Ктиторство српских владара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ктиторски портрет Стефана Немање једног од главих српских ктитора
Ктиторски портрет краља Милутина
Ктиторски портрет краљева Стефана и Душана

Ктиторство српских владара је облик задужбинарства у историји српске цркве које се односио на осниваче манастира или цркава или њихових наследника, на које су пренета ктиторска права. Ктитор је могао бити само имућна особа, дакле владар или властела, да би касније и имућни грађани — трговци или занатлије, којих је у Србији било већ крајем средње века, бивали ктитори.

Највећи ктитори у Србији били су свакако Немањићи, а међу њима су се посебно истицали Стефан Немања, краљ Милутин и цар Душан.[1]

Историја ктиторства у Србији[уреди]

Обичај даривања цркве у Србији је преузет од Византије и нагло је почео да се уважава у српском друштву по учвршћивању хришћанства. Ктиторство је произашло из схватања о божанском пореклу земаљске власти и дужности владара да служе богу, православној вери и цркви, али је имало и своју практичну намену: обезбеђивало је подршку цркве владару у свим његовим подухватима.

Ктиторство је у Србији је у материјалним траговима забележено тек од Немањића, међутим, иако га извори не помињу, оно се јављало и много раније, у династији Војислављевића, као на пример код цркве светог Михајла у Стону, коју је око 1080. године подигао Михајло Војислављевић.

Сведочанства ктиторског деловања неког владара су не само цркве и манастири које је подигао, већ и оснивачке повеље којима се помиње ктиторски чин, као и ликовне представе ктитора на фрескама у њиховим задужбинама.

Сама задужбина, њен архитектонски изглед, фрескодекорација и опрема у црквеним предметима и књигама говорили су о моћи и богатству самог ктитора, па су се они често надметали у монументалности и сјају својих задужбина.

Како ктиторским чином, црквена установа аутоматски постаје његова приватна својина, однос ктитора према ктиторији регулисан је ктиторским правом — скупом привилегија и имовинских обавеза на које је власник пристао када је своју имовину поклонио цркви. Ктиторско право у средњовековној Србији развијено је прилагођавањем византијских законских прописа, а односило се не само на оснивача манастира или цркве, већ и на његовог наследника на кога су пренета ктиторска права.[2]

Значај[уреди]

Верски и политички значај

У средњем веку положај цркве био је изузетно значајан. Како су држава и црква биле тесно повезане, ни једна држава није могла рачунати на потпуну политичку независност уколико није располагала и одговарајућом црквеном, односно духовном самосталношћу. Средњовековни свет био је веома религиозан, страх од Бога био је у њему веома изражен, а његова посвећеност цркви изузетно велика. Утицај духовних институција очитовао се у свакодневном животу, како обичних људи , тако и, посебно, властеле и владара, који су кроз ктитосрки чин даривањем црква и манастира јачали своје сопствене позиције, али и унапрађивали веру, писменост и културу у сопственом народу.

Значај ктиторства за развој културе и уметности у Србији

Наравно у таквим, описаним условима, основни задатак Српске архиепископије на челу са Савом Немањићем било је учвршћивање и продубљивање хришћанског учења у народу, у чијем су се памћењу и обичајима још задржали свежи трагови старе, паганске вере. За такво деловање били су неопходни упућени и поуздани људи , богомоље (цркве и манстири), књиге и предмети за богослужење, а то све се за краће време могло обезбедити само већим даривањем имућних људи или ктитора. Тако су многи већи манастири у Србији постали и значајна културна жаришта, јер су се у њима преводиле и преписивале не само црквене већ и световне књиге, закони, одредбе и сл.

Цркве су такође украшавањем живописом и уметничком израдом предмета за богослужење и црквене одежде ослањале на имућније манастире и њихове осниваче — ктиторе да помажу и подстичу уметност и уметничко занатство, а понајвише градитељство и фреско-сликарство.

Тиме су српски средњовековни ктитори својим доброчинством имали су прилику да значајно утиче не само на јачање православља већ и на развој српске средњовековне уметности, пре свега у области архитектуре и црквеног сликарства.

Ктиторска делатност увек је била двоструко мотивисана: са једне стране, њени покретачи су несумњиво искрени верски занесењаци одани православљу а са друге стране добри политичари, који су своје политичке циљеве, усмеравали пре свега на јачање положаја српске аутокефалне цркве.

Главни ктитори у Србији[уреди]

У средњовековној Србији главни ктитори су били чланови владарске династије, пре свега мушки чланови са супругама, мада је било случајева кад је то била и само женска особа. Од времена краља Милутина ктитори су били и богата властела што је допринело јачању обласних господара. Такође, ктитор је могао бити и свештено лице.

Највећи ктитори у средњовековној Србији били су свакако Немањићи, а међу њима су се посебно истицали краљ Милутин, као највећи задуђбинар (који је обновио и саградио 42 манастира и цркава), затим следе Стефан Немања, и цар Душан.[3]

Задужбине краља Милутина[уреди]

Краљ Милутин се сматра највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима због чега га је српска црква канонизовала 1324. године као светог краља, а његов биограф наводи да је владао четрдесет година и подигао четрдесет цркава[4] Он није основао ни један нов манастир, јер их је у то доба било довољно, већ је обнављао старе и место некадашњих малих и скромних манастира подизао нове богате и велике задужбине. Поред сакралних објеката у самој краљевини Србији, он их је обнављао и помагао и по Византији (Солуну и Цариграду), Светој гори, Палестини, Синају, па чак и по Италији[5].

Задужбине светог Саве[уреди]

Свети Сава је био други самостални ктитор светогорских манастира Ватопеда, Каракала, Ксиропотама, Филотеја и келије Светог Саве Јерусалимског у Кареји. Затим манастира Филокал у Солуну, Јерусалимског манастира Светог Јована Богослова на Сиону, ивиронског манастира Часног крста у јерусалиму, метоха манастира Светог Саве Јерусалимског, Светог Георгија у Акру и Богородичиног манастира у Каломонији.

Са оцем Симеоном, свети Сава је на Светој Гори био други ктитор Ватопеда, Протата, ивирона и Велике Лавре, метоха Светог Симеона у Просфори и манастира Богородице Евергетиде у цариграду. Заједно са Симеоном и братом великим жупаном Стефаном 1198.године подигао је Хиландар.

По повратку у Србију 1209. године, са браћом Вуканом и Стефаном завршио је Студеницу, а недуго иза тога са Стефаном је започео подизање Жиче. за време боравка у Србији, према писању Доментијана, Сава и друге свете цркве у свим изабраним местима почевши и сврши, и старе утврди, а нове сазда". У Савиној ктиторској делатности изузетно место заузимају манастири Хиладар и Жича, како због њиховог каснијег значаја тако и због чињенице да је он ове манастире из основе подигао, односно створио. Савин значај не умањује чињеница што је ове манастире подигао заједно са члановима своје породице — монахом Симеоном и Стефаном Немањићем.

Дужности и права ктитора[уреди]

Дужности једног ктитора биле су да:

  • издаје типик,
  • повеље за манастир,
  • измене у правном положају и устројству своје задужбине,
  • рема 45. тачки Душановог Законика, поставља старешину задужбине уз сагласност цркве.

Права ктитора су била:

  • да врши надзора над имовином цркве своје задужбине.

Обавезе задужбине према ктитору[уреди]

Задужбине су имале следеће обавезе према ктитору:

  • Да ктитор буде сахрањен у својој задужбини,
  • Давања помена одређени број пута у току године, како у молитвама тако и у току богослужења за живота, или након смрти. Ова обавеза је била веома битна јер је била један од главних разлога због којих се неко одлучивао на ктиторство, зато што су помени у молитвама за живота представљали молбу Богу за спас ктиторове душе, а након смрти за покој његове душе.
  • Да прими ктитора и да се доживотно стара о њему уколико овај изгуби престо, осиромаши или се разболи.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Лексикон српског средњег века, Београд 1999
  2. ^ Андрија Веселиновић, Радош Љушић. Српске династије. Службени гласник. 2008isbn=978-86-7549-921-3. стр. 9—26.
  3. ^ Тибор Живковић. Портрети српских владара (IX—XII). Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, (2006). стр. 165—8
  4. ^ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд. 2005. ISBN 978-86-331-2386-0.
  5. ^ Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији“ (прво издање), Сремски Карловци 1920.