Краљевско позориште Хајмаркет
51° 30′ 31″ С; 0° 07′ 54″ З / 51.508611° С; 0.131667° З
Локација | Суфлок улица, Хајмаркет Лондон Уједињено Краљевство |
---|---|
Макс. број гледалаца | 888 на 4 нивоа |
Конструкција | |
Отворено | 4. јул 1821. |
Реновирано/обновљено | 1879. 1904. 1994. |
Архитекта | Џон Неш |
Власник | Crown Estate |
Веб-сајт | |
Званични веб-сајт |
Краљевско позориште Хајмаркет, познато и као Хајмаркет позориште и Мало позориште припада позоришту Вест Енд и налази се у Вестмингеру и треће је најстарије позориште у лондонском округу које се и даље користи. Самјуел Фут добио је закуп 1747. године за зграду данашњег позоришта, а 1766. дозволу краља да у летњим месецима може да организује драмске представе у овом објекту. Првобитна зграда била је мало северније у истој улици. На тренутној локацији налази се од 1821. године, када је зграду редизајнирао Џон Неш. Објекат је заштићен законом, а у њему има 888 места за седење подељених на 4 нивоа. Позориште је у власништву компаније Crown Estate.[2]
Хајмаркет је место значајне иновације позоришта. Године 1873. било је то место за прву заказану матуралну представу, успостављајући обичај који је убрзо следио у позориштима широм Енглске. Менаџери позоришта били су Бенџамин Нотингем Вебстер, Џон Болдвин, Скајп Банкрофт, Кирил Мод, Херберт Три и Џон Слипер Кларк, зет Џона Вилкеса Бута, који је напустио Сједињене Америчке Државе након убиства Абрахама Линколна. Познати глумци који су дебитовали у позоришту били су Роберт Вилијам Елистон (1774—1831) и Џон Листон (1776—1846).
Историјат
[уреди | уреди извор]Градња објекта и ране године
[уреди | уреди извор]Прво Хајмаркет позориште саградио је 1720. године Џон Потер, столар, на месту хотела Кинг у Хајмаркету и на месту продавнице у Суфлок улици. Било је то треће јавно позориште отворено у Вест Енду. Позориште је коштало 1000 фунти, а додатних 500 фунти потрошено је за украсе.[3] Potter's speculation was known as The New French Theatre.[4] Отворено је 29. децембра 1720. године, француском представом La Fille a la Morte, ou le Badeaut de Paris, коју је извела компанија касније позната као „Француски комичари Његове Милости, војводе од Монтагјуа”. Потерова спекулација била је позната као „Ново француско позориште”.
Први велики успех позоришта била је представа из драме Самјуела Џонсона из под називом Supernatural из 1729. године, која је трајала 30 ноћи, не тако дуго као Џон Грејова The Beggar's Opera која је изведена 62 пута.[5] Године 1730. позориште је преузела енглеска компанија, а њено име прешло је у „Мало позориште у Хајмаркету“. Међу глумцима који су се тамо појавили пре 1737. године када је позориште затворено према Закону о лиценцирању из 1737. године били су Арон Хил, Теопилус Сибер и Хенри Филдинг.[3] Осам до десет година пре доношења закона, Хајмаркет је био алтернатива Краљевском позоришту Џона Рича, Ковент Гардену и позоришту Друри Лејн у којем доминира опера.[6] Сам Фелдинг био је одговоран за потицање Закона, режијом представе под називом Историјски регистар којом је пародиран премијер Роберт Валпол.
Хенри Филдинг упризорио је своје представе на Хајмаркету, а исто тако и Хенри Кери, а једна од његових представа била је Змај од Вилеија, изведена 1734. године, са музиком коју је радио Џон Фридрик.[7] Овај рад је пробио непристојне оперне конвенције.[8] Комад је постигао огроман успех, са рекордном поставом од 69 представа у првој сезони.[9] Рад је дебитовао у позоришту Хајмаркет. Сама бурлеска је врло кратка, јер се увелико ослањала на апсурдну позоришност, плесове и друге нетекстуалне забаве.[10][8] Музички лист из 1739. садржи гравуре које приказују како се изводила инсценација.[11]
Кери је и након тога наставио рад у Краљевском позоришту Хајмакркет. Поред тога, гледаоци из Друри Лејна и Конвнт Гардена појавили су се у Хајмаркету, где је Коли Сибер глумуио свог оца, једног од власника и менаџера Друри Лејна.[12] Закон о позоришном лиценцирању, међутим, укинуо је сатире против министарства и у потпуности угасио позориште. Од 1741. до 1747. године, Чарлс Маклин, Сибер, Самјуел Фут и други понекад су играли представе које су добијале привремене лиценце.[3]
Треће лондонско позориште
[уреди | уреди извор]Године 1754. Џон Вајтхед, наследио је Џона Потера који је био на челу позоришта од отварања.[13] Године 1758. Теопилус Сибер добио је од Вилијама Ховарда општу дозволу по којој је Фут покушао успоставити Хајмаркет као редовно позориште.[14] Уз помоћ војводе Јорка, он је набавио краљевску дозволу за излагање представа током четири месеца сваке године, од маја до септембра.[14] Такође је узео у закуп позоришта од Потерових извршилаца и додавши локацију куповином имовине, увећао је и побољшао зграду коју је отворио 14. маја 1767. године, именовано као Краљевско позориште, треће у Лондону.[14]
Уследило је неколико успешних сезона, Фут је створио бројне представе у позоришту, али се он нашао у потешкоћама због свог обичаја карикирања познатих особа на позорници и то је, у комбинацији са све већим лошим здрављем, резултирало продајом оба позоришта 16. октобра 1777. године, а нови власник био је Џорџ Колман старији.[14]
Током сезоне 1793–94. године, када је обновљено Позориште Друри Лејн, Хајмаркет је отворен под патентом тог позоришта. Сезона је била приметна по „Страшној несрећи“ која се догодила 3. фебруара 1794. „када је двадесет људи нажалост изгубило живот, а велики број је био тешко повређен услед великог притиска да види његово величанство, које је тој вечери присуствовало перформансу. Међу мртвима били су Џон Чарлс Брук и Сомерсет Хералд. Колман је умро 1794. године, а позориште је водио његов син. Џорџ Колман млађи, иако успешан и као драмски писац и као менаџер, потрошио је своје зараде својом екстраваганцијом.[15] Једно време је живео у соби у задњем делу позоришта и коначно је био приморан да прода акције свом брату Дејвиду Морису. Позориште је било у доста лошем стању, а Колман је једно време управљао њим из затвора, где је био затворен због дугова.[16][17]
Све зграде на истоку од Хајмаркета, од позоришта према југу, обновљене су око 1820. године, а пројектовао их је Џон Неш.[18] Неш је убедио власнике позоришта да се обнове на месту мало јужније од старог, тако да трем треба да затвори видик са улице Чарлс.[19] Главна идеја Неша за позориште Хајмаркет била је педиментирани трем од шест коринтских стубова који се пружа у дубину до ивице колника и обухвата читаву фронту. Понекад се наводи да је Неш у потпуности обновио позориште, али постоје докази да је са позориштем направио и кућу у улици Мали Суфлок, уклонио две продавнице које су биле испред, у Хајмаркету, изградио трем, повећао број авенија и додао је другу галерију на постојећем аудиторијуму.[14]
Закуп од 10. јуна 1821. године дат је Дејвиду Едварду Мрису.[20] Позориште је отворено 4. јула 1821. Бенџамин Нотингем Вебстер био је управник позоришта од 1837. до 1853. године.[21] Он и његов наследник Џон Болдвин Бакстоун основали су позориште као велику комичну кућу, а позориште је угостило већину сјајних глумаца тог периода.[22] Илузиониста Чинг Лау Лауро наступио је овде 25. јула 1827. године.[23]
Друга половина 19. века
[уреди | уреди извор]Године 1862. године у позоришту је изведено 400 часова представе „Амерички Рођак”, са Едвардом Соронардом као лордом Дундреаријем. Успех представе унео је реч „туробан” у заједничку употребу.[24] Робертсонов Дејвид Герик био је хит 1864. године, такође са Соронарном у главној улози. В. С. Гилберт премијерно је представио седам својих представа на Хајмаркету. Прва је био његов рани бурлеска, Робинсон Крусо.[25] Гилберт је то пратио низом својих „бајковитих комедија”, од којих је прва била Палата истине (1870), у продукцији Бакстоуна. У овим представама глумили су Вилијан Хантер Кендал и његова супруга Маџ Робетсон Кендал. У Краљевском позоришту Хајмаркет, Гилберт је продуцирао своје драме, Добротворност (1874) и своју најпознатију представу, Ангажовани из 1877. године.[26]
Године 1879. позориште је прпменило власника и наставило са радом од новца Едварда Булвера Литона.[27] Аудиторијум је реконструисан, а позорница затворена у комплетном оквиру за просценијум, први у Лондону. Након тога у позоришту је постављено електрично остветљење. Под управом Трија, Оскар Вајлд је представио своју прву комедију под називом „Жена без икаквог значаја” у априлу 1893. године. У јануару 1895. године први пут је изведен Вилденов „Идеалан муж”. Следећи запажени догађај био је филм Трилби. У овом периоду изведено је више од 260 представа и зарађена велика свота новца.[28] Године 1896. Кирил Муд и Фредерик Харисон постали су закупци позоришта, отворивши га са филмом Under the Red Robe, адаптацијом романа. Године 1897. „Мали министар” Џејмса Метјуа Барија премијерно је изведена, а након тога још 320 пута.[29][30]
20. век
[уреди | уреди извор]Године 1904. аудиторијум је у стилу Луја XVI редизајнирао је Станли Пич.[31][32] Следеће године Мауде је купила позориште Плејхаус, остављајући Харисона у потпуној контроли.[31] Године 1909. Херберт Тренч продуцирао је Плаву птицу Мориса Метерлинка. Продукције од тада до краја Првог светског рата обухватале су Pulls the Strings (1911), шкотску комедију Грахама Мофата, која је имала 617 представа са Џимијем Финлаисоном у главној улози; Ибсенови духови (1914); Елегантни Едвард, са Хенри Данијелом као Ходсоном (1915); и Генерал Пост, комедија Харолда Терија, која је премијерно изведена 14. марта 1917. године и играна 532. пута.[31][33]
Године 1920. Мери Роуз Бери изведена је 399 пута.[34][35] Још једна продукција је био „Yellow Sands”, у којој је Ралф Ричарсон глумио, укупно на 61 извођењу у периоду од 1926. до 1927. године.[36] Харисон је 1926. умро, а Хорес Ватсон постао је генерални директор позоришта. Његове презентације обухватале су 632 представе Прве госпође Фрасер, Светог Јована Ервинеа, у главној улози Мари Темпест 1929. године.[37] Године 1939. под Ватсоновом управом, започели су радови на ископу бара за штандове, али нису завршени до 1941. године, због избијања Другог светског рата.[38] Презентације о ратним временима укључивале су лондонску премијеру филма Design for Living (1939) и репертоарску сезону Џона Гилгуда, Кругови, Љубав за љубав, Хамлет и друге.[39]
У представи „Месечеве воде”, која се у Хајмаркету изводила од 1951. до 1952. године, глумили су Сибил Торндик, Едит Еванс и Венди Хилер.[40][41][42] Године 1956. Стјуарт Вотсон преузео је позориште од свој оца Хорасија, а њега је наследио његов син Ентини, а затим његова снаја Силва Стјуартон Вотсон, 1963. године.[43][44] Продукције под новом управом укључивале су представе као што је Flowering Cherry са Ралфом Риканрдосном и Маргарет Рутрфорд.[45] Током шездесетих година 20. века представљене су представе Tulip Bee и Ides of March, обе из 1963. године.[46] Године 1971. Луис Мајклс постао је закупац позоришта, а поред представа у позоришту су се пуштали и стари филмови.[47][48]
Позориште је затим представило комад Мајк и Брејк, заједно са Леонардом Роситером и Прунелом Солс (1980).[49][50][51] Следеће године Луис Мајклс је умро, а позориште је прешло у компанију, Louis I Michaels Ltd, са председником Енидом Шанелом и председником Арнолдом Круком, који је деценијама наставио да поседује позориште.[52] Представили су велики број разноликих позоришних комада.[53][54] Током 1984. године у Краљевском позоришту Хајмаркет одигран је велики број позоришних представа, како нових тако и старих, а пуштали су се и филмови.[55] Године 1994. позориште се затворило због реновирања, а у њега је уложено 1,3 милиона фунти.[56] Поново се отворило касније те године оживљавањем Вечери са Питером Устиновим,На позоришту је постављена спомен-плоча Вајлду.[57] Године 1994. Шекспирови зликовци које је извео Стивен Беркоф, номинована је за награду Оливијер.[58][59][60]
Године 1998. позориште је основало Мастерклас, добротворну организацију која младим људима који се баве каријером у сценским уметностима нуде креативне могућности и перформансна искуства.[61] Његове активности укључују, поред мастер класа, и учења у режији и позоришном дизајну, продукције радионица и сајмове позоришне каријере.[62] Мајсторске класе покривају низ дисциплина, од глуме и режије до писања, продукције и дизајнирања, а младим људима даје прилику да директно уче од водећих практичара који раде у позоришту, филму и телевизији. Од 2012. године, више од 60.000 младих у доби од 17 до 30 година учествовало је у мастер-класама.[63]
21. век
[уреди | уреди извор]Продукције на Хајмаркету у овом веку укључују краљевску породицу Една Фербера, у главној улози Џуди Денч (2001).[64] Продукције 2003. укључују Ибсенов Бренд у режији Адријана Ноблеа и Жену без значаја, са Рупертом Гревсом, Самантом Бондом и Прунелом Скалсом у режији Ноблеа.[65] Године 2004. године позориште је представило сценску адаптацију филма Кад је Хари срео Сали, након чега се позориште затворило на два дана јер су комади плафона пали током представе, повредивши тако петнаест гледалаца.[66][19][67]
Продукције из 2005. године укључују Acorn Antiques The Musical у главним улогама у режији Тревора Нуна и „Неколико добрих људи“, у главним улогама Роб Лове, Сурејн Џоунс и Џек Елис Јонес и Јацк Еллис.[68] У 2006. години приказана су три оживљавања представа: Човек за сва годишња доба, са главним улогом Мартина Шоа; Кукавичка грозница, са Џуди Денч и Питером Бовлесом; Последња продукција те године била је „Шест лекција плеса у шест недеља”, у којима су глумили Клер Блум и Били Зејн.[69][70] Продукције из 2008. године биле су „Море” у којој су глумили Дејвид Хег, Елин Еткинс и Расал Товеј, „Маргарит” са улогама Рути Хенсал и Александре Хандон.[71][72][73] Наредне године Петрик Стјуарт, Симон Калов и Роналд Пикап глумили су у позоришном комаду Чекајући Годоа, а након тога представљен је комад „Доручак код Тифанија” у којој играју Ана Фрил, Џозеф Фрос, Џејмс Дрифуз и Сузане Бртис.[74][75] Ове две представе представљене су заједно са особљем и историјатом Краљевског позоришта Хајмаркет у документарном филму који је објављен 2009. године.[76][77][15]
Године 2011. Тревор Нун постао је уметнички директор позоришта, продуцирајући представу Рлер Пат, као део стогодишњице рођења драматурга Теренса Ратигана, а главне улоге били су Сиена Милер, Џејмс Парефој и Шеридан Смит.[78][79] [45] Хаимаркет је био домаћин продукцији Народног позоришта Један човек, два гувнера, која је пренета из Аделпи театра..[80] Хајмаркет је било једно од 40 позоришта приказаних у документарној серији Great West End Theatres која је објављена 2012. године, а представио ју је Доналд Синден.[81] Године 2014. сценска адаптација филма Фатална привлачност у режији Нуна, премијерно је представљена у позоришту.[82][83][84] Године 2019. Луис Мајклс продаје свој закуп позоришта.[85]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „About Us - Theatre Royal Haymarket”. Приступљено 17. 4. 2020.[мртва веза]
- ^ H M Land Registry registration NGL853225
- ^ а б в Survey of London, p. 98
- ^ 'The Haymarket', Old and New London: Volume 4 (1878), pp. 216–26, accessed 31 March 2007
- ^ See the introduction here for some discussion of the play.
- ^ Bosnaquet, Theo. "Penelope Wilton leads Taken at Midnight to West End", What's On Stage, 23 October 2014
- ^ Fisher, Philip. "Great West End Theatres", British Theatre Guide, 19 February 2012
- ^ а б Paddock, Terri. "One Man, Two Guvnors Transfers to Haymarket, Arthur Replaces Corden" Архивирано 2012-02-28 на сајту Wayback Machine, 15 December 2011, accessed 24 February 2012
- ^ Marshall, Charlotte. "Maureen Lipman Leads Daytona Transfer", Official London Theatre, 20 May 2014
- ^ "The Tempest" Архивирано 2015-02-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ Gillespie, Norman. "Henry Carey", in The New Grove Dictionary of Music and Musicians. vol. 15, p. 128.
- ^ Ryan, Richard Ryan and François Joseph Talma. Dramatic Table Talk or, Scenes, Situations, & Adventures, Serious & Comic in Theatrical History and Biography, Vol III. John Knight & Henry Lacey (1830), p. 69, Google Books
- ^ Bannister, Rosie. "Harvey starring James Dreyfus and Maureen Lipman confirms West End run", "What's On Stage", 15 January 2015
- ^ а б в г д Survey of London, p. 99
- ^ а б Adams, Stephen. "Patrick Stewart saw ghost performing Waiting for Godot", The Daily Telegraph, 25 August 2009
- ^ The Times, 2 May 1871, p. 12
- ^ "Waiting for Godot" Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ "A Streetcar Named Desire", Theatricalia
- ^ а б "Theatre Royal Haymarket Today" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2018), Theatre Royal Haymarket, accessed 17 January 2015
- ^ Hewis, Ben. "West End transfer announced for McQueen", "Whats On Stage", 17 July 2015
- ^ Bannister, Rosie. "Bradley Cooper leads Elephant Man to the West End", "Whats On Stage", 23 January 2015
- ^ Bowie-Sell, Daisy "Mr Foote's Other Leg transfers to the West End", "Whats On Stage", 5 October 2015
- ^ "Theatre Royal, Haymarket", The Times, Wednesday, 25 July 1827; p. 2; Issue 13340
- ^ Cole, Emily. "Cast announced for RSC's Love's Labour's Lost and Much Ado About Nothing", Whats On Stage, 24 June 2016
- ^ Cole, Emily. "Casting announced for How The Other Half Loves", Whats On Stage, 29 February 2016
- ^ Foulkes, Richard. Lewis Carroll and the Victorian Stage: Theatricals in a Quiet Life, Routledge (2017), p. 211, ISBN 1351922335
- ^ "A Delicate Balance" Архивирано 2015-01-17 на сајту Wayback Machine, Whats On Stage
- ^ "Rosencrantz and Guildenstern are Dead" Архивирано 2015-02-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ Vincent Canby. "Theater Review: Arcadia; Stoppard's Comedy of 1809 and Now", The New York Times, 31 March 1995, accessed 27 January 2018
- ^ "Review of The Odd Couple", Cix.co.uk, accessed 27 January 2018
- ^ а б в Parker, John (ed). Who's Who in the Theatre, 10th revised edition, London, 1947, pp. 477–78
- ^ English Heritage listing details, accessed 28 April 2007
- ^ Parker, John. 1748 Notable Productions
- ^ "Hestons Read Love Letters at Haymarket" Архивирано 2015-01-18 на сајту Wayback Machine, Whats On Stage
- ^ "Chichester Earnest Transfers to Haymarket" Архивирано 2015-01-17 на сајту Wayback Machine. Whats On Stage
- ^ "The Duchess of Malfi", Theatricalia
- ^ Dalgish, Darren. "Lady Windermere's Fan" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016), London Theatre Guide, 26 February 2002
- ^ Gielgud Letters, p. 58
- ^ "Waters of the Moon", Theatricalia
- ^ "An Ideal Husband - review", The Independent
- ^ Sinden, стр. 150
- ^ "The Prisoner of Second Avenue"[мртва веза], London Theatre Archive
- ^ "The Sea" Архивирано 2016-03-07 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ Gielgud Letters, p. 119
- ^ а б Jonathan Kent Season 2007-2008 Архивирано на сајту Wayback Machine (4. октобар 2018), Theatre Royal Haymarket
- ^ "Desert Island Discs – Castaway: Sylva Stuart Watson", BBC Online, accessed 17 January 2015
- ^ Lesley, стр. 316
- ^ "Ides of March" - Theatricalia
- ^ "The Apple Cart", Theatricalia
- ^ Horace Watson Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2018), Theatre Royal Haymarket, 2012, accessed 17 January 2015
- ^ "Old Times", Theatricalia
- ^ "Review of The Master Builder", Compulink.co.uk, accessed 27 January 2018
- ^ "Haymarket, Theatre Royal", The Cambridge Guide to Theatre, Cambridge University Press, 1995. pp. 477–78
- ^ "Louis I Michaels and Arnold M Crook: 60’s to the present" Архивирано 2015-01-23 на сајту Wayback Machine, Theatre Royal Haymarket, accessed 17 January 2015
- ^ "An Ideal Husband" Архивирано 2014-10-16 на сајту Wayback Machine, Oscar Wilde Society
- ^ "Shakespeare's Villains" Архивирано 2015-01-25 на сајту Wayback Machine, Whats On Stage
- ^ "Crown Matrimonial", Theatricalia
- ^ "The School for Scandal", Theatricalia
- ^ "The Millionairess", Theatricalia
- ^ "The Invention of Love" Архивирано 2016-03-06 на сајту Wayback Machine, London Theatre Archive
- ^ Bowie-Sell, Daisy. "Suranne Jones to star in Bryony Lavery’s Frozen", Whats On Stage, 1 September 2017
- ^ „Heathers The Musical – from 3rd September”. Theatre Royal Haymarket. Архивирано из оригинала 04. 10. 2018. г. Приступљено 8. 8. 2018.
- ^ "What We Do" Архивирано 2013-01-23 на сајту Wayback Machine, Theatre Royal Haymarket Masterclass Trust, accessed 29 January 2013
- ^ "Brand", British Theatre Guide
- ^ "A Woman of No Importance review", British Theatre Guide
- ^ "Ceiling partly collapses at Haymarket Theatre" Архивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2016), London Theatre Guide, 16 May 2004, accessed 1 July 2017
- ^ "Acorn Antiques" Архивирано 2016-03-07 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ Goodman
- ^ "A Few Good Men" Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ "A Man for All Seasons" Архивирано 2016-03-07 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ "Hay Fever" Архивирано 2016-03-07 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ "Seven Brides for Seven Brothers" Архивирано 2016-03-09 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ "Theatreland: Behind the scenes at the Theatre Royal Haymarket" Архивирано 2010-11-01 на сајту Wayback Machine, Sky Arts, July 2009, accessed 9 December 2011
- ^ Cole, Emily "Full casting announced for Breakfast at Tiffany's", Whats On Stage, 28 January 2016
- ^ "Pinter's People" Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ "The Lady from Dubuque", London Theatre Guide Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine
- ^ "Six Dance Lessons in Six Weeks" Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ Hewis, Ben. "Sophie Okonedo joins Damian Lewis in The Goat, or Who is Sylvia?", Whats On Stage, 21 October 2016
- ^ "Flare Path" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2016), London Theatre Guide
- ^ Bowie-Sell, Daisy. "Only Fools and a Horses to open as a musical", Whats On Stage, 8 October 2018
- ^ Longman, Will. "Further casting announced for Queen Anne West End transfer", Whats On Stage, 8 May 2017
- ^ Hewis, Ben. "Natalie Dormer and David Oakes to star in Venus in Fur", Whats On Stage, 12 May 2017
- ^ "Sweet Charity" Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine, London Theatre Guide
- ^ The Rivals Comes to the West End Архивирано на сајту Wayback Machine (4. октобар 2018), Theatre Royal Haymarket
- ^ Wiegand, Chris (24. 1. 2018). „London’s Theatre Royal Haymarket goes up for sale”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 25. 11. 2018.
Литература
[уреди | уреди извор]- Earl, John and Sell, Michael Guide to British Theatres 1750-1950, pp. 116 (Theatres Trust, 2000) ISBN 0-7136-5688-3
- Gater, Sir George and Walter H Godfrey (ed): Survey of London, Vol XX, Greater London Council, London 1940
- Gielgud, John, (ed Richard Mangan): Gielgud's Letters, Weidenfeld & Nicolson, London, (2004) ISBN 0-297-82989-0
- Goodman, Andrew: Gilbert and Sullivan's London, Spellmount Ltd, London, (1988) ISBN 0-946771-31-6
- Lesley, Cole: The Life of Noel Coward, Jonathan Cape, London, (1976) ISBN 0-224-01288-6
- Duncan, Barry (1964). St James's Theatre, Its Strange and Complete History, 1835–1857. London: Barrie and Rockliff. OCLC 979694996.
- Mander, Raymond; Joe Mitchenson (1968). Lost Theatres of London. London: Rupert Hart-Davis. OCLC 41974.
- MacQueen-Pope, W. J. (1958). St James's: Theatre of Distinction. London: W. H. Allen. OCLC 314698001.
- Mason, A. E. W. (1935). Sir George Alexander and the St James' Theatre. London: Macmillan. OCLC 869837482.
- Parker, John, ур. (1925). Who's Who in the Theatre (fifth изд.). London: Sir Isaac Pitman and Sons. OCLC 10013159.
- Pearson, Hesketh (1922). Modern Men and Mummers. New York: Harcourt, Brace. OCLC 474214741.
- Maude, Cyril and Ralph Maude. The Haymarket Theatre: Some Records & Reminiscences, E. P. Dutton, 1903
- Plantamura, Carol (1996). The Opera Lover's Guide to Europe. New York: Citadel Press. ISBN 0-8065-1842-1.
- Sinden, Donald: A Touch of the Memoirs, Futura, London (1983) ISBN 0-7088-2285-1
- Theatre History and Archive Material
- Profile of the theatre and other Victorian theatres
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Званични веб-сајт
- bbc.co.uk Theatre shuts after ceiling fall
- "Death of J.B. Buckstone; A Veteran Actor, Playwright, and Manager", Њујорк Тајмс, 1. новембар 1879.