Краљевство Јудеја

Из Википедије, слободне енциклопедије
'
Краљевство Јудеја
(недостаје слика заставе) (недостаје слика грба)
Застава Грб
Kingdoms of Israel and Judah map 830.svg
Израел и Јудеја око 830. године п. н. е.
Географија
Континент Азија
Регија Палестина
Друштво
Званични језици Хебрејски језик
Религија Јудаизам
Владавина
Облик владавине Монархија
Титула владара Краљ
Историјско доба Антика
Оснивање 930. п. н. е.
Престанак 586. п. н. е.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Kingdom of Israel 1020 map.svg Краљевство Израел (уједињено) Нововавилонско царство Neo-Babylonian Empire.png


Краљевство Јуда (хеб. מַמלְכת יְהוּדָהמַמְלֶכֶת יְהוּדָה, стан. Mamlekhet Yehuda тиб. Mamléḵeṯ Yəhûḏā) било је име за краљевство што су творила племена: Јуда, Шимун и Бенјамин, а настало је након поделе Краљевства Израел на Северно и Јужно краљевство. Краљевство Јуда било је смештено на југу, док је престоница град Јерусалим.

Библијски извештај[уреди]

Према библијском извештају, представља наставак Давидовог и Соломоновог краљевства, а први је краљ био Соломонов син Ровоам. У почетку су краљеви Краљевства Јуде настојали проширити своју власт и на север, а онда су, скупа са северним Краљевством Израел настојали одбранити своја подручја од Арама.

Одржало се као независно краљевство, или у полувазалском односу час према Египту, час према Асирији, час према Вавилонији све до 587. п. н. е., када је коначно пало под власт Вавилоније у време вавилонског краља Навукодоносора. Последњи краљ Јуде био је Сидкија, који је одведен у Вавилон.

Највећи процват ово је краљевство доживело у доба краљева Језекије (716.-687. п. н. е.) и Јосије (640.-609. п. н. е.), који су успели централизовати државну власт, обилно се притом служећи и централизованим култом у Јерусалиму. Након пада Северног Краљевства под асирску власт (721. п. н. е.), краљ Језекија шири своја подручја према северу.

Писани извори и археологија[уреди]

Почетком Краљевства Јуде, египатски фараон Шошенк I (945.-925. п. н. е.) проваљује у ово подручје и пљачка Храм, а у Мегиду ће оставити своју стелу (споменик с натписом) у којем описује свој поход.

Истовремено постоје арамејски извори о краљевима у Дамаску. Нарочито је значајан Хазаел (након 850. п. н. е.) који је био у сукобу с оба јеврејска краљевства. О томе говори стела из Тел Дана из тога доба.

Сукоби с Асирцима[уреди]

Једно од познатих писама бранитеља из Лакиша. Писала су се на крхотинама керамике. На драматичан начин упозоравају да се више не виде сигнали суседних градова и траже помоћ из Јерусалима. Нису их стигли послати.

Асирци су средином 8. века п. н. е. искористили слабост Арама и египатске унутрашње борбе, и освајили широка подручја Блиског истока и постају стварна опасност и за Јужно краљевство, нарочито у доба асирскога краља Саргона II (крај 8. ст. п. н. е.). Саргон је 711. п. н. е. освојио град Ашдод, а његов наследник Сенахериб (око 704.-681. п. н. е.) јудејском краљу Језекији је одузео 46 градова и наметнуо му плаћање данка. На повратку из Арабије освајио је и значајан утврђени град Лакиш у срцу Јудеје, о чему постоје записи јеврејских бранилаца, као и рељеф у Ниниви, асирској престоници, који приказује освајање града, али без наведеног датума.

Натпис из Езекиелова тунела. Јерусалим, почетак 7. ст. п. н. е.)

У таквој ситуацији Језекија радио на утврђивању града: подигао је нове зидине и провео подземни тунел којим је воду с извора Гихон довео унутар градских зидина, а затворио приступ води евентуалним освајачима. У том је тунелу нађен уклесан натпис из тога доба, који описује како су радници почели копати пролаз с обе стране да би се на крају срели у средини.

Записи асирскога краља Асархадона (680.-669. п. н. е.) спомињу да је примао данак од западних краљева, међу којима и од јудејскога краља Манашеа (око 687.-642. п. н. е.). Исти се јудејски краљ налази и у попису владара који плаћају данак Асурбанипалу (око 669.-630. п. н. е.). Сачувана је Асурбанипалова библиотека у Ниниви.

Вавилонска опасност[уреди]

Од 625. п. н. е. расте моћ Неовавилонског царства, а Навукодоносор II је већ као престолонаследник победио фараона Неха и освојио Асирију, а потом и Сирију. Крајем 7. ст. п. н. е. освајио је и Ашкелон, док од 597. п. н. е. опсео Јерусалим, након чега владари Јудеје постају његови вазали. Небузарадиниан, који се у Библији спомиње као рушитељ јерусалимског Храма, али и читавога града (август 587.), у вавилонском се попису краљевих службеника спомиње на самом врху. Неколико хиљада Јевреја је одведено у вавилонско ропство.

То је разарање означило и крај Краљевства Јуде.