Краљевина Бохемија

Из Википедије, слободне енциклопедије
„Чешка” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Чешка (вишезначна одредница).
Königreich Böhmen
Краљевина Бохемија
Бохемија
Застава Бохемије Застава Бохемије
Застава Грб
Boehmen Donaumonarchie.png
Краљевина Бохемија на мапи Аустроугарске
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа
Земља  Свето римско царство,  Хабзбуршка монархија
Главни град Праг
Површина 51.948 km²
Становништво 6.600.000
Друштво
Званични језици немачки; говорни језик: чешки
Религија католицизам
Владавина
Облик владавине краљевина
Титула владара краљ
Оснивање 1198.
Престанак 1918.
Статус Бивша хабзбуршка крунска земља
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of None.svg Кнежевина Бохемија Чехословачка Flag of the Czech Republic.svg
Портал:Историја

Краљевина Бохемија (нем. Königreich Böhmen, лат. Regnum Bohemiae), позната и као Чешко краљевство (чеш. České království) је била краљевина (од 1310. године у саставу Светог римског царства и Аустроуграске) на подручју данашње Чешке и историјске покрајине Бохемије. [1]

Историја[уреди]

Земље чешке круне у 15. вијеку (Бохемија, Моравска и Шлезија)

Кнежевина Чешка је постојала још од насељавања Чеха на просторе Бохемије. Краљевина Чешка је настала 1198. године. Њом су још увијек владали Чеси. 1310. године је припојена Светом римском царству. Од 1867. је у саставу Аустроугарске. Када се завршио Први свјетски рат, Краљевина Чешка је спојена са Словачком и настала је Чехословачка.

Долазак Словена и настанак Чешке[уреди]

Чешку су населили Словени у VI веку. У периоду раног средњег века, територија Чешке је била укључена у Велику Моравску, а после њене пропасти као аутономна кнежевина под вођством династије Пшемисловића се прикључила источнофраначкој држави. Државу христијанизују немачки свештеници, династија Пшемисловића се утврђује као владарска династија, а као последица успешних ратова са Мађарима, припојена је Моравска. У следећем периоду (развијени средњи век), Чешка се консолидовала као јединствена држава у оквиру Светоримског царства немачке народности, значајно унапредила своју економску и војну моћ и почела да утиче, како на суседне немачке кнежевине, тако и на суседе ван самог царства.

Доба каснијих Пшемисловића[уреди]

Отакар II Пшемисл (1197—1230) је био способан владар и окретан политичар који је успео да од немачког цара Фридриха II Хоенштауфена (1220—1250) добије повељу којим се потврђују границе Чешке, потврду краљевске титуле, као и право да сам инвестира епископе у својој држави. Том повељом је прецизно одређено под којим условима је чешкки краљ обавезан да присуствује царском Рајхстагу и колику војну или новчану помоћ Чешка дугује цару при крунусању. За време овог краља, у Чешкој је коначно потврђено право првородства у наслеђивању престола.

Пшемисла је наследио Вацлав I (1230—1253). За време његове владавине, Чешка је успешно ратовала са Аустријским војводством, а 1241. године Монголи су опустошили Моравску. Такође, краљ је неколико година ратовао са својим сином кога је подржавало побуњено племство. За време Вацлав I, почело је опсежно насељавање Немаца у пограничним крајевима као и оснивање нових градова и рудника (откривено је сребро) на територији целе земље. Ово ће бити основ за велики економски процват Чешке.

области Чешке насељене Немцима

Отакар II Пшемисл (1253—1278) спада међу најмоћније владаре у чешкој историји. Поред Чешке, владао је Аустријом (од 1254), Штајерском (1259), Корушком и Крањском (од 1269). Велика освајања и кандидатура за цара су изазвале немачке кнежеве, али и чешко племство да му се супротставе и краљ је изгубио и битку и живот код Мархфелда.

Вацлав II Пшемисл (1278—1305) је покушао да кодификује чешко право, али је тај покушај осујетило ојачало чешко племство. Донео је кодекс рударских закона, као правни основ цветајућем рударству у краљевству. Успео је да заузме Краков 1291. године и да се крунише као краљ Пољске. Такође, послао је свог сина у Угарску, где је крунисан за краља 1301. године.

Вацлав III Пшемисл (1305—1306) је био присиљен услед притиска немачког цара, папе и Анжујаца да се одрекне угарске круне. Покренуо је поход према Пољској у циљу да сломи тамошњу побуну и учврсти своју власт, али је у току похода убијен од стране неког незадовољног племића. Са његовом смрћу, угашена је династија Пшемисловића.

Луксембурзи, период највеће чешке моћи[уреди]

После неколико година борби, чешки престо је добио Јован Луксембуршки (1310—1346). Овај владар је постао идеал витештва, учествовао је у многим ратовима у Италији, Француској, Пруској, Пољској и Немачкој. Његови многобројни походи су финансијски исцрпли Чешку, а краљева незаинтересованост за управљање земљом је знатно повећала моћ племства, али и анархију у земљи. Краљ је био савезник Тевтонског реда и помагао крсташке походе против паганске Литванија, али је у савезу са Немцима, нападао и Пољску. Мада није успео да спречи обнову Пољске краљевине под Владиславом Локјетеком (1320—1333), као последица чешких напада, један део Мазовије и већина шлеских војводстава је признала врховну власт Јована Луксемуршког. Краљ Јован је погинуо у бици код Кресија, а тврди се како је његов мото Ich dien (Служим) и три нојева пера из грба преузет од стране енглеског принца као нова девиза и грб принчева од Велса. Наследио га је Карло IV.

Карло IV је успео да консолидује уздрману финансијску и војну моћ чешке монархије после владавине свог оца Јована Луксемуршког. Проводио је доста времене у краљевству и посветио много времена кодификацији чешког права, укидању приватних ратова племића, развоју пољопривреде, трговине и занаства. Лично је водио походе против разбојничких дружина које су постале бројне под ранијом владавином. Куповином, склапањем бракова и војном силом проширио је Чешку припајањем задњег независног шлеског војводства, Доње Лужице (1367) и Бранденбурга (1373). Склопио је савез са краљевима Угарске и Пољске. Посебну пажњу је посветио улепшавању Прага у којем је и основао први средњоевропски унирвезитет.

Наследио га је Вацлав IV (1378—1419) који се више пута сукобио са црквом и племићима окупљеним у Господарској лиги. Ти сукоби су доста умањили углед круне, али уз помоћ краљевских градова и нижег племства, краљ се одржао на престолу. Подржавао је рад Јана Хуса на реформи цркве и реформисао је устројство прашког унирвезитета у корист Чеха. Није успео да спречи нарастање немира који су се после његове смрти израсли у хуситске ратове (1420—1434).

Земље чешке круне

Друшвени развој[уреди]

Рани средњи век у Чешкој карактерише апсолутна власт војвода који су управљали земљом преко жупана (comes, castellanus)увек припадницима војводине свите. Жупани су управљали повереним областима из замкова који су били седиште жупаније. Заповедали су посадом замка, свим војницима регрутованим на простору жупаније и били одговорни за прикупљање пореза, спровођење правде и одржавање реда. За своју службу, жупани су награђивани делом пореза који су прикупљали. Тек у 13 веку су уведени посебни краљевски службеници (vilici) који преузимају судска и полицијска овлашћења од жупана. У том периоду, почиње да се уздиже један слој слободних људи било служећи кнеза било стицањем богаства кроз рат. Из овог слоја, се издвојило племство.

Племство се у Чешкој рано поделило на више и ниже. Више племство (barones, domini) је углавном настало од припадника војводине свите (жупани и други краљевски службеници) док је ниже племство (rytiry, vladyky) настало од војника који су у војси служили као коњаници. Посебна права и повластице је прво обезбедило кроз уступке војвода или кроз признате старе обичаје (правни обичаји) или устаљена сватања. Ова права су названа „право земље“ (ius terrae). „Право земље“ је признао војвода Конрад Отон, 1189. године. „Конрадовим статутима“ су призната одређена права слободних људи против злоупотреба краља или локалних судова, проширили су наследна права на ђерке и браћу покојних племића и одредили су процедуру по којој је неки племић могао бити прогнат или имање конфисковано. За разлику од раније периода, племство поред стицања слободних добара (алодијаума) почиње да претвара краљевске бенефицијуме (краљевски посед дат на привремено коришћење као награда за вршење неке службе) у наследна добра. Смањивањем фонда земљишта у краљевском поседу заједно са постизањем правних гаранција за племство, значајно умањује власт краља. У доба задњих Пшемисловића, више племство је коначно образовало посебан сталеж који има своје место у сабору и знатно утиче на спољну и унутрашњу политику Чешког краљевства.

Свештенство је у истом периоду добило стаус привилегованог сталежа. Мада покушај да се чешка црква устроји према клинијевској реформи (ослобађање цркве од сваког мешања световњака) није успео, Црква је обезбедила до неке мере сопствену судску власт и попут вишег племства, преузела цивилну јурисдикцију над становницима својих поседа. Црквена земља је по закону и даље сматрана краљевим власништвом, само дата на управљање цркви.

Градови доживљавају процват почев од краја 12 века. Немци су основали већину нових градова који су фунционисали на основу својих закона које су спроводили градски званичници изабрани од стране грађана. Краљевски градови су изузети од жупанске власти и јавних намета а поседовали су и право на сопствене оружане снаге као и потпуну унутрашњу самоуправу. Поред градова основаних путем даривања повластица од стране Краља, племство и црква су такође оснивали/признавали градове обично са мањим степеном аутомије (неке службенике је постављао господар, један део судске власти изузет из надлежности градских судија) као и обавезом плаћања неких намета. Мада су грађани били слободни и поседовали одређена права, све до хуситских ратова нису били признати за посебан сталеж. Праг, Кутна Хора (највећи рудник) и Плзењ су се до 15 века истакли као најважнији и најбогатији градови Чешке (у Моравској су најнапреднији били Брно и Оломоуц а ови градови ће то Тридесетогодишњег рата бити такмаци за место престонице).

Сељаштво, је чинило најбројнији део становништва. Нису поседовали земљу већ су је обрађивали под условима које је поставио феудални господар(обавеза давања дела пољопривредних и занатских производа, рад на господаревом непосредном имању, прављање замка итд). Немачки колонисти су уговорима добијали извесне повластице, углавном ослобођње од кулука и мање давање пољопривредних производа на одређени рок и право да им суде сопствене судије у складу са властитим законима. Ускоро су и многа чешка насеља изборила иста права. Услед економског развоја у 14 веку, многи феудалци су дозволили претварање натуралне ренте у новчану као и установљење правила да се одрећен износ плаћа само у тачно одређена дана у години. У многим случајевима, феудалци су дозволи да се сељаци уз додану ренту ослободе ренте као и да откупљивање судске независности од господара.

Економски процват је изазвао и појаву захтева да сељаци добију земљу коју обрађују у својину. Такво право је својим сељацима доделио архиепископ Прага а тај пример су пратили и неки како црквени тако и световни поседници. Овакво гледиште је подржавао и Јан Хус а посебно радикални хусити-таборити. Али разорни хуситски ратови су уништили благостање 14 века и у даљем периоду је племство све више смањивало сељачка права.

Географија[уреди]

Краљевина Бохемија се налазила на подручју данашње западне Чешке Републике. Њена површина је заузимала око 52.000 km2 Она је 1910. граничила са:

Демографија[уреди]

Попис становништва из 1772. године[уреди]

Према попису из 1772. године, у Бохемији је живило 2.314.795 становника.[2]

Попис становништва из 1857. године[уреди]

Према попису из 1857. године, у Бохемији је живило 4.705.527 становника.[2]

Попис становништва из 1880. године[уреди]

Према попису из 1880. године, у Бохемији је живило 5.560.819 становника.[2]

Попис становништва из 1890. године[уреди]

Према попису из 1890. године, у Бохемији је живило 5.843.094 становника.[2]

Попис становништва из 1900. године[уреди]

Према попису из 1900. године, у Бохемији је живило 6.318.697 становника. Густина становништва је 1910. године била 122 становника на km². Већина становника су били Чеси, али је било доста Нијемаца. Нијемци су насељени на пограничним дијеловима, а Чеси у осталим.[2]

Народ Број становника Проценат
Словени (највише Чеси) 3.961.823 62,7%
Нијемци 2.356.874 37,3%
Укупно 6.318.697 100%

Попис становништва из 1910. године[уреди]

Према попису из 1910. године, у Бохемији је живило 6.769.548 становника.[2]

Матерњи језик Становништво Проценат
чешки 4.171.200 63,2%
њемачки 2.428.800 36,8%
Укупно 6.600.000 100%

Процјена становништва из 1915. године[уреди]

Према процјени из 1915. године у Бохемији је живило 6.712.944 становника.[2]


Народ Број становника Проценат
Чеси и Словаци 4.241.918 63,19%
Нијемци 2.467.724 36,76%
Остали* 3302 0,05%
Укупно 6.712.944 100%

* У остале се рачунају:Пољаци (1.541), Рутени (1.062), Словенци (292), Срби и Хрвати (190), Италијани (136), Мађари (48) и Румуни (33)

Административна подјела[уреди]

Области-градови Области-градови Области-градови Области-градови
1. Бехине 5. Храдец Кралове 9. Локет 13. Прачењ код Писека
2. Болеслав 6. Клодзко 10. Влтава 14. Раковник
3. Часлав 7. Коуржим код Прага 11. Плзењ 15. Слани
4. Хрудим 8. Литомјержице 12. Подбрдско код Бероуна 16. Жатец

Списак владара[уреди]

Списак хабзбуршких краљева који су владали Краљевином Чешком дуже од 10. година.

Редни Број Име владара Слика
1. Карло IV Karl IV. (HRR).jpg
2. Вацлав IV VaclavIV.jpg
3. Жигмунд Луксембуршки Pisanello 024b.jpg
4. Јиржи Подјебрадски Georg of Podebrady.jpg
5. Матија Корвин Matthias Corvinus.jpg
6. Владислав II Јагелонац (млађи) Vladislaus II of Bohemia and Hungary.jpg
7. Лајош II Јагелонац Hans Krell 001.jpg
8. Фердинанд I Хабзбуршки Hans Bocksberger der Aeltere 001.jpg
9. Максимилијан II Nicolas Neufchâtel 002.jpg
10. Рудолф II Hans von Aachen - Portrait of Emperor Rudolf II.jpg
11. Фердинанд III Хабзбуршки Jan van den Hoecke - Portrait of Emperor Ferdinand III.jpg
12. Леополд I Хабзбуршки Kaiser-Leopold1.jpg
13. Карло VI Johann Gottfried Auerbach 002.JPG
14. Јозеф II Хабзбуршки Joseph II.jpg
15. Франц II Francis II, Holy Roman Emperor by Friedrich von Amerling 003.jpg
16. Фердинанд I од Аустрије Ferdinand I; Keizer van Oostenrijk.jpg
17. Франц Јозеф Franz Joseph 1865.jpg

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Краљевина Бохемија” (на језику: (енглески)). Приступљено 17. 12. 2013. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 „Краљевина Бохемија-Сједиште Праг” (на језику: (немачки)). Приступљено 16. 3. 2014. 

Литература[уреди]

  • Френсис, Дворник. „Словени у европској историји и цивилизацији“.(Београд: Clio, 2001)
  • Pánek, Jaroslav; Oldřich, Tůma; et al. (2009). A History of the Czech lands. Prague: Karolinum Press. ISBN 978-80-246-1645-2. 
  • Bobková, Lenka (2006). 7. 4. 1348 – Ustavení Koruny království českého: český stát Karla IV. [Founding of the Crown of Bohemian Kingdom: Czech State of Charles IV] (на језику: Czech). Praha: Havran. ISBN 80-86515-61-3. 
  • Agnew, Hugh LeCaine (2004). The Czechs and the Lands of the Bohemian Crown. Stanford: Hoover Institution Press. ISBN 0-8179-4492-3. 

Спољашње везе[уреди]