Крушина
| Крушина | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | F. alnus
|
| Биномно име | |
| Frangula alnus | |
| |
| Ареал врсте Frangula alnus (крушина) | |
| Синоними[1][2] | |
|
Rhamnus frangula L. | |
Крушина (Frangula alnus)[а] је жбун или ниско листопадно дрво. Код нас је домаћа врста. Највећи значај има као лековита самоникла биљка. Среће се још и са домаћим називима: обична трушљика, пасдрен, крковина, пасја леска, смрдљика.[3]
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
Ареал крушине је веома велики. Простире се од Португала на западу, широм Европе и преко западне Азије све до Кине, од западног Сибира на северу до Мале Азије на југу.[4] Допире до надморске висине од 2000 м.[5][6]
У Америку је унесена у 19. веку као украсна биљка али се, у недостатку природних непријатеља проширила и постала инвазивна врста.[5]
Код на се веће скупине срећу у низијским шумама поред Дунава и других река, а највише их има по речним острвима.[7]
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Крушина расте као жбун или ниско дрво, висине до 6 м. Корен биљке је јако разгранат. Расте у дубину и до 6 м. Маса корена се налази у површинском слоју земљишта, јер расте на теренима са високим нивоом подземне воде. Кора младих биљака је глатка и сјајна, сиво мрке до скоро црне боје, посута хоризонталним, готово белим лентицелама.[8][4]
Младе гранчице су сиво смеђе, ретко длакаве и посуте лентицелама. Пупољци су голи и без љуспи. Листови су обрнуто јајасти, целог обода, дуги до 7 цм, а широки око 4 цм. Са лица су тамнозелени и сјајни, са наличја светлији.[4][6] На гранчицама су распоређени наизменично, на кратким дршкама.[8]
Цветови су ситни, неугледни, зеленкасто беле боје. Стоје по 2−10 заједно на дугим петељкама у пазуху листова.[4] Цвета крајем пролећа и почетком лета. Плодви су меснате коштунице пречника око 8 мм. У почетку су зелене, затим црвене, а зреле бобице у септембру−октобру добијају љубичасто црну боју. Сазревају сукцесивно, тако да се крајем лета могу заједно наћи плодови различитих боја и степена зрелости. У плоду се налази 2−3 троугласта, жућкаста семена.[6]
-
Крушина на природном станишту -
Листови и плодови -
Цветови -
Плодови у различитом стерену зрелости
Услови станишта[уреди | уреди извор]
Успешно расте на алувијалним теренима дуж река,[4] док на теренима изван ових положаја захтева земљишта са довољно влаге. Тако може успешно расти у влажним шумама и у шипражју, међу другим ниским растињем.[6]
Употреба[уреди | уреди извор]
Плодови крушине су отровни, јер садрже антрахинонске деривате који имају јако пургативно дејство. Незрели плодови су отровнији јер садрже и сапонине. Конзумирање веће количине може довести до озбиљних цревних проблема.[6] Исте материје налазе се и у кори.[9]
Као лековита дрога користе се осушене бобице, али много чешће се, од давнина, користи кора крушине (Frangulae cortex).[6] Сировина се употребљава тек годину дана после сушења, јер се главни пургативни састојак, гликофрангулин, сушењем и дуготрајним стајањем разлаже на гликозу и франгулин, одавно познат као састојак дроге. Кора се прикупља крајем зиме и рано у пролеће, када крену биљни сокови, а пре листања.[8] Скида се са младих грана и стабала. Крушина се употребљава у облику течног или сувог екстракта или декокта као поуздан лаксанс, нарочито против хроничног затвора.[7]
Крушина је медоносна врста. Даје пчелама и нектар и поленов прах.[10] Током зиме представља значајан извор хране глодарима и птицама.[5]
Крушина се користи и за добијање сликарског материјала − неких боја, као и квалитетног дрвеног угља за цртање. Такође се користи и за добијање дрвених клинова и фурнира.[9]
Гајење крушине[уреди | уреди извор]
За прикупљање коре не користе се само самоникле биљке, већ се она може и плански узгајати. Нема посебних захтева према условима средине, осим влажног и богатог земљишта. Најбољи терени за узгој крушине су необрадиве површине, најбоље на речним острвима. Плантаже крушине личе на воћњаке. Размножава се ожиљеним изданцима и резницама.[8]
Крушина се може гајити и као вртна биљка. Употребљава се као неформална жива ограда, мада добро подноси и орезивање, па се може и обликовати. Најбољи култивар за ту сврху је Tallhedge (Rhamnus frangula 'Columnaris').[9]
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ У старијој литератури чешће се може наћи под латинским називом Rhamnus frangula L.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „The International Plant Names Index”. Приступљено 3. 03. 2013.
- ^ „Frangula alnus Mill.”. The Plant List: A Working list of All Plant Species.
- ^ Godwin, H. (1943). Frangula alnus Miller. Journal of Ecology, 31(1), 77-92.
- ^ а б в г д Vukićević 1996, стр. 661−662
- ^ а б в „Frangula alnus”. EUFORGEN. European Forest Genetic Resources Programme. Приступљено 8. 12. 2016.
- ^ а б в г д ђ Grlić 1984, стр. 58
- ^ а б Туцаков 1984, стр. 416−418
- ^ а б в г Stojčevski 2011, стр. 52−53
- ^ а б в „Rhamnus frangula - L.”. Plants For A Future. Приступљено 8. 12. 2016.
- ^ Kojić, Momčilo; Dragica Vilotić, Vaskrsija Janjić (2008). Medonosne biljke. Beograd: Herbološko društvo Srbije. ISBN 978-86-911965-0-9.COBISS.SR 152294668
Литература[уреди | уреди извор]
- Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад.COBISS.SR 38154759
- Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta.COBISS.SR 27451399
- Vukićević, Emilija (1996). Dekorativna dendrologija. Beograd: Šumarski fakultet. ISBN 978-86-7299-041-6.COBISS.SR 155524871
- Stojčevski, Kire (2011). PRIRUČNIK ZA GAJENJE LEKOVITOG I AROMATIČNOG BILJA. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Архивирано из оригинала 22. 12. 2016. г. Приступљено 08. 12. 2016.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- B. Laćarak (21. mart 2012). „U kori krušine je lek”. Вечерње Новости. Приступљено 9. 12. 2016.
- „Čaj od krušine oslobađa od nagomilavanja vazduha”. RTV. Radio Televizija Vojvodine. Приступљено 9. 12. 2016.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
