Крфска декларација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Група политичара која је 20. јула 1917. написала Крфску декларацију

Крфска декларација је документ који су 20. јула 1917. донели Влада Краљевине Србије и Југословенски одбор а чији ставови су прихваћени током Крфске конференције, одржане на острву Крфу у Грчкој.[1]

У декларацији су се ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца сложили да на бази самоопредељења народа и на демократским принципима оснују заједничку јединствену, слободну и независну државу, која би била уставна, демократска и парламентарна монархија са династијом Карађорђевића на челу. У тој унитаристичкој идеји, Срби, Хрвати и Словенци сматрани су као један народ тако да се надаље признавала само равноправност њихових имена, знакова, писама и вера, док се на остале народа и народности у будућој заједници није ни мислило.[2]

Историјат[уреди]

Конференција на Крфу трајала је од 15. јуна до 20. јула 1917. године. Након бурне расправе, са много драматичних момената, конференција није обећавале повољан исход сусрета. Расправљало се о разним питањима (династији, називу државе, азбуци, верским заједницеама итд). Највећи део расправе би је посвећен питању уређења државе, о чијим основама су се две делегације највише разилазиле. На расправи су била два модела: федералистички и централистички. Трумбић се залагао за јединство државе према спољном свету, али и за већи степен аутономије појединих делова будуће државе, док су српски представници захтевали да у новој држави постоји централистичко уређење. Никола Пашић је то образложио чињеницом; да федерализам није могућ, јер је код Срба јако развијен национални осећај и да они не би пристали да се сви Срби не уједине, а федеративни систем им то не би омогућио.[3]

Пошто су се на крају конференције сви сложили о стварању заједничке државе и у многим другим питањима, закључено је да ће о уређењу будуће државе одлучити Уставотворна скупштина након уједињења квалификованом већином.[1]

Текст договора, назван Крфска декларација потписали су Пашић и Трумбић. Успешном завршетку конференције значајно је допринео Трумбић. Пристајући на одлагање договора о уређењу државе, Трумбић се концентрисао на два за њега основна циља: прво, да српска страна пристане на стварање заједничке државе и одбаци »етапно уједињавање«, и друго, да Србија, с позивањем на потписану декларацију, затражи од савезника да стварање југословенске државе укључе у своје ратне циљеве.

Одредбе из Крфске декларације прихватио је и Црногорски одбор за народно уједињење.

Сама декларација није била обавезујући правни акт, већ је имала више политички и морални значај.

Изворни текс Крфске декларације[уреди]

Прва и друга страна Крфске декларације

На конференцији чланова прошлог коалиционог и садашњег кабинета Краљевине Србије и представника Југословенског одбора са седиштем у Лондону, који су до сада паралелно, а у присуству и уз сарадњу Председника Народне Скупштине, измењане су мисли о свима питањима, која су скопчана са будућим заједничким државним животом Срба, Хрвата и Словенаца.

Срећни смо, што и овом приликом можемо констатовати, да је међу члановима конференције и овога пута владала једнодушност у свима питањима будућег заједничког државног живота.

Пре свега, представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.

Идеја о његовом националном јединству никада се није гасила, ма да је сва моћ умна и физичка националног му непријатеља била управљена противу његовог јединства, његове слободе и националног опстанка. Био је подвојен у више држвава, а у самој Аустро-Угарској издељен, не на три племенска имена, него на једанаест покрајинских управа и тринаест законодавстава. Осећај његовог националног јединства и дух за слободом и независношћу одржали су га у непрекидним вековним борбама на истоку са Турцима, а на западу са Немцима и Мађарима.

Бројно слабији и од источног и од западног непријатеља, он није могао сам обезбедити своје народно и државно јединство, своју слободу и своју независност, јер и на истоку и на западу његовом владао је противу њега сурови принцип: сила над правдом.

Али је наш народ дочекао час, кад није више усмаљен у својој борби. Борба коју је немачки милитаризам наметнуо Русији, Француској и Енглеској за одбрану њихове части и слободе и слободе и независности малих држава, претворила се у борбу за слободу света, за победу права над силом. Сви народи, који љубе слободу и независност, удружили су се да се заједнички бране, да по цену свих жртава спасу цивилизацију и слободу, да створе нов међународни поредак, заснован на правди и слободи свакога народа да се сам опредељује и сам оснива свој државни и независни живот, те да се на тај начин заснује нов, миран и трајан период развитка и напретка човечанства, и обезбеди свет за вечита времена од овакве катастрофе, што је проузроковала освајачка жеђ немачког империјализма.

Племенитој Француској, која је прокламовала принцип слободе народа, и слободоумној Енглеској прудружише се велика америчка Република и нова слободна и демократска Русија, да у својим манифестима објаве победу слободе и демократије, као главни циљ рата, а начело слободног самоопредељења народа, као основни принцип новога међународног поретка.

Наш троимени народ, који је највише страдао од грубе силе и неправде, који је за своје право слободног самоопредељења поднео највеће жртве, прихватио је са одушевљењем тај узвишени принцип као главни циљ ове страшне борбе, у којој је гурнуло цео свет непоштовање права самоопредељења народа.

И ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца, констатујући да је једини и неодступни захтев нашега народа, захтев који он поставља на основу начела слободног самоопредељења народа да буде потпуно ослобођен сваког туђинског ропства и уједињен у једној слободној националоној и независној држави, сложили су се, да та њихова заједничка држава буде заснована на овим модерним и демократским принципима:


1) Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатијих и под именом јужних Словена или Југословена, биће слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Крађорђевића, која је дала доказа да се с идејама и осећајима не двоји од народа и народну слободу и вољу ставља на врх свега.

2) Држава ова зваће се: КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА. А владалац: КРАЉ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.

3) Она ће имати један државни грб, једну државну заставу и једну круну. Ови државни емблеми биће састављени из наших садашњих, посебних емблема. Државна целина облежаваће се државним грбом и државном заставом. Државна застава, као симбол јединства, истицаће се на свима надлештвима Краљевине.

4) Посебне заставе, српска, хрватска и словеначка равноправне су и могу се истицати и слободно употребљавати у свима приликама. И грбови посебни могу се исто тако употребљавати слободно у свима приликама.

5) Сва три народна имена: Срби, Хрвати и Словенци, потпуно су равноправна на целој територији Краљевине, и свако их може слободно употребљавати у свима приликама јавног живота и код свих власти.

6) Обе азбуке, ћирилица и латиница, такође су потпуно равноправне и свако их слободно може употребљавати на целој територији Краљевине. Све државне и самоуправне власти дужне су и у праву употребљавати и једну и другу азбуку, саображавајући се у томе жељи грађана.

7) Све признате вероисповести вршиће се слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вероисповест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа законодавац ће се старати, да се чува и одржава Конфесионални мир, који одговара духу и прошлости целокупног нашег народа. 8) Календар треба што скорије изједначити.

9) Територија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухвата сву ону територију, на кој живи наш троимени народ у компактној и непрекидној маси, и она се без повреде животних интереса целине не би смела крњити.

Наш народ не тражи ништа туђе: он тражи само своје и жели, да се сав, као једна целина, ослободи и уједини. И за то он, свесно и одлучно, искључује свако делимично решење свога народног ослобођења и уједињења. Наш народ поставља као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења од Аустро-Уграрске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу. По начелу слободног народног самоопредељења ни један део ове целине не може се правично одвојити и присајединити другој којој држави без пристанка самога народа.

10) Јадранско Море, у интересу слободе и равноправности свих народа, биће слободно и отворено свима и свакоме.

11) Сви грађани (држављани) на целој територији једнаки су и равноправни према држави и пред законом.

12) Изборно право за избор народних посланика за Народно Представништво, као и изборно право за општине и друге управне јединице, једнако је и опште, и вршиће се непосредним и тајним гласањем по општинама.

13) Устав, који ће после закључења мира донети Уставотворна Скупштина, изабрана на основу општег и једнаког, непосредног и тајног права гласа, биће основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права и по њему ће се уређивати целокупни државни живот.

Устав ће дати народу и могућност да развија своје посебне енергије у самоуправним јединицама, обележеним природним, социјалним и економским приликама. Устав се има примити, у целини, у Уставотворној Скупштини бројно квилификованом већином.

И Устав и други закони, које буде донела Уставотворна Скупштина, ступају у живот када их Краљ санкционише.

Тако уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца састављао би државу, која би бројала око 12 милиона држављана. Она би била гарантнија народне независности и свестраног народног културног напретка, јак бедем против германског надирања, неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права и слободе народа и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне заједнице.[4]

Дано у Крфу 7/20. јула 1917. године.

Председник Југословенског Одбора.

Др. АНТЕ ТРУМБИЋ с. р.
адвокат, посланик и вођа Хрватске Народне Странке на
Далматинском Сабору, пређашњи председнк општине
-града Сплита, пређашњи посланик за варош Задар

у аустријском парламенту.
Председник Министарског Савета,

Министар Иностраних Дела
Краљевине Србије.

НИК. П. ПАШИЋ с. р.


Циљеви[уреди]

По одредбама споразума, основна начела уређења будуће заједничке државе су била:

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит.
  2. ^ Trpimir Macan, Povijest hrvatskoga naroda, Školska knjiga, Zagreb. 1992. ISBN 86-401-0058-6.
  3. ^ Драгослав Јовановић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917. године, Београд, 1967.
  4. ^ Српске новине, насловна страна, бр. 83, четвртак 13. јула 1917.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]