Кукери

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кукери из области Карлово
Кукери из Разлога
Кукери из Смољана
Маске из села Зидарово код Бургаса
Маске из Перника, Југозападна Бугарска
Маске пре 1945.

Кукери (буг. кукери; једнина: кукер) су богато костимирани мушкарци широм Бугарске, који обављају традиционалне ритуале са намером да уплаше зле духове. Слични обичаји могу се наћи широм Балкана и у Грчкој (укључујући Румунију и област Понта). Костими покривају већину тела и укључују украшене дрвене маске животиња (понекад са два лица) и велика звона причвршћена за појас. Око Нове године и пре поста, кукери шетају и плешу кроз села, како би уплашили зле духове костимима и гласном звоњавом. Такође се верује да они доносе селу здравље, срећу и богату жетву током целе године.

Кукери традиционално посећују комшијске куће ноћу, да их „сунце не би ухватило на путу” и домаћини их даривају јајима, брашном и зрневљем. Након парадирања кроз село, обично се окупљају у центру села да би играли до изнемоглости и забављали људе. Ритуали Кукера се разликују по областима, али у суштини сврха им је иста.

Распрострањеност[уреди]

Овај обичај се сматра блиским трачком култу Диониса на ширем подручју Тракије. Слични ритуали могу се наћи у многим деловима Балкана.[1] Назив кукер је произашао из латинске речи cuculla што значи „капуљача, покров за главу” или cucurum - „футрола за стреле”.[2]

На грчком говорном подручју Тракије, познати су као Kalogeros - носач штапа, или скраћено cuci, у бившој Југославији познати су као didi, didici, у Бугарској као kuker или babushar, а у Понтској Анадолији као momogeros. У Румунији, ове утваре се углавном појављују заједно са козом, познатом као capra, turca or brezaia.[3]

Кукер[уреди]

Кукер је божанско оличење плодности, понегде у Бугарској и Србији у питању је дуално божанство. У Бугарској се ритуални спектакл пролећа (нека врста карневала) одвија по правилима народног позоришта, у којем Кукерову улогу тумачи човек огрнут овчијим руном или козјом кожом, носећи рогату маску и украшен великим дрвеним фалусом. Током ритуала, исказују се различити физиолошки поступци, укључујући и сексуални чин, као симбол божанског светог брака, док симболична супруга, која се појављује трудна, опонаша болове порођаја. Овај ритуал означава започињање пољских радова (орање, сетва) и спроводи се уз учешће бројних алегоријских личности, међу којима је и Краљ са својом пратњом.[1] Углавном се за улогу краља бира млади домаћин са сином првенцем, или отац близанаца, како би година била плодна. За њега се у центру села спрема трпеза, где он једе три залогаја, отпија вино и наздравља за плодност, успех и здравље. Затим треба да упрегне кукере у рало, да изоре три бразде и да посеје семе. Кукери симболично убијају краља (или одводе кукерску невесту на исток) носећи оружје за краља, крст, након чега убијени краљ васкрсава. У модерно доба нема краља, већ млада и младожења. Младожења у рукама носи кутију у коју свако убацује новац.

Маске[уреди]

Већина маски има дрвену конструкцију. На њих се каче разнобојне траке, лепе се комади тканине, огледала, сјајни каменчићи и други украси. Треба да буду што страшније, како би егфикасно могле да уплаше зле духове. Најстарији примерци прављени су у облику овна, јарца и бика. Њихово обавезно присуство у Кукерским играма доказују чињеницу да су повезани са култом Дионисија. Ефективност маскираних кукера додатно се појачава звуком бронзаних и гвоздених звона. Неке маске имају и два лица - на једном је нос прћаст и лице насмејано, а на другом је нос грбав и лице злокобно. Ове маске су симбол добра и зла који су нераздвојни и вечити. Велики значај симболизма маске придаје се бојама украса. Углавном преовладава црвена, симбол плодности обнављајуће природе, сунца и огња; црна боја представља земљу и њену мајку богињу, а бела је боја светлости и воде.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Kernbach, Victor . Dicţionar de Mitologie Generală. Bucureşti: Editura Ştiinţifică şi Enciclopedică. 1989. ISBN 978-973-29-0030-7.
  2. ^ W. Puchner, Studien zur Volkskunde Südosteuropas und des mediterranen Raums, 2009, pp. 180 fn. 32.
  3. ^ W. Puchner, Studien zur Volkskunde Südosteuropas und des mediterranen Raums, 2009, pp. 276.

Спољашње везе[уреди]