Пређи на садржај

Кубански рат за независност

С Википедије, слободне енциклопедије
Кубански рат за независност
Коњички јуриш генерал-потпуковника Антонија Масеа током битке код Сеха дел Негра.
Трајање24. фебруар 1895 – 10. децембар 1898.
ЛокацијаКуба
ИсходАмеричка интервенција - независност добијена 1902. године
  • Париски споразум
  • Управљање Кубом од стране Сједињених Америчких Држава
  • Кубанска независност

Кубански рат за независност (шп. Guerra de Independencia cubana), у Куби познат и као Неопходни рат (шп. Guerra Necesaria),[1] вођен је од 1895. до 1898. године и представљао је последњи од три ослободилачка рата које је Куба водила против Шпаније, након Десетогодишњег рата (1868–1878) и Малог рата (1879–1880).[2] Током сукоба, Шпанија је послала 220.285 војника на Кубу. Према подацима Конгресне библиотеке, то је била највећа војска која је прешла Атлантик до Другог светског рата.[3] Последња три месеца рата прерасла су у Шпанско-амерички рат, у којем су снаге Сједињених Америчких Држава интервенисале на Куби, Порторику и Филипинима против Шпаније. Историчари се разликују у процени колико су амерички званичници били мотивисани хуманитарним разлозима за интервенцију, али се слажу да је жуто новинарство преувеличавало наводне злочине шпанских снага над кубанским цивилима.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Током година 1879–1888, у периоду познатом као „награђујуће примирје” (La Tregua Fecunda), који је трајао седамнаест година након завршетка Десетогодишњег рата 1878, у кубанском друштву дошло је до дубоких социјалних промена. Куба је и даље задржала ропство и налазила се под колонијалном управом, у време када су већина земаља у Америци током XIX века стекле независност. Острво је имало економске користи од одржавања веза са Шпанијом због извоза шећера. Поред тога, бела мањинска елита страховала је да би Куба могла да следи пример Хаитија након њихове револуције, што их је навело да наставе да подржавају шпанску власт.[4] Укидањем ропства у октобру 1886. године, ослобођени робови су се придружили редовима пољопривредника и градске радничке класе. Привреда више није могла да се одржи у условима нових промена, па су многи имућни Кубанци изгубили своја имања и прешли у градску средњу класу. Број шећерана се смањио, али је њихова ефикасност повећана: на тржишту су опстале само велике компаније и најмоћнији плантажери. Паралелно су оснивана разна занатска удружења, почев од Централног одбора занатлија 1879. године, а затим и бројна друга широм острва.[5]

Улога Хосеа Мартија

[уреди | уреди извор]

Хосе Марти је био кључна личност Кубанског рата за независност, а његово наслеђе је и данас изузетно значајно. После другог прогонства у Шпанију 1878. године, Марти се 1881. преселио у Сједињене Америчке Државе. Тамо је организовао кубанску емиграцију, нарочито у Ибор Ситију (област Тампе) и Ки Весту на Флориди, где је покрет Cuba Libre („Слободна Куба”) стекао широку популарност и подршку готово свих слојева друштва.[6] Његов циљ била је револуција ради ослобођења Кубе од шпанске власти. Марти се истовремено противио анексији Кубе од стране Сједињених Америчких Држава, коју су заговарали поједини политичари у обе земље. Његова политичка уверења била су више демократска него социјалистичка и обликовала су борбу за кубанску слободу. Ипак, промене за које се залагао нису се оствариле, јер су Сједињене Америчке Државе након револуције стекле снажан утицај над острвом.[7]

Након консултација са патриотским клубовима широм Сједињених Америчких Држава, Антила и Латинске Америке, основана је „Кубанска револуционарна странка” (El Partido Revolucionario Cubano).[8] Марти је активно учествовао у њеном стварању, заснивајући је на националистичким начелима и охрабрујући Кубанце да се уједине у борби за независност. Странка му је омогућила и да обнови сарадњу са истакнутим револуционарним вођама као што су Максимо Гомез и Антонио Мосео.[7]

Истовремено, у Сједињеним Америчким Државама се јавио нови талас агресивног утицаја. Државни секретар Џејмс Г. Блејн је 1. децембра 1881. године написао да је „то богато острво, кључ Мексичког залива, иако у рукама Шпаније, део америчког трговинског система... Ако икада престане да буде шпанско, Куба мора нужно постати америчка, а не пасти под било коју другу европску доминацију”.[9] Блејн је такође истакао да Сједињене Државе имају значајне економске интересе на Куби, нагласивши да је „наша велика потреба експанзија. Мислим на експанзију трговине са земљама где можемо наћи профитабилну размену”.[10]

Рат

[уреди | уреди извор]
Шпанске трупе на Куби, 1897. година.

Дана 25. децембра 1894. године, три брода, Lagonda, Almadis и Baracoa, испловила су из Фернандина Бича на Флориди ка Куби, натоварена војницима и оружјем.[11] Два брода су америчке власти заплениле почетком јануара, али је акција настављена. Хосе Марти није кренуо за Монте Кристи пре 31. јануара, када се састао са генералом Максимом Гомезом ради финализације новог плана инвазије на Кубу.[12]

Устанак је почео 24. фебруара 1895. године побунама широм острва.[7] Марти и Гомез планирали су добро организовану акцију којом би постепено протерали Шпанију, иако је напредовање било споро и скупо у људским животима.[13] Вест о почетку револуције стигла је до Мартија и Гомеза крајем фебруара.[12]

Најжешће борбе вођене су у провинцији Оријенте на истоку Кубе, где је сиромашније становништво било спремније на борбу.[7] Најзначајнији окршаји одиграли су се у Сантијагу, Гвантанаму, Хигванију, Ел Кобреу, Ел Канеију и Алто Сонгу. Антонио Мосео постигао је велике успехе у Сантјагу, док је Гомез надјачавао Шпанце у западним областима као што су Пуерто Принсипе и Алтаграсија.[7] Побуне у централним деловима острва, попут Ибаре, Јагве Грандеа и Агуада, због лоше координације пропале су, а њихови вођи су ухваћени, депортовани или погубљени. У провинцији Хавана устанак је откривен пре почетка, па су вође ухапшене, док су побуњеници у Пинар дел Рију добили наређење да чекају.

Марти је 25. марта објавио „Манифест из Монте Кристија”, у коме су наведена начела рата за независност:[12]

  • рат треба да воде заједно црнци и белци,
  • учешће црнаца је пресудно за победу,
  • Шпанци који се не противе рату треба да буду поштеђени,
  • приватна сеоска имања не смеју бити оштећена,
  • револуција треба да донесе нови економски живот Куби.

Током рата око 40% војних официра били су људи боје коже. Афрокубанци су играли значајну улогу и први пут стекли могућност да консолидују политичку моћ. Антонио Мосео, мулат, постао је народни херој због својих војних успеха. Антирасизам је био истакнута тема устанка, у јасној супротности са расним ставовима који су тада преовлађивали у Сједињеним Државама.[4] Марти је у есеју Mi Raza („Моја раса”) истицао да је раса друштвена творевина, што је обликовало његове ставове током рата.[14]

Главни вођи побуне искрцали су се у Оријентеу 1. и 11. априла 1895: генерал Антонио Мосео са 22 саборца код Баракоа и група предвођена Хосеом Мартијем и Максимом Гомезом код Плајитаса.[7] Шпанске снаге у том тренутку бројале су око 80.000 војника, од чега 20.000 редовних и 60.000 шпанских и кубанских добровољаца. До децембра исте године Шпанија је послала 98.412 регуларних трупа, а до краја 1897. на Куби је било 240.000 регуларних и 60.000 нередовних војника, што је далеко премашивало број револуционара.

Побуњеници су били познати као мамбиси. Порекло овог термина је спорно: једни га повезују са официром Хуаном Мамбијем из Доминиканске републике, а други са банту кореном речи mbi из језика киконго, која је означавала „одметника”.[15] Првобитно коришћен као увреда, назив су Кубанци прихватили с поносом. Мамбиси су били слабо наоружани јер је после Десетогодишњег рата поседовање оружја било забрањено. У недостатку опреме ослањали су се на герилску тактику: изненадне нападе, брзе коње и мачете. Већину оружја и муниције прибављали су запленама од Шпанаца. Између јуна 1895. и новембра 1897. само је један од 60 покушаја снабдевања споља успео да стигне до побуњеника.

Марти је убијен 19. маја 1895. код Дос Риоса, али су Гомез и Мосео наставили борбу и ширили рат по целој провинцији Оријенте. До краја јуна Камагвеј је био у пламену. Према новијим истраживањима, Гомез и Мосео први су приморали цивиле да изаберу страну, или да се преселе на исток под контролом побуњеника или да буду оптужени за сарадњу са Шпанцима.[7]

У септембру 1895. представници пет корпуса Ослободилачке војске окупили су се у Камагвеј и усвојили „Химагвајуски устав”, формирајући централну владу под називом „Владин савет” на чијем челу су били Салвадор Сиснерос и Бартоломе Масо. Након консолидације у источним провинцијама, ослободилачке снаге кренуле су ка Камагвеју и Матанзасу, више пута надмудривши шпанску војску и поразивши генерала Арсенија Мартинеса-Кампосa.

Кампос је покушао да примени стратегију из Десетогодишњег рата, градећи широки појас утврђења (trocha) од 80 km дуж железнице од Хукароа на југу до Морона на северу, али су устаници успели да га пробију и продру на запад. До 22. јануара 1896. ослободилачка коњица је стигла до најзападнијег врха острва.[16]

Смрт Масеа, аутор Армандо Менокал.

После пораза, Кампос је смењен, а нови генерал-губернатор Валеријано Вејлер увео је политику терора: масовна погубљења, депортације, присилну концентрацију становништва у утврђене градове и уништавање пољопривредних имања.[7] Наредбом од 21. октобра 1896. сви становници села морали су у року од осам дана да се преселе у зоне под шпанском контролом, иначе су могли бити убијени. Стотине хиљада људи било је присиљено да напусти домове и живи у нехуманим условима; према проценама, од 155.000 до 170.000 цивила, око 10% становништва, умрло је услед глади и болести.[17]

У исто време Шпанија се суочавала и са растућим покретом за независност Филипина, што је додатно оптеретило економију. Године 1896. Шпанија је одбила тајну понуду Сједињених Држава да откупе Кубу.

Мосео је погинуо 7. децембра 1896. у провинцији Хавана. Недостатак оружја остао је највећа препрека успеху побуњеника: од 71 мисије снабдевања из Сједињених Америчких Држава, само 27 је успело да стигне, док су остале заустављене од стране Шпанаца или америчке обалске страже.[7]

До 1897. године ослободилачка војска контролисала је већину Камагвеја и Оријентеа, док су Шпанци држали само неколико градова. Шпански либерални лидер Пракседес Матео Сагаста признао је у мају 1897: „После слања 200.000 људи и толико проливене крви, не поседујемо више кубанске земље него онолико колико газе наши војници”.[5] Побуњеници су нанели више пораза Шпанцима, укључујући и заузимање Лас Тунаса 30. августа 1897. године.

Како је предвиђено Химагвајуским уставом, 10. октобра 1897. у Ла Јаји (Камагвеј) одржана је нова уставотворна скупштина, која је потврдила цивилну власт над војском и изабрала Бартоломеа Масоа за председника, а Доминга Мендеса Капотеа за потпредседника.

После атентата на шпанског премијера Антонија Кановаса дел Кастиља 8. августа 1897. и медијских критика, мадридска влада је сменила генерала Вејлера.[18] Нови гувернер постао је Рамон Бланко, противник политике концентрације становништва. Шпанија је истовремено донела одлуку да изради колонијални устав за Кубу и Порторико и да формира нову владу у Хавани, али је, са половином земље под контролом побуњеника и другом половином у оружаном отпору, колонијална управа остала немоћна, а ове реформе су од стране устаника одбачене.

Инцидент са бродом Мејн

[уреди | уреди извор]
Олупина брода Мејн, 1898. година.

Кубанска борба за независност годинама је привлачила пажњу америчке јавности. Поједини листови су агитовали за интервенцију Сједињених Држава, нарочито због великих финансијских интереса, објављујући сензационалне приче о шпанским злочинима над кубанским становништвом, које су често биле преувеличане у пропагандне сврхе.

Такво извештавање наставило се и након што је Шпанија сменила генерала Вејлера и изменила своју политику. Америчко јавно мњење било је снажно наклоњено интервенцији у корист Кубанаца.[19]

У јануару 1898. године у Хавани је избио неред који су организовали кубански шпански лојалисти против нове аутономне владе. Том приликом уништене су штампарије четири локална листа који су објављивали текстове критичке према злочинима шпанске војске. Амерички конзул-генерал је из Хаване упутио депешу у Вашингтон, изражавајући страх за животе америчких држављана у граду. Као одговор, у последњој недељи јануара у луку Хаване упловио је амерички бојни брод УСС Мејн.

Дана 15. фебруара 1898. Мејн је разнет експлозијом у којој је погинуло 260 чланова посаде,[20] а брод потонуо у луци. Експлозија је погодила предњи део брода, што је допринело великом броју жртава.[21] Војна комисија је тада закључила да је до експлозије дошло услед детонације мине испод трупа, али су каснија истраживања указала на могућност да је узрок био унутрашњи квар. Тачан разлог експлозије до данас није утврђен.[22]

Како би умирила Сједињене Државе, колонијална влада Кубе предузела је две мере које је захтевао председник Вилијам Макинли: окончала је присилну релокацију становништва и понудила преговоре са побуњеницима. Међутим, устаници су одбили примирје.

Шпанско–амерички рат

[уреди | уреди извор]
Амерички цртани филм, објављен 1898: Сетите се Мејна! И не заборавите гладне Кубанце!

Потапање брода Мејн изазвало је талас јавног негодовања у Сједињеним Државама. Власници новина, попут Вилијама Р. Херста, одмах су закључили да су за експлозију криви шпански званичници на Куби и ширили теорије завере. У настојању да додатно окриви Шпанију и подржи кубанску борбу, Херст је објавио причу о Еванхелини Сиснерос, која је наводно бацана у затвор јер је одбила сексуалне понуде шпанског официра. Ова прича привукла је велику пажњу америчке јавности, посебно жена, и додатно учврстила проратно расположење.[23] У стварности, Шпанија није имала интерес да увуче Сједињене Америчке Државе у сукоб.[24] „Жута штампа” подстицала је гнев јавности сензационалним извештајима о шпанским „злочинима” на Куби. Када је илустратор Фредерик Ремингтон известио Херста да услови на Куби нису довољно лоши да оправдају непријатељства, Херст је, наводно, одговорио: „Ви обезбедите слике, а ја ћу обезбедити рат”.[25]

Председник Вилијам Мекинли, председник Представничког дома Томас Бракет Рид и пословни кругови у почетку су се противили рату, али је јавност, подстицана сензационализмом, захтевала интервенцију. Чак је и Теодор Рузвелт оштро иступио против Шпанаца.[21] Амерички ратни поклич постао је: „Запамтите Мејн, доле са Шпанијом!”

Преломни тренутак била је беседа сенатора Редфилда Проктора 17. марта 1898, у којој је закључио да је рат једино решење. Након тога, пословни и верски кругови прешли су на страну ратне опције, остављајући Макинлија и Рида готово усамљене у противљењу.[26][27] Суочен са ратоборно настројеном јавношћу и снажним медијским притиском, Макинли је проценио да би неинтервенција уништила његов политички углед.[21]

Дана 11. априла 1898. Макинли је затражио од Конгреса овлашћење за слање америчких трупа на Кубу ради окончања грађанског рата. Конгрес је 19. априла усвојио заједничку резолуцију (311 гласова за и 6 против у Представничком дому; 42 за и 35 против у Сенату) којом је подржао независност Кубе, искључио намеру анексије, затражио повлачење Шпаније и овластио председника да употреби неопходну војну силу. У резолуцију је укључен Телеров амандман, који је једногласно усвојен и којим се прокламовало да је „острво Куба слободно и независно” и да САД неће вршити трајну власт над Кубом, већ ће се повући по окончању рата.[9] Амандман није помињао Филипине, Гуам или Порторико. Конгрес је 25. априла званично објавио рат Шпанији.[28]

Прво подизање заставе са звездама и пругама од стране америчких маринаца на кубанском тлу, 11. јуна 1898.

Хостилности су започеле већ неколико сати касније, када је ескадра америчке морнарице под адмиралом Вилијамом Т. Семпсоном блокирала више кубанских лука. Американци су одлучили да изврше инвазију на Кубу, почевши од провинције Оријенте, где су побуњеници имали скоро потпуну контролу и где су помогли у успостављању мостобрана код Дајкирија. Први циљ био је заузимање Сантјага ради уништења шпанске војске генерала Линареса и флоте адмирала Паскуала Сервере. Да би дошле до Сантјага, америчке снаге морале су да пробију јаке шпанске положаје на брдима Сан Хуан и у месту Ел Канеи. Између 22. и 24. јуна 1898. трупе генерала Вилијама Р. Шафтора искрцале су се код Дајкирија и Сибонеја, источно од Сантјага, и тамо успоставиле базу.[29]

Битка код брда Сан Хуан.

Лука Сантијаго постала је главна мета морнаричких операција. Због потребе за сигурним склоништем током сезоне урагана, америчка флота је 6. јуна заузела оближњи залив Гвантанамо. Највећа поморска битка рата, Битка код Сантијага 3. јула 1898, завршена је уништењем шпанске карипске ескадре (Flota de Ultramar).

На копну су се главне битке водиле код Лас Гуасимаса 24. јуна, Ел Канеја и брда Сан Хуан 1. јула 1898, након чега је америчко напредовање успорено. Шпанске трупе успешно су браниле тврђаву Каноса, али су Американци и Кубанци отпочели крваву опсаду Сантјага, који се предао 16. јула после пораза шпанске флоте. Провинција Оријенте прешла је под контролу Американаца, али генерал Нелсон А. Мајлс није дозволио кубанским снагама да уђу у Сантјаго, наводно да би спречио сукобе са Шпанцима. Због тога је кубански генерал Каликсто Гарсија, командант Мамбија у источној области, наредио својим снагама да остану на позицијама и поднео оставку уз писмени протест генералу Шафтору.[24]

Мир

[уреди | уреди извор]

Након губитка Филипина и Порторика, које су такође заузеле Сједињене Државе, и без наде да ће задржати Кубу, Шпанија је 17. јула 1898. године пристала на мир.[30] Дана 12. августа исте године Сједињене Државе и Шпанија потписале су Протокол о миру, којим се Шпанија обавезала да се одрекне свих потраживања суверенитета над Кубом.[31] Уследио је Париски мировни уговор, потписан 10. децембра 1898, којим је Шпанија званично признала независност Кубе.[32]

Иако су Кубанци активно учествовали у ослободилачким напорима, Сједињене Државе су им онемогућиле учешће на мировним преговорима у Паризу и приликом потписивања уговора. Уговор није одредио рок за повлачење америчке војске са острва, а острво Пајнс (данас Исла де ла Хувентуд) изостављено је из територије Кубе.[24] Иако је уговор формално гарантовaо независност, амерички генерал Вилијам Р. Шафтер одбио је да дозволи кубанском генералу Каликсту Грсији и његовим снагама да учествују у церемонијама шпанске предаје у Сантијагу де Куби.[33]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Фидел Кастро је настојао да представи Покрет 26. јул као директни наставак антиколонијалне борбе започете Десетогодишњим ратом и настављене у Рату за независност.[34]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „24 de febrero de 1895: La guerra necesaria de José Martí”. Prensa Latina. 24. 2. 2023. Архивирано из оригинала 24. фебруар 2023. г. 
  2. ^ „The Spanish-American War - The World of 1898: The Spanish-American War (Hispanic Division, Library of Congress)”. www.loc.gov. Приступљено 2023-02-10. 
  3. ^ „Cuba in 1898”. Library of Congress. 
  4. ^ а б Ferrer, Ada (1999). „Cuba, 1898: Rethinking Race, Nation, and Empire”. Radical History Review (73): 23—25. PMID 22103025. 
  5. ^ а б García, Luis Navarro (1992). La independencia de Cuba (на језику: шпански). Editorial MAPFRE. ISBN 978-84-7100-204-4. 
  6. ^ Mormino, Gary R. (1998). „Tampa's Splendid Little War: Local History and the Cuban War of Independence”Неопходна новчана претплата. OAH Magazine of History. 12 (3): 37—42. ISSN 0882-228X. JSTOR 25163218. doi:10.1093/maghis/12.3.37. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з Tone, John Lawrence (2006-12-08). War and Genocide in Cuba, 1895-1898 (на језику: енглески). Univ of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-7730-2. 
  8. ^ Foner, Philip S. (1972). The Spanish-Cuban-American War and the Birth of American Imperialism Vol. 2: 1898–1902 (на језику: енглески). NYU Press. ISBN 978-0-85345-267-6. 
  9. ^ а б „Spanish-Cuban-American War - History of Cuba”. www.historyofcuba.com. 
  10. ^ Rodríguez, Raúl; Targ, Harry (2015). „US Foreign Policy towards Cuba: Historical Roots, Traditional Explanations and Alternative Perspectives”. International Journal of Cuban Studies. 7 (1): 16—37. ISSN 1756-3461. JSTOR 10.13169/intejcubastud.7.1.0016. doi:10.13169/intejcubastud.7.1.0016 Слободан приступ. 
  11. ^ Villafana, Frank (2017-09-08). Expansionism: Its Effects on Cuba's Independence (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-351-52113-0. 
  12. ^ а б в Gray, Richard Butler (1962). José Martí, Cuban Patriot (на језику: енглески). University of Florida Press. 
  13. ^ Hudson, Rex A. (2002). Cuba: A Country Study (на језику: енглески). Government Printing Office. ISBN 978-0-8444-1045-6. 
  14. ^ Fountain, Anne (2017-05-02). José Martí, the United States, and Race (на језику: енглески). University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-6320-1. 
  15. ^ „Versiones del origen de mambí”. www.juventudrebelde.cu (на језику: шпански). Приступљено 2025-09-29. 
  16. ^ Chustecki, Jakub (2023). „Colonial concentration camps in Cuba and South Africa. Characteristics and significance for the evolution of the idea”. Świat Idei i Polityki. 22 (2): 143—144. ISSN 1643-8442. doi:10.34767/SIIP.2023.02.09. 
  17. ^ Krohn, Jonathan (2008), Review of Tone, John Lawrence, War and Genocide in Cuba 1895-1898 (на језику: енглески), H-War, H-Review, Приступљено 2025-09-29 
  18. ^ Chustecki, Jakub (2023). „Colonial concentration camps in Cuba and South Africa. Characteristics and significance for the evolution of the idea”. Świat Idei i Polityki. 22 (2): 143—144. ISSN 1643-8442. doi:10.34767/SIIP.2023.02.09. 
  19. ^ PBS, Crucible of Empire: The Spanish–American War, pbs.org, Приступљено 2025-09-29 
  20. ^ „The Destruction of USS Maine”. Naval History and Heritage Command. Архивирано из оригинала 18. 12. 2020. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  21. ^ а б в Pérez, Louis A. (1989-08-01). „The Meaning of the Maine: Causation and the Historiography of the Spanish-American War”Неопходна новчана претплата. Pacific Historical Review (на језику: енглески). 58 (3): 293—322. ISSN 0030-8684. JSTOR 3640268. doi:10.2307/3640268. 
  22. ^ „Uss Maine”. Архивирано из оригинала 18. 8. 2007. г. Приступљено 20. 8. 2007. 
  23. ^ Lowry, Elizabeth (2013). „The Flower of Cuba: Rhetoric, Representation, and Circulation at the Outbreak of the Spanish-American War”Неопходна новчана претплата. Rhetoric Review. 32 (2): 174—190. ISSN 0735-0198. JSTOR 42003444. doi:10.1080/07350198.2013.766852. 
  24. ^ а б в Canton Navarro, Jose (1998). History of Cuba : the challenge of the yoke and the star : biography of a people. Internet Archive. La Habana, Cuba : Editoral SI-MAR. ISBN 978-959-7054-19-1. 
  25. ^ W. Joseph Campbell (лето 2000). „Not likely sent: The Remington–Hearst "telegrams"”. Journalism and Mass Communication Quarterly. Архивирано из оригинала 17. 07. 2011. г. Приступљено 29. 09. 2025. 
  26. ^ Offner, John L. (1992). An Unwanted War: The Diplomacy of the United States and Spain Over Cuba, 1895-1898 (на језику: енглески). University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2038-4. 
  27. ^ Davis, Michelle Bray; Quimby, Rollin W. (1969), „Senator Proctor's Cuban Speech: Speculations on a Cause of the Spanish–American War”, Quarterly Journal of Speech, 55 (2): 131—41, ISSN 0033-5630, doi:10.1080/00335636909382938. 
  28. ^ „Declaration of War against Spain, April 25, 1898”. U.S. Capitol Visitor Center, Legislative Highlights; 55th Congress. Архивирано из оригинала 30. 6. 2022. г. Приступљено 16. 4. 2022. 
  29. ^ „The Battles at El Caney and San Juan Hills”. www.homeofheroes.com. Архивирано из оригинала 14. 07. 2013. г. Приступљено 2025-09-29. 
  30. ^ The Spanish–American War Centennial Website!, spanamwar.com, Приступљено 2025-09-29 
  31. ^ Protocol of Peace Embodying the Terms of a Basis for the Establishment of Peace Between the Two Countries, Washington, D.C., 12. 8. 1898, Приступљено 2025-09-29 
  32. ^ Treaty of peace between the United States and Spain, The Avalon project at Yale law School, 10. 12. 1898, Архивирано из оригинала 6. 11. 2007. г., Приступљено 30. 10. 2007 
  33. ^ „This Day in Cuban History - July 16, 1898. The Surrender of Santiago de Cuba”. Cuban Studies Institute (на језику: енглески). 2018-07-16. Приступљено 2025-09-29. 
  34. ^ Cederlof, Gustav (2023-09-19). The Low-Carbon Contradiction: Energy Transition, Geopolitics, and the Infrastructural State in Cuba (на језику: енглески). Univ of California Press. ISBN 978-0-520-39312-7. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кубански_рат_за_независност&oldid=30448838”