Кукурузни жижак
| Кукурузни жижак | |
|---|---|
| |
| Одрасла јединка | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Arthropoda |
| Класа: | Insecta |
| Ред: | Coleoptera |
| Инфраред: | Cucujiformia |
| Породица: | Curculionidae |
| Род: | Sitophilus |
| Врста: | S. zeamais
|
| Биномно име | |
| Sitophilus zeamais (Motschulsky, 1855)
| |
Кукурузни жижак (Sitophilus zeamais Motschulsky, 1855) је врста инсекта из породице Curculionidae, која представља једну од најзначајнијих економских штеточина житарица широм света. Првенствено напада кукуруз, али се храни и другим житарицама попут пшенице, пиринча, јечма, ражи.[1]
Распрострањеност и значај
[уреди | уреди извор]Кукурузни жижак је распрострањен у многим деловима света, укључујући Европу, Северну и Јужну Америку, Африку, Аустралију, као и поједине земље Азије. У нашем региону је потврђен на територији Хрватске, што указује на могућност његовог присуства и у другим деловима бивше Југославије. Поред тога, ова врста је већ регистрована у складиштима у Србији, па се очекује њено даље ширење и повећање економске штетности у наредном периоду. Кукурузни жижак највише преферира топла и влажна подручја у тропским и умереним зонама где се гаји кукуруз, али га је могуће наћи и у хладнијим крајевима као што је Канада.[1][2]
Опис врсте
[уреди | уреди извор]S. zeamais је мала врста бубе из породице Curculionidae, дужине од 2,5 до 4 mm. Тело му је тамно браон до црне боје, сјајно и покривено кружним јамицама (пунктурама), нарочито на тораксу, што га разликује од сличног пиринчаног жишка који има елиптичне јамице. На елитрама се налазе четири упадљиве светлосмеђе до црвенкастосмеђе овалне мрље.[1]
Као и код других жижака, глава му је издужена у виду рила, а антене су савијене. Ларве су беличасте боје, без ногу и са смеђом главом, а цео развој који обухвата четири ларвена ступња, одвија се унутар зрна, где на крају и прелазе у стадијум лутке.[1]
Ова врста има добру способност летења, чак и бољу од пиринчаног жижка. Одрасли инсекти живе у просеку од 4 до 8 месеци, а у топлим и загрејаним складиштима могу се развити 4 до 10 генерација годишње.[1]
Животни циклус
[уреди | уреди извор]Животни циклус S. zeamais обухвата четири фазе (јајe, ларвa, лутка и одрасла јединка), при чему се све неодрасле фазе развијају унутар зрна житарица, што омета рано откривање инфестације. Развој траје од 26 дана у оптималним условима (30°C, 75–76% релативне влажности) до преко 110 дана у неповољним условима. Температура је кључан фактор: минимална за развој је 13°C, а оптимална 25–30°C.[1][3]
Јаја: Женке полажу јаја кроз рупе избушене у зрну кукуруза, пшенице или других житарица. Током живота, женка положи 300–400 јаја, при чему око 50% положе у првих 4–5 недеља. Јаја су кремасто бела, једва видљива голим оком, а полагање се не одвија ако је релативна влажност ваздуха испод 60%. Излегање јаја има успех од око 90%.[1][3]
Ларва: Оне су беле боје, без ногу, са смеђом главом и пролазе кроз четири узраста, хранећи се ендоспермом зрна. Смртност ларви првог узраста достиже и до 30% на ниској влажности (50%). Зими ларве могу остати у зрну и до 4–5 месеци, успоравајући развој.[1]
Лутка: Налазе се унутар зрна.[1]
Одрасли: Одрасли инсекти излазе из зрна кроз кружне отворе неправилних ивица. Живе 4–8 месеци (максимално до годину дана), при чему женке луче полни феромон за привлачење мужјака. Способни су за лет, што доприноси ширењу. Годишње се развије 4–5 генерација (у грејаним складиштима и до 10).[1][3]
Мере сузбијања
[уреди | уреди извор]Хемијске методе: За хемијску контролу кукурузног жишка препоручује се употреба ефикасних инсектицида. Синтетички пиретроиди, као што су перметрин и делтаметрин, имају слабији ефекат, док су органофосфорни инсектициди попут фенитротиона и пиримифос-метила значајно делотворнији. У великим складиштима успешно се примењује фумигација фосфином или метил-бромидом. Залихе зрна могу се третирати фосфином ради сузбијања штеточина.[3]
Физичке методе: Један од начина да се смањи број одраслих инсеката у зрну јесте просејавање, којим се инсекти уклањају механички. Међутим, ова метода захтева доста рада и није увек практична за веће количине. Други начин је додавање прашкастих материјала као што су пепео или глина, који инсекте суше и тако их убијају. Када постоје одговарајући технички услови, могуће је контролисати штеточине и контролисањем услова у складиштима, тако што се смањи количина кисеоника и повећа количина угљен-диоксида у просторијама, што је неповољно за живот инсеката. Поред тога, ефикасне су и методе као што су замрзавање током неколико дана или загревање на одређеној температури током 24 сата, које такође убијају штеточине.[3]
Биолошке методе: Спроведене су бројне студије о биолошким агенсима за сузбијање кукурузног жишка. Различити паразитоиди (Anisopteromalus calandrae, Cephalonomia tarsalis, Lariophagus distinguendus и Theocolax elegans) могу бити ефикасни ако се примене рано током складишног периода. Гљива Beauveria bassiana може се користити као биолошки инсектицид за контролу кукурузног жишка у ускладиштеном кукурузу. Бактерија Bacillus thuringiensis може се користити за сузбијање одраслих јединки.[3]
Галерија
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и Hagstrum, David W., ур. (2012). Stored product protection. Manhattan, Kan.: Kansas State Univ. ISBN 978-0-9855003-0-6.
- ^ Štrbac, Pero (2002). Štetočine uskladištenih proizvoda i njihova kontrola. Novi Sad: Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.
- ^ а б в г д ђ „Sitophilus zeamais Motschulsky, 1855 - Maize Weevil”.