Ксавер Шандор Ђалски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ксавер Шандор Ђалски
Ксавер Шандор Ђалски.jpg
Ксавер Шандор Ђалски
Пуно име Љубомил Бабић
Датум рођења (1854-10-26)26. октобар 1854.
Место рођења Гредице
Аустријско царство
Датум смрти 9. фебруар 1935.(1935-02-09) (80 год.)
Место смрти Гредице
Краљевина Југославија
Школа Универзитет у Бечу

Ксавер Шандор Ђалски књижевни псеудоним Љубомира Бабића (хрватски: Ksaver Šandor Gjalski; Гредице, 26. октобар 1854. — Гредице, 9. фебруар 1935.) је био правник[1], политичар и хрватски књижевник.

Биографија[уреди]

Један од најтипичнијих хрватских књижевника друге половине 19. и почетка 20. века, Ксавер Шандор Ђалски, правим крштеним [2]именом Љубомир Бабић, рођен је 26. октобра 1854. године у Гредицама[3] у Хрватском загорју, од оца загорског властелина Тита Бабића. Предикат Ђалски је преузео од ујака, племића Шандора Ђалског из места Псарјево, који је био присталица покрета хрватског препорода Људевита Гаја.[4] Касније ће то младом писцу Бабићу бити књижевни псеудоним, допуњен са Ксавер Шандор.

Рођење у племићкој породици ће знатно утицати на избор његових књижевних тема. Јавља се у књижевности од 1884. године, објављујући у часопису "Вијенац" у Загребу. За роман "У ноћи" награђен је првом наградом.[5] У својим приповеткама "Под старим крововима“, „За материнску ријеч“ (слике из 1848) и „На рођеној груди“, он је не само хроничар, већ и осетљиви лирик, те истанчан и зрео уметник. До изражаја долази његов емоционални однос према природи и загорском ладању.

Похађао је гимназију у Вараждину, а студије права у Загребу и Бечу. После студија права прихватио је државну службу, био управни чиновник. Али као патриота, због својих ставова био је од стране режима прогањан и пензионисан (пре времена). Био је активан међу хрватским правницима, биран за подпредседника хрватског Правничког друштва.

Писао је под утицајем славног писца Тургењева; Ђалски је увео у хрватску књижевност "руски реализам"[6], који је унапредио нарочито новелистику. Код писца се разликују три стваралачка правца: патриотски, чисто уметнички и субјективни-лични. Тај трећи правац осветљава тајну његове душе; показује да је био опчињен мистичним спиритизмом и Шопенхауеровом филозофијом.[7]

За време хрватско-српске коалиције, био је народни посланик у Хрватском сабору и делегат у Угарско-хрватском сабору у Пешти. Био је 1906. године Љуба Бабић Ђалски кандидат на листи "Здружене хрватске и српске опозиције" у Петрињи.[8] Изабран је тада у хрватски сабор, у његову "доњу кућу" (дом) као члан Хрватске напредне странке. На следећим изборима 1910. године, он у оквиру исте политичке групације учествује као кандидат у Јастребарском. Слови се тада за књижевника у Гредицама, властелинству крај Загреба.[9]

По завршетку Прве југословенске изложбе у Београду 1904. године, хрватски новелист Љубомир Ђалски је добио Орден Св. Саве III реда.[10] Учествовао је као представник хрватског књижевног друштва, на састанку југословенских књижевника и новинара одржаном у Београду 6-8. новембра 1905. године.[11] Изабран је исте 1905. године за дописног члана Српске Краљевске академије у Београду.[12] Био је сарадник београдског "Српског књижевног гласника" (1906) и новосадског "Стражилова" (1887). Био је члан Матице словеначке у Љубљани и Матице српске у Новом Саду.[13] Српска књижевна задруга је објавила његово дело пре Првог светског рата.[14]

Велики жупан Загребачке жупаније постао је 1917. године. После Првог светског рата је постао прво члан хрватског Народног вијећа, а потом и члан Народног представништва у Београду.[15] Изабран је за почасног грађанина града Загреба. Његову педесетогодишњицу књижевног рада обележили су достојно априла 1927. године Друштво хрватских књижевника и Хрватски ПЕН клуб у Загребу.[16] Одликован је 1927. године Орденом Св. Саве I реда као "књижевник из Загреба".[17] Живео је тај "Нестор хрватске књижевности" углавном на свом поседу са дворцем (замак)[18] у Гредицама[15] где је октобра 1934. године прославио осамдесет година живота.[19] Ту је и умро књижевник племићког рода почетком 1935. године.

Ђалски се окушао и у многим другим темама и мотивима, обухвативши готово читаву друштвену проблематику својега доба. Написао је тако и оперу "Маричон".[20] Био је у друштву са Дежманом уредник хрватског листа "Вијенац", (од 1903) који је под њиховим упливом (модерниста) био знатно унапређен.[21] Остаје забиљежен као први критичар и уопште први хрватски писац који је покушао дати свеобухватну литерарну синтезу хрватског друштва у коме је живео.

Књижевни рад[уреди]

Представник је најпознатијих приповедача у доба реализма. Називан је "Хомер Загорја", јер је на много начина осликао Хрватско Загорје.[22] Његова прва новела (латински: „Illustrissimus Battorych“) је штампана у Вијенцу 1884. Написао је књиге приповедака[15]:

  • Под старим крововима (1886)
  • Три приповијести без наслова (1887)
  • Биједне приче (1889)
  • Из варвеђијских дана (1891)
  • Мале приповијести (1894)
  • Причање старе артије(1898?)
  • Диљем дома (1899)

Написао је и романе[15]:

  • У ноћи (1887), коју је прештампао из Вијенца (1886)
  • Ђурђица Агићева (1903) из Вијенца (1886)
  • Јанко Бериславић (Вијенац 1887)
  • На рођеној груди (1890)
  • Освит (1902)
  • Радмиловић (Вијенац 1894)
  • За материнску ријеч (1906)

Свој књижевни рад је штампао под насловом Сабрана дела Кс. Ш. Ђалског 1913. године.[15]

Извори[уреди]

  1. ^ "Срђ", Дубровник 1905. године
  2. ^ "Грађа за биографски речник чланова ДСС, СУД и СКА"
  3. ^ "Време", Београд 1934. године
  4. ^ "Хрватско коло", Загреб 1937. године
  5. ^ "Стражилово", Нови Сад 1887. године
  6. ^ "Зора", Мостар 1899. године
  7. ^ "Срђ", Дубровник 1903. године
  8. ^ "Српско коло", Загреб 1906. године
  9. ^ "Српско коло", Загреб 1910. године
  10. ^ "Срђ", Дубровник 1904. године
  11. ^ "Дело", Београд 1905. године
  12. ^ "Источник", Сарајево 1905. године
  13. ^ "Годишњак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", Београд 1926. године
  14. ^ "Правда", Београд 1931. године
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 Бранко Водник 1925, стр. 626.
  16. ^ "Правда", Београд 1927. године
  17. ^ "Просветни гласник", Београд 1927. године
  18. ^ "Правда", Београд 1939. године
  19. ^ "Правда", Београд 28.октобар 1934. године
  20. ^ "Време", Београд 26. октобар 1934. године
  21. ^ "Срђ", Дубровник 1903. године
  22. ^ "Правда", Београд 1934. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]