Кристијан Бор

Кристијан Бор
Кристијан Бор
Лични подаци
Датум рођења	(1855-02-14)14. фебруар 1855.
Место рођења	Копенхаген, Данска
Датум смрти	3. фебруар 1911.(1911-02-03) (55 год.)
Место смрти	Копенхаген, Данска
Образовање	Универзитет у Копенхагену
Научни рад
Поље	физиологија
Познат по	Боровом ефекту

Кристијан Бор (Christian Harald Lauritz Peter Emil Bohr, Копенхаген 14. фебруар 1855 – 3. фебруар 1911, Копенхаген) био је дански лекар и физиолог, који ће у медицини остати запамћен по епиниму Боров ефекат.

Епоним

Боров ефекат је добио назив по Кристијану Бору који је први описао овај ефекат 1904. годинe, након што је установио да повећана киселост и повећана концентрација угљен-диоксида смањује афинитет молекула хемоглобина (Hb) за кисеоник (O2) повећава дисоцијацију HbO2 и више кисоника ће се отпустити.

Живот и каријера

Кристијан Бор је свој први научни рад под називом О утицају салицилне киселине на варење меса, објавио у 22 години живота. Наком што је докторирао физиологију у Лајпцигу 1886. године именован је за професора физиологије на Универзитету у Копенхагену.

По својим верским ставовима, Бор је одгајан као лутерански хришћанин. У каснијем животу био је атеиста. У брака са Елен Адлер ступио је 1881. године и у браку са њом постао отац физичара и нобеловца Нилса Бора и математичара и фудбалера Харалда Бора, а потом и деда другог физичара и нобеловца Огеа Нилса Бора.

Наком смрти 1911. године у 55 години живота у Копенхагену сахрањен је на локалном гробљу.

Дело

Године 1891. године Бор је први окарактерисао мртви простор, као део дисајних путева у којима нема размене гасова.

Оригиналне криве дисоцијације из Борових експеримената приказане у првом опису Боровог ефекта. Криве су добијене коришћењем целе крви пса, са изузетком испрекидане криве, за коју је коришћена коњска крв.

Почетком 1900-их, када је Кристијан Бор радио као професор на Универзитету у Копенхагену у Данској, постао је добро познат по свом раду у области респираторне физиологије.  Након што је провео око две деценије у раду на проучавању растворљивост кисеоника, угљен-диоксида и других гасова у различитим течностима,  он је спровео и опсежна истраживања о хемоглобину и његовом афинитету према кисеонику.  Када је Бор током 1903. године поче да сарађује са Карлом Хаселбалхом и Августом Крогом (двојицом његових сарадника на универзитету), у покушају да експериментално реплицира рад Густава фон Хуфнера, користећи пуну крв уместо раствора хемоглобина. Хуфнер је сугерисао да је крива везивања кисеоника и хемоглобина хиперболичног облика,  али након опсежног експериментисања, група из Копенхагена је утврдила да је крива у ствари сигмоидна. Након процеса исцртавања бројних кривуља дисоцијације, убрзо је постало очигледно да су високи парцијални притисци угљен-диоксида узроковали померање кривих удесно.  Даљи експерименти уз варирање концентрације угљен-диоксида брзо су пружили убедљиве доказе, потврђујући постојање онога што ће ускоро постати познато као Боров ефекат.