.

Осим површинских оштећења и наслага жутог лишаја, споменик је релативно добро очуван.

Натпис гласи:

Спомен умрлих ратника браће РАЦИЋА.
ВУКОТЕ војника 7-ме брдске батерије Дрин. артиљ. пука
храброг борца противу непријатеља Турака и Бугара
који је одликован за храброс, а умро 7. маја 1914. год.
у 28. год. свог живота, у Кривој Паланци у Македонији,
и рођеног му брата
РАДОЈКА војника 1. чете 1. батаљона 13. п. пука
који умре 5. фебр. 1915. год. у 20. години у Штипу.
— Синови бив. Саве Рацића из Деретина.
Спомен овај подиже им ожалошћена мајка Станојка
и брат од стрица Ђурђе, сестре Роса Станка и Станица.[1]


Крајпуташ Љубисаву Дабовићу из Кушића[уреди | уреди извор]

Споменик од пешчара у облику стуба димензија 130х31х18 cm.[1] На лицу уклесана је стојећа фигура војника, на десном боку пушка са бајонетом, а на наличју и левом боку натпис.

Споменик је прекривен лишајем и начет бројним површинским оштећењима.

Натпис гласи:

Знак овај показује тело покојнога ЉУБИСАВА ДАБОВИЋА из Кушића
бившег војника 1-ве кл. баталиона Моравичко Ужичке бригаде
кои је у 21. год. живота свога за славу и слободу народа србског
храбро борећи се против Турака погинуо у борби на Калипољу 24. јунија 1876. год.
Бог да му душу прости, и син његов
НОВИЦА од 3. г. умре 12. августа 1876. год.
Биљег оваи подигнуо едином сину и унуку Никола Бабовић са снаом Анђелијом[1]


Крајпуташ непознатом учеснику Јаворског рата[уреди | уреди извор]

Споменик од пешчара у облику стуба. На предњој страни приказан је војник без оружја, а на полеђини уклесан текст епитафа.

Споменик је преломљен и нема горње половине, тако да се не зна коме је био посвећен.[1]

На преосталом делу пише:

... баталиона Моравичко Ужичке бригаде
кои је у 24. год. живота свог
под Владом Књаза Милана Обреновића IV-ог
за славу и слободу народа србског
храбро борећи се против Турака
погинуо у битки на Калипољу 24. јунија 1876. год.
Израдио Мијаило Поповић из села Свјештице.[1]


Крајпуташ непознатом учеснику Јаворског рата родом од Битоља[уреди | уреди извор]

Споменик је оборен у траву, преломљен и нема горње половине.[1]

Преостали део текста гласи:

... за крст часни и слободу златну
борећи се с Турцима 21. август. 1876. г. на Кушићима погинуо.
Никола је био човек кога сваки његов пријатељ и познаник
морао оплакати а родом из Кожани од Битола.
Овај споменик подиже му супруга Тодора и синовац его Никола.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Радивојевић, Драгутин М. (1995). Камена казивања ратника: моравички крајпуташи. Чачак: Литопапир. 
  2. ^ Игњић, Стеван ... (1972). Ивањица : хроника моравичког краја. Београд: Републички одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Србије :. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Игњић, Стеван ... (1972). Ивањица : хроника моравичког краја. Београд: Републички одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Србије :. 
  • Радивојевић, Драгутин М. (1995). Камена казивања ратника: моравички крајпуташи. Чачак: Литопапир. 
  • Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9. 
  • Николић, Радојко (1998). Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир. 
  • Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]