Пређи на садржај

Култура Украјине

С Википедије, слободне енциклопедије

Украјинска култура представља културу и обичаје Украјине и Украјинаца. Ова земља има заједничку културу и историју са суседним народима још од 9. века. Слични обичаји и ритуали могу се видети код Украјинаца, Руса, Пољака, Белоруса, Козака и Турака из средње Азије. Велики број обичаја у Украјини под утицајем је православне цркве и традиције из словенске митологије. Совјетски Савез ујединио је културе многих неповезаних народа заједничким језиком.

Историја

[уреди | уреди извор]

У средњем веку, већи део територије данашње Украјине био је дом локалних култура источнословенских племена. До краја 10. века, она су се ујединила под окриљем православља, након христијанизације Кијева коју је спровео Владимир Велики.

Након ослобођења од јарма Златне хорде у 14. веку и преласка под власт Велике кнежевине Литваније, права предака данашњих Украјинаца и Белоруса била су поштована. Штавише, државни законодавни акти писани су на њиховом језику — а не на старом литванском језику — будући да се стари украјински језик сматрао језиком већине.

Украјинска култура која обухвата елементе као што су свакодневни живот, народне песме, уметност, архитектура и кухиња — попримила је свој коначни облик у окружењу запорошких козака, са средиштем у Запорошкој Сечи и Хетманату.

Након припајања Руском царствую према одредбама споразума из 1654, године започео је постепен процес русификације. То је било у супротности са ранијом полонизацијом (наметањем пољске културе), као и са притисцима који су произилазили из освајања од стране кримских Татара и Османлија.

После Руско-турског рата (1768–1774), цела јужна Украјина припојена је Руској Империји. На местима некадашњих татарских и османских утврђења основани су градови као што су: Jeлисаветград, Херсон, Николајев, Одеса, Дњепар.

Позориште корифеја у Кропивницком, прво позориште посвећено украјинској култури

Јелисаветград, који је настао на месту Тврђаве Свете Јелисавете, служио као административни центар „Нове Србије” и постао колевка првог професионалног украјинског позоришта на свету — добио је посебан значај.

Током година „црвеног терора” и Холодомора — који су били део ширег стаљинистичког терора — украјинска култура претрпела је разоран ударац. У периоду масовних политичких репресија у СССР-у 1937–1938. године, НКВД је уништио читаву генерацију украјинских културних посленика, научника и припадника елите.

Током Другог светског рата, нацисти су украли многе музејске предмете.

Током руско-украјинског рата, који траје од 2014. године, руске снаге су уништиле бројне архитектонске споменике — од којих су неки били локалитети светске баштине — а такође су проузроковале смрт културних посленика.

Празници и славља

[уреди | уреди извор]

Друштвена окупљања, као што су вечерници, имају дугу историју у украјинској култури, као и традиционални празници попут Ивањдана, Масленице, Коледе и Маланке, где се људи окупљају у великим групама. Разом нас багато, нас не подолати популарна је културна и политичка изјава и традиционалних и модерних Украјинаца, а преводи се као Заједно смо много, не можемо бити поражени.

Традиционалне украјинске прославе венчања имају многе ритуале који укључују музику, игру, пиће, храну и гомиле људи. Венчање се састоји од три одвојена дела од којих сваки може трајати данима или чак недељама. Прво иде веридба, па церемонија и на крају велико славље. Током веридбе младожења иде код невестиних родитеља да би се нагодио за цену за младу и да тражи благослов од родитеља. Постоје многе приче у украјинском фолклору о томе како је младожења украо младу да не би платио откуп. У том случају, млада је често и сама добровољно побегла од родитеља, мада се може десити да млада одбије понуду за брак, када је уобичајено за родитеље да срећу младожењу на вратима са бундевом како би пренео поруку. Након што постигну договор, званично венчање се одвија у цркви, често у групној церемонији са другим паровима. Прослава која следи одвија се кући и у истој учествује читава заједница.

Образовање

[уреди | уреди извор]

Према сведочанствима страних дипломата из 17. века, као што су Гијом де Боплан, који је 1648. године, на почетку Хмељницковог устанка, саставио општу карту Украјине, и Павле Алепски, који је 1654. године путовао кроз Украјину, ниво писмености у Запорошкој Сечи био је виши него у суседној Пољско-литванској унији, Кримском канату или Руском царству. У Пољској је у то време образовање било привилегија племства и одвијало се на латинском језику, док се у школама Запорошке Сечи — повезаним са Православном црквом — настава изводила на разумљивом црквенословенском језику и била је доступна сваком детету.

Након распуштања Украјинске козачке војске 1775. године до чега је дошло због њене подршке Пугачовљевом устанку, образовни систем који је постојао под окриљем козачких цркава био је укинут. То је довело до распрострањене неписмености међу многим генерацијама, што је одражавало ситуацију у другим деловима Руске Империје, а такво стање је потрајало све до спровођења ликбеза (кампање за описмењавање становништва) двадесетих година 20. века. Током периода руске и аустроугарске владавине, у градовима је основан одређени број универзитета; они су били доступни само деци елите, а касније су, током совјетско-украјинског рата, „украјинизовани”. За време Великог терора, многи научници у Украјинској ССР погубљени су под оптужбама за национализам.

У Украјини је готово 100% становништва писмено. Једанаестогодишње школовање је обавезно и оно почиње узрастом од шест година. Према изјави бившег председника Врховне Раде Владимира Литвина, износ буџета који се издваја за области образовања износио је негде око 6% БДП-а Украјине у новембру 2009. године.

Украјински образовни систем је организован у пет нивоа: предшколско, основно, средње, више и постдипломско образовање. Према изјави министарства образовања и науке августа 2010. године, око 56% деце узраста од једне до шест година је те године имало прилику да похађа предшколско образовање. Школе добијају око 50% својих средстава из градског, док остатак потиче из националног буџета.

Занимљив је систем оцењивања у Украјини. Наиме, за разлику од Србије, у Украјини не постоји оцена 1. Најнижа оцена коју ученик може да добије је 2, која има значење недовољан. Све остале оцене (3, 4, 5) су пролазне и имају редом значење довољан, добар, одличан.

Религија

[уреди | уреди извор]

Религија се практикује широм земље. Православље, католицизам и источни католицизам су три најчешће практиковане религије. Украјинска православна црква[1] највећа је у земљи.[2] Верници украјинске грчке римокатоличке цркве, друге по величини у земљи, практикују византијске обреде, али су уједињени са римокатоличком црквом.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „CIA World Factbook”. Архивирано из оригинала 15. 05. 2020. г. Приступљено 16. 03. 2012. 
  2. ^ „Ukraine Culture. Ukraine People. Education. Religion”. Архивирано из оригинала 04. 09. 2010. г. Приступљено 13. 04. 2016.