Култура Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије

Култура Србије је појам који се односи на целокупно друштвено наслеђе Републике Србије. Односи се на српско материјално као и на нематеријално наслеђе. Поред културе српског народа обухвата и културне утицаје осталих држава и народа који су утицали на простор Србије. Културу Србије можемо слободно делити по регијама због другачијег деловања различитих етничких скупина. Такође, део културе су и српски језик, народни фолклор и предања. Посебан део културе су и народни празници и обичаји везани за њих.

Уметност и архитектура на територији Србије кроз историју[уреди]

Још у праисторији налазимо заоставштину на полју уметности. Први облици културе на овим просторима срећу се у облику археолошких налазишта Лепенског Вира. У римском периоду су постојале импозантне царске палате и храмови, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima). Средњовековни споменици који су очувани до данашљих дана су углавном цркве и манастири које су подизали српски владари. Најпознатији су Студеница и Грачаница. Ови манастири су били осикани фрескама. Вероватно најпознатија српска средњовековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу“ (или Бели анђео) из манастира Милешева. Још неки познати српски манастири су и Милешева, Сопоћани и Високи Дечани. Део српског културног наслеђа из овог периода је и иконосликарство. Након пада Цариграда у руке крсташа долази прилив Византијских уметника па се утицај византијске културе одражава у српској уметности. По узору на византијски стил подигнути су манастири Грачаница, Богородица Љевишка. Манастир Високи Дечани саграђен је у романичком стилу. Изграднју је надзирао Фра Вита из Котора. Овај манастир је богат разним фрескама које описују догађаје из Новог завета. Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14. века, и то у долини реке Велике Мораве (Моравска школа). Пример овог стила је Манасија. Након овог периода Српско царство пада под Османску власт. Са овим стаје развитак српске културе, која чак и назадује због мањка школованих и писмених људи и рушења културних споменика од стране Турака. Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19. века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. века један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма. Ипак у том периоду српско сликарство је обележио Паја Јовановић.

Српска књижевност[уреди]

По званичној теорији почетак српске књижевности везује се за доба Ћирила и Методија који су саставили прво словенско писмо. Постоје споменици ране српске књижевности писани на глагољици која је касније замењена ћирилицом. Значајан споменик овог периода је Мирослављево јеванђеље. За време турске владавине једини облик књижевности је била епска и лирска народна поезија. У 19. веку Вук Стефановић Караџић је превео Нови завет на српски језик и реформисао српско писмо и правопис. Најзначајнији српски песници 19. века су били Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Лаза Костић, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. веку најпознатији су били писци Иво Андрић, Милош Црњански, Данило Киш, Добрица Ћосић и Меша Селимовић.

Музика[уреди]

Србија на Евровизији 2007. године

Српска музика има дугу традицију и историју. Народни инструменти Срба су гусле и фрула. Срби у Војводини су користили тамбуре. Најпознатија српска народна кола су ужичко коло и моравац. Најзначајнији српски композитор је Стеван Мокрањац. Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети. Трубачки оркестри су веома популарни у Србији. Сабор трубача у Гучи се традиционално организује сваке године. Период турске власти оставио је оријентални траг у музици целог Балкана, па и Србије. Приметан је и утицај ромске музике. У последњих 20-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике, оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк. Србија је победила на такмичењу за Песму Евровизије 2007. у Хелсинкију са песмом „Молитва“ у извођењу поп-певачице Марије Шерифовић.

Српски певачи[уреди]

Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији[уреди]

Традиција[уреди]

Опнаци

Традиција српског народа сеже у далеку прошлост. Она се може видети у начину прослављања појединих народних и верских празника као што су крсна слава, Бадњи дан и Божић. Корени обичаја везаних за ове празнике потичу још из доба пре примања хришћанства. Неки облици традиције ће ући под заштиту UNESCО-а као нематеријална културна добра. Такав пример је начин израде опанака. Значајно културно добро су и дела народног стваралаштва: Епске народне песме и лирске народне песме као и многае друге приче, предања, народне изреке које је сакупљао и записивао Вук Стефановић Караџић. Епске народне песме опевавају подвиге и славне јунаке из историје српског народа. Усмена предања су се преносила с колено на колено током турске владавине као једини облик културног наслеђа.

Народни празници[уреди]

Спољни културни утицаји и културне одлике регија[уреди]

Српска народна ношња
Ложење бадњака

Током историје разни освајачи су утицали на поједине делове Србије, мењали и доносили нове културне утицаје. Док је на простору Јужне Србија, Шумадије и Косова и Метохије у највећој мери утицало Османско царство током петовековне владавине, на простору Војводине је највидљивији утицај Аустроугарске. Утицаји великих сила су видљиви на народном фолклору, градитељству, језику и исхрани.

Култура Јужне и Централне Србије[уреди]

Ово подручје одликује нјразноврснија традиција услед мешања разних утицаја. Начин грађења кућа потиче још из доба српске средњовековне државе са утицајем Турског царства које је оставило утицаје и на језик. Добар показатељ наслеђа ове регије је Сирогојно, етно село у близини Златибора. Куће су грађене од дрвета. Биле су обично приземне мада није била реткост ни видети кућу са подзеним просторијама у којој је чувана стока. Куће богатијих људи су имале и један спрат (чардак). Унутрашњост кућа је чинила једна просторија са огњиштем у средини где се породица увече скупљала. Гастрономију овог краја одликују качамак, сарме, мусака, бурек, баклава, златиборска пршута... Званична српска народна ношња је преузета из народне ношње овог краја.

Етно село Сирогојно је пример градитењске традиције Централне Србије

Култура Војводине[уреди]

Нови Сад непосредно после завршетка аустроугарске владавине

Војвођанска култура типична панонска култура и одликује је утицај Немаца. Хабсбуршка Монархија(касније Аустроугарска је урезала дубок траг у начину живота овдашњег становништва. Немачки утицај се види на граитељству. Куће су у швапском стилу. За овакву врсту стила карактеристични су орнаменти код врата, прозора и на зидовима. И зграде у већим градовима као што су Београд, Нови Сад и Панчево су изграђене у аустријском стилу. Гастрономија овог краја је јако разноврсна. Карактеристична јела Војводине су: кулен, сомборски сир, рибља чорба...

Филм у Србији[уреди]

Народно позориште у Београду

Јоаким Вујић је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао Књажеско-србски театар у Крагујевцу 1835. Значајни српски писци позоришних комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ. Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште у Новом Саду.

Међу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија издвајају се Бојан Ступица, Мира Траиловић и Јован Ћирилов, а од писаца Александар Поповић, Душан Ковачевић, Љубомир Симовић и Биљана Србљановић.

Српска филмска уметност је једна од водећих кинематографија источне Европе. Пре Другог светског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Горан Марковић, Александар Петровић, Душан Макавејев, Слободан Шијан, Горан Паскаљевић и други. Најнаграђиванији српски филмски режисер је Емир Кустурица који је између осталог добитник две Златне палме на фестивалу у Кану.

Међу глумцима, у првој половини 20. века су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Новије доба српског позоришта и филма су обележили глумци: Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вујисић, Радмила Савићевић, Љубиша Јовановић, Зоран Радмиловић, Љуба Тадић, Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Мира Ступица, Јелисавета Сека Саблић, Љубиша Самарџић, Мира Бањац, Бора Тодоровић, Мија Алексић, Оливера Марковић, Ружица Сокић, Мики Манојловић, Светлана Бојковић ...

Галерија[уреди]

Гусле
Тамбурица
Сарме