Крсте Петков Мисирков

С Википедије, слободне енциклопедије
Крсте Петков Мисирков
Лични подаци
Пуно имеКрсте Петков Мисирков
Датум рођења(1874-11-18)18. новембар 1874.
Место рођењаПостол, Османско царство
Датум смрти26. јул 1926.(1926-07-26) (51 год.)
Место смртиСофија, Краљевина Бугарска
Потпис

Крсте Петков Мисирков или Крста Петковић Мисирков[1][2] (Постол, 1874 — Софија, 26. јун 1926) био је филолог, књижевник, историчар, етнограф, публициста и колекционар.[3]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Крсте Мисирков рођен је 18. новембра 1874. године у селу Постол, у Егејској Македонији. Село се налази у близини древног македонског главног града Пеле. [4]

Образовање

Шест разреда основне школе завршио у ​​родном месту. Школу је похађао на грчком језику. Лоше материјална ситуација у породици онемогућилао му је да одмах настави школовање. Након неколико година паузе, добио је стипендију од српског удружења „Свети Сава“. [5] Стипендија коју је добио није била добро прихваћена јер се сматрало да се на овај начин рекламира Србија, као што је то био случај Грчком и Бугарском у Македонији.

Неко време примао је стипендију све док није схватио да је почела да се користи у политичке сврхе. Израженост политике кроз активности удружења „Свети Сава“, видела се у нередима који покренули македонски научници. Због неслагања са неистомишљеницима, побегао је из Београда у Софију.

У Бугарској се ситуација ништа није разликовала у односу на Србију. Како би наставио своје образовање у Софији, био је приморан да научи да чита и пише на бугарском језику, што је одбио. Поново је побегао у Србију покушавши да заврши трећи разред гимназије. Није успео у својо намери. Уписао је прву годину теолошке школе у Београду. Школа је била специфична. Циљ је био да се македонски студенти припреме за свештенике и учитеље који ће касније бити у Македонији ширити причу о Србији.

Македонски студенти изразили су своје незадовољство и побунили се. Након побуне, школа је била затворена а македонски студенти су били послати у унутрашњост Србије. Тако се дошао у Шабац, где је завршио четврти разред гимназије.

Након завршене средње школе, одлучио је да упише и другу средњу школу у Београду. Учитељску школу завршио је 1895. године.

Каријера
Родна кућа
Диплома

Након завршетка школе, добио је канцеларију у Приштини. Уместо да се појави на радном месту, тајно се преселио у Одесу.

Завршена школа није му била призната у Турској. Био је приморан да напише семинарски рад о богословији родног села. Две године студирао је Медицински факултет. У студентском окружењу, постао је веома активан. Писао је есеје, историјску етнографију Балканског полуострва који је објављена у часопису „Жива антика“. [6]

Усред највеће битке за превласт у Македонији, вратио се из Турске у Македонију, у родно село. Упознао се са македонским револуционарним покретом [7] и истовремено прикупио богат фолклорни, етнографски и топографски материјал, који је касније објавио у свом часопису „Вардар“ [8] .

Потом одлази у Петроград где постаје члан бугарског друштва студената. Заједно са неколицином истомишљеника, основао је Тајни македонско-једренски комитет. Међутим, руска влада, затворила је Универзитет у Петрограду у пред-револуционарном периоду. Због новонастале ситуације и лошег здравственог стања, опет одлази у Одесу.

Дело[уреди | уреди извор]

Истраживао је популарност Марка Краљевића, што је послужило за његов дипломски рад. Године 1902., завршио је факултет у Петрограду.

Исте године основао је македонско студенто друштво у Петрограду. Годину дана касније, македонско студенско друштво је преименовано и од тада је деловало као друштво македонских научника и књижевника - „Свети Климент“. Чланови овог друштва покренули су иницијативу да своје захтеве проследе најпре руској влади а касније и владама других европских земаља. Захтеви су се заснивали на признавању права македонског народа да буде независан и македонски књижевни језик буде званично признат. Захтевали су и враћање Охридске архиепископије.

Крсте Петков постао је сарадник научнику Петру Лаврову. [9] Жртвовао је своју универзитетску каријеру, напустио Петроград и преселио се у Битољ. У Битољу је радио као професор у средњој школи. У Битољ долази руски конзул, Александар Ростковски, који није имао подршку своје владе. Турске власти у августу 1903. године, исценирале су и оптужили га за убиство конзула, због чега је он поново морао да оде у Русију.

Русија је развијала разне активности, пре свега новинарску. Преводио је књиге и уџбенике на македонски језик и залагао се за отварање македонске школе. Припремио је прво издање свог часописа за штампу али није имао довољно средстава да подигне штампани материјал. Први и уједно и један број часописа садржи вредан материјал написан у македонском језику. У часопису је описао македонски јазик и македонску нацију уопштено. Поред часописа „Вардар“, који је штампан у 1905. године (али не у продаје), био је укључен у рад историјског и филолошког друштво.

Током Првог светског рата био је војни дописник предњи за јужни део Македоније. У Другом балканском рату одлази Кишињев где се враћа да ради као професор. Током 1913. македонска колонија у Петрограду почела је да издаје часопис и он одмах успоставља контакте са колонијом која је била у блиској сарадњи са људима који су радили у часопису. Радове је објављивао под својим именом и под псеудонимом К. Пелски.

Последње недеље живота[уреди | уреди извор]

Мисирков гроб у Софији

Према мемоарима његове супруге Кетрин, шест недеља лечен је без тачне дијагнозе. Претпостављало се да је био оболео од менингитиса или енцефалитиса.

Након шест недеља јаког бола и повремених несвестица, умро је у болници 26. јула 1926. године.

Касније је утврђено да је умрло од тумора на мозгу. Мртав, цео дан лежи у кревету поред њега само његова жена. Није било никога ко би га сахранио. Његова супруга није имала пара за сахрану. Болница је понудила да тело оставе на обдукцију, али Кетрин и син Сергеј су то одбили.

Сахрањен је на гробљу у Софији, месту за сиротињу, где је сахрањено само десетак људи.[10]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Предговор
  • Оно што смо урадили и шта треба да радимо у будућности?
  • Да ли Македонци треба да имају националне научне и литерана пријатељства?
  • Национални сепаратизам: колико је развијен и како ће се развијати у будућности.
  • Моги ли Македонија да има своју етнографску и политичку јединицу?
  • Неколико речи о македонском књижевном јазику. [11]

Пробугарска дела:

  • „Напомене о јужнословенској филологији и историји“ 1907. година
  • „Интелигенција у Македонији“ - 1912. година
  • „Наш национални еп и Македонија“ - 1919. година

У остваривању идеје о посебном македонском јазику, објавио је књигу - „О македонских стварима“ (Софија, 1903). Књига предсатвља политичку анализу положаја македонског народа и нацрт програма за македонски национални покрет. Истовремено, она открива политику суседних земаља против македонског народа, језика, културе и етничког идентитета.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Историјски часопис, орган Историјског института Српске академије наука и уметности · 38. том. „1992”: 290. 
  2. ^ Михайлов, Иван. „Истинският образ на неуравновесения Кр. Мисирков”. 
  3. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 514. 
  4. ^ К. П. Мисирков, „За македонцките работи“, јубилејно издание, Табернакул, Скопје, (2003). стр. 5
  5. ^ Српско удружење "Свети Сава"
  6. ^ Жива антика - Скопље
  7. ^ Револуционарни покрет
  8. ^ Историски часопис - Вардар
  9. ^ „Руска реч - научници”. Архивирано из оригинала 03. 06. 2017. г. Приступљено 18. 05. 2016. 
  10. ^ Разговор са Борисом Мисирковим[мртва веза]
  11. ^ „Книги и чланци”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2014. г. Приступљено 18. 05. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Крсте Петков Мисирков на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крсте_Петков_Мисирков&oldid=26910103”