Кубанска ракетна криза

С Википедије, слободне енциклопедије
Кубанска ракетна криза
Део Хладног рата
Cuban crisis map missile range.jpg
Приказ домета совјетских ракета на Куби
Време:16—29. октобар 1962. (САД је окончала поморски карантин Кубе 20. новембра 1962. [1])
Место: Куба
Повод:Постављање ракета САД у Турску
Узрок:Постављање нуклеарних ракета СССР на Кубу
Исход:
  • Јавно повлачење совјетских ракета са Кубе
  • Тајно повлачење америчких ракета из Турске и Италије
  • Споразум СССР и САД да САД неће напасти Кубу, осим у случају директне кубанске провокације
  • Успостављање директне комуникационе линије између СССР и САД
Сукобљене стране
Команданти и вође
Жртве и губици
Без губитака 1 Локид U-2, заједно са пилотом Рудолфом Андерсоном

Кубанска ракетна криза (енгл. Cuban Missile Crisis; или само Кубанска криза, енгл. Cuban Crisis), на Куби позната и као Октобарска криза (шп. Crisis de Octubre), у Русији као Карипска криза (рус. Карибский кризис) или Ракетна криза (енгл. Missile Crisis), је један од критичних момената Хладног рата, који је свет довео на ивицу нуклеарног уништења.[2][3]

Сукобу је претходило размештање америчких ракета средњег домета (2.400 km) у бази код Измира у Турској, и у бази око Барија у Италији. Било је и преговора о смештању ракета у Француској, али они нису успели.[4] У међувремену се на Куби догодила револуција после које је Фидел Кастро дошао на власт. Две године касније, 1961. су САД потпомогле инвазију на Залив свиња, која није успела. Након тога је 1962. године СССР инсталирао нуклеарне ракете на Куби, што су САД прогласиле за претњу својој безбедности и повреду интересне сфере. Криза је ескалирала крајем октобра 1962. године поморским карантином Кубе од стране САД. Тада је намерно употребљен назив поморски карантин, а не поморска блокада, пошто се термин блокада може сматрати објавом рата.[1]

После вишедневног натезања и „игре живаца”, у којој су главни актери били Џон Ф. Кенеди, Никита С. Хрушчов и Фидел Кастро, Совјетски Савез је повукао оружје, а заузврат добио гаранцију Сједињених држава да неће напасти Кубу.[5] Једанаест месеци после договора Кенеди - Хрушчов (до септембра 1963) америчко атомско оружје у Турској је деактивирано. Постигнут је договор о успостављању вруће линије (такозвани црвени телефон) између Москве и Вашингтона.[6][7]

Криза је у два наврата била веома близу ескалације у рат током суботе, 27. октобра 1962. Први инцидент је било обарање америчког шпијунског авиона Локид U-2, приликом кога је и пилот мајор Ралф Андерсон страдао.[8] Након тога су војни званичници вршили велики притисак на Кенедија да нареди бомбардовање Кубе. Међу главнима су били врховни командант ваздухопловства Кертис Лемеј, и начелник генералштаба Максвел Тејлор. Кенеди је тада издржао притиске, и није наредио бомбардовање.[9] Други инцидент се десио када су амерички бродови покушали да натерају једну совјетску подморницу да изрони, тако што су бацали подводне бомбе. Та подморница је носила нуклеарни торпедо, и у њој су била 3 члана посаде. Двојица су хтела да испале тај торпедо на амерички брод, али је трећи, Василиј Архипов, гласао против лансирања, чиме је вероватно спречио амерички контраудар, и предстојећу ескалацију.[10]. Накнадно је тај датум у САД назван Црном суботом, јер је тог дана Хладни рат био најближи нуклеарном рату и уништењу.

Хронологија Кубанске ракетне кризе од 1959—1963. године[уреди | уреди извор]

Увод[уреди | уреди извор]

Џон Ф. Кенеди и Никита С. Хрушчов у Бечу 1961.
Ракетна база код Сан Кристобала
  • 1959. — размештање 15 америчких ракета средњег домета типа „Јупитер“ и „Тор“ у близини Измира у Турској.
  • јул - посета Раула Кастра (Министра одбране Кубе) Совјетском Савезу
  • јул-октобар - у оквиру операције „Анадир” Совјети тајно на Кубу пребацили 22.000 војника, 144 противавионска уређаја типа земља-ваздух, 42 ловца МИГ-21, 42 бомбардера-ловца Иљушин-28 (способних да носе нуклеарно оружје) и преко 80 ракета са нуклеарним бојевим главама
  • септембар - СССР званично саопштио да ће пружити војну помоћ Куби, не помињући нуклеарни арсенал
  • септембар - Кенеди добио сагласност од Сената да мобилише 150.000 резервиста
  • септембар - СССР саопштио да би оружани напад на Кубу значио почетак светског рата[11]
  • септембар - Спољнополитички одбор Сената САД изгласао резолуцију, којом се Председнику дају одрешене руке у деловању поводом кубанске кризе
  • октобар - влада САД забранила приступ у америчке луке бродовима који превозе товар за Кубу

Кулминација[уреди | уреди извор]

Кенеди потписује прокламацију о блокади
  • 14. октобар — шпијунски авион У-2 снимио терен у околини Сан Кристобала, источно од Хаване
  • 15. октобар — стручњаци ЦИА анализирали приспеле фотографије и закључили да се на том месту припрема терен за изградњу нуклеарне ракетне базе
  • 16. октобар — о открићу обавештен председник Кенеди. Истог преподнева сазван састанак високих државних функционера. Група је заседала готово непрекидно за све време трајања кризе, под називом „Извршни комитет Националног савета за безбедност” (ExComm). У наредна четири дана формулисани су предлози за блокаду или ваздушни напад
  • 20. октобар — оба предлога, уз одговарајућу аргументацију, изнета пред Кенедија. Определио се, као и већина у Комитету, за блокаду
  • 20-22. октобар - детаљне војне и дипломатске припреме за почетак акције. Убрзано пребацивање трупа и бродова на југ, у регион Флориде. О америчким намерама обавештени западноевропски савезници, као и чланице Организације америчких држава (ОАД)
  • 22. октобар - Кенеди на конференцији за штампу објавио да Сједињене Државе имају доказе да је СССР тајно инсталирао офанзивне ракете на Куби. Изнео је амерички план, чије су најважније тачке: проглашен стриктни карантин на сву офанзивну војну опрему која се превози на Кубу (ступа на снагу у среду, 24. окт. 1962); сваки напад са територије Кубе на било коју земљу западне хемисфере третираће се као совјетски; позив Хрушчову да повуче оружје са Кубе
  • 22-23. октобар - на затвореној ноћној седници Президијума ЦК КП СССР Хрушчов обзнанио да ће, у случају покушаја америчке инвазије Кубе, Совјети узвратити нуклеарним ракетама кратког домета
  • 23. октобар - влада СССР издала саопштење, у коме је наглашено да блокада Кубе представља агресивну акцију и озбиљну опасност за мир. Повишен степен приправности Црвене армије и заказан хитан ванредни састанак Варшавског пакта
  • 23. октобар - ка Куби пловило 25 совјетских бродова, примајући притом велики број шифрованих порука
  • 24. октобар — у 10 часова, блокада ступила на снагу. Совјетски бродови „Гагарин” и „Комилес”, праћени подморницама, стизали су већ око 10 h и 30 мин. на линију блокаде. Чекао их је носач авиона „Есекс” са пратећим ратним бродовима. У 10 h и 32 мин. у Вашингтон стигао извештај да су бродови стали. Убрзо је јављено да је још 20 совјетских бродова стало, или променило курс
  • 25. октобар — у Савету безбедности УН амерички представник Адлај Стивенсон показао снимке из Сан Кристобала, што је совјетски представник Валеријан Зорин назвао „тобожњим доказима”
  • 25. октобар - градња база са лансирним рампама настављена убрзаним темпом – једна база за 24 часа
  • 26. октобар — претресен први брод
  • 26. октобар - у УН генерални секретар У Тант почео разговоре са Стивенсоном и Зорином
  • 26. октобар - угледни амерички новинар Волтер Липман је предложио да се Американци повуку из Турске, а Совјети са Кубе
  • 26. октобар - увече на адресу Кенедија стигла лична Хрушчовљева порука са предлогом: „Нећемо слати ново оружје, а оно на Куби ћемо повући или уништити, уколико ви уклоните блокаду и обећате да нећете извршити инвазију на Кубу.”
  • 27. октобар — док се Стејт дипартмент спремао да одговори, у преподневним часовима стигла нова, овога пута јавна, порука из Кремља, а садржала је оно о чему се у јавности већ расправљало: размена Куба - Турска.
  • 27. октобар - над Кубом, совјетском ракетом, оборен авион У-2 и погинуо пилот. Генерали тражили неодложни контраудар – бомбардовање противавионских батерија. Кенеди решио да не ризикује - одложио одлуку за један дан, наредивши да се случај детаљно испита
  • 27. октобар - Кенеди одговорио на Хрушчовљево прво писмо, игноришући оно друго. Предложио да најпре Совјети обуставе радове на базама, да би се потом направио споразум, којим би се СССР обавезао да уклони ракете и не уводи нове, сличне системе, а САД прекинуле блокаду и дале гаранције да неће нападати Кубу. Совјетском амбасадору у САД незванично саопштено да ће ракете у Турској бити уклоњене по окончању кризе.

Расплет[уреди | уреди извор]

  • 28. октобар — Хрушчов наредио (објављено преко Радио Москве) да се демонтирају ракетне базе на Куби и нуклеарно оружје врати у СССР, под међународном контролом. У саопштењу похвалио Кенедија због „осећања мере и одговорности” изнете у поруци од 27. октобра
  • 28. октобар - Кастро одбио било какву међународну инспекцију на кубанском тлу, којом би се верификовало повлачење оружја
  • 2. новембар — на конференцији за штампу Кенеди објавио да се оружје на Куби демонтира и пакује, а лансирне рампе разарају, као и да САД прате операцију различитим средствима (укључујући ваздушна извиђања), чиме је решен проблем инспекције

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Milestones: 1961–1968 – The Cuban Missile Crisis, October 1962”. history.state.gov. Архивирано из оригинала на датум 3. април 2019. 
  2. ^ „Cuban Missile Crisis”. JFK Library. Приступљено 22. 1. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ „Cuban missile crisis”. Britannica. Приступљено 22. 1. 2021. (језик: енглески)
  4. ^ „Chrysler SM-78/PGM-19A Jupiter”. nationalmuseum.af.mil (на језику: енглески). USAF National Museum. Приступљено 20. март 2022. »In October 1957, the USSR launched Sputnik, the first satellite--an event that caused the U.S. to greatly speed up missile development to counter the Soviet threat. As Jupiter was quickly made ready, the U.S. explored basing options. The single-stage missile's range of 1,500 miles required bases on the periphery of the USSR. Negotiations with France proved unsuccessful, and finally Italy and Turkey accepted IRBM bases. Italian and Turkish crews trained to operate the missiles, but Americans controlled the nuclear warheads. Two squadrons with a total of 30 missiles were operational at Gioia del Colle, Italy, by 1961; a single squadron of 15 Jupiters became operational at Cigli Air Base, Turkey, in 1962. Due in part to the Cuban Missile Crisis of 1962, the U.S. removed its Jupiter missiles from Italy and Turkey by July 1963.« 
  5. ^ „JFK and the Cuban Missile Crisis”. Miller Center. Приступљено 22. 1. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ „The Real Cuban Missile Crisis”. The Atlantic. Приступљено 22. 1. 2021. (језик: енглески)
  7. ^ „Cold War: Cuban missile crisis”. Library of Congress. Приступљено 22. 1. 2021. (језик: енглески)
  8. ^ Chrisopher Klein (28. октобар 2019). „How the Death of a U.S. Air Force Pilot Prevented a Nuclear War”. history.com (на језику: енглески). History. Приступљено 3. март 2022. 
  9. ^ Robert Dallek (10. март 2013). „JFK vs. the Military”. theatlantic.com (на језику: енглески). The Atlantic. Приступљено 3. март 2022. »...Kennedy waited for three days after learning that a U-2 spy plane had confirmed the Cuban missiles’ presence before sitting down with the military chiefs to discuss how to respond—and then for only 45 minutes.

    That meeting convinced Kennedy that he had been well advised to shun the chiefs’ counsel. As the session started, Maxwell Taylor—by then the chairman of the Joint Chiefs of Staff—said the chiefs had agreed on a course of action: a surprise air strike followed by surveillance to detect further threats and a blockade to stop shipments of additional weapons. Kennedy replied that he saw no “satisfactory alternatives” but considered a blockade the least likely to bring a nuclear war. Curtis LeMay was forceful in opposing anything short of direct military action. The Air Force chief dismissed the president’s apprehension that the Soviets would respond to an attack on their Cuban missiles by seizing West Berlin. To the contrary, LeMay argued: bombing the missiles would deter Moscow, while leaving them intact would only encourage the Soviets to move against Berlin...«
     
  10. ^ ROBERT KRULWICH (25. март 2016). „You (and Almost Everyone You Know) Owe Your Life to This Man.”. nationalgeographic.com (на језику: енглески). National Geographic. Приступљено 3. март 2022. 
  11. ^ „One Step from Nuclear War”. National Archives. Приступљено 22. 1. 2021. (језик: енглески)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]