Кућа породице Вељковић

Кућа породице Вељковић
Кућа породице Вељковић
Опште информације
Место	Београд
Општина	Савски венац
Држава	Србија
Време настанка	1883.
Тип културног добра	Споменик културе
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Кућа породице Вељковић се налази у Београду, у улици Бирчанинова 21 и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Једноспратна зграда стамбене намене подигнута је 1883. године у стилу академизма 19. века. Кућа је компонована је као угаони објекат са истоветно решеним фасадама. Дворишна зграда, такође стамбена, саграђена је између 1878. и 1883. године. Уметнички павиљон, изграђен 1931. године по пројекту архитекте и инжењера архитектуре Војислава Ђокића и инжењера Александра Гавриловића, специјално је пројектован и изведен за излагање слика и скулптура из веома вредне збирке у својини породице. Ова кућа - осим везаности за чланове породице Вељковић, међу којима је било познатих политичара, правника, официра од утицаја на друштвени, политички и уметнички живот Србије - има и посебан значај у планском решењу комплекса.

Значај куће

Кућа породице Вељковић, једна је од малог броја оних које су пре Другог светског рата биле познате како по значајним и угледним власницима, тако и архитектури и ентеријеру, богатој породичној збирци слика и скулптура, приватној библиотеци, колекцији оружја и употребних предмета. Данас репрезентативни пример културног наслеђа, окружена разноликом архитектуром градског амбијента „подсећа“ пролазнике на стари Београд. Због малог броја београдских кућа угледних породица, сачуване у свом аутентичном облику, кућа породице Вељковић постала је придружени члан Асоцијације европских историјских кућа 2009. године.

Архитектура

Кућа породице Вељковић

Оригиналан пројекат једноспратне породичне виле није сачуван, као ни име архитекте и извођача радова. Међутим, Тапија указује да је први власник имања са зградама био Марко Чолић механџија које је 1866. године продао Кости Лазаревићу телеграфисти из Смедерева. Фабрикант Фрањо Вшетачки и његова супруга Ружа постали су следећи власници 1873. године и на постојећем имању сазидали нову (данашњу) кућу коју је 1883. године купио Стојан Вељковић.

Грађена је опеком у кречном малтеру са масивним зидовима премошћеним архитравно и делимично плитким пруским сводовима. Споља, има идентично обликоване фасаде, једноставно решене у духу архитектуре академизма са сведеним репертоаром декоративних елемената. Диспозиција објекта је једноставна и функционална. Распоред просторија у приземљу и на спрату је идентичан. У приземљу се налази репрезентативни степенишни ходник са оградом од кованог гвожђа и антре који води у три сукцесивно везана салона и две мање собе. Једна од соба служила је као купатило-гардероба док је тоалет био засебна просторија. Поред главног улаза, приземље има и један споредни који води на спољашњи трем са масивним стубовима и дрвеном декоративном надстрешницом одакле се улазило у кочије односно аутомобиле. У дворишту, поред породичне куће налази се једноспратни помоћни објекат који је имао намену коњушнице са собама за особље на спрату. Касније, када су кола заменила кочије, коњушница је претворена у гаражу. Главни улаз у двориште био је из Бирчанинове улице, а други колски из Улице краља Милутина. На парцели споменика културе, у његовом пространом дворишту, саграђен је 1931. године изложбени Павиљон према пројекту архитекте Војислава Ђокића и инжењера Александра Гавриловића. Конципиран је у духу модернизма, специјално намењен за излагање уметничких слика и скулптура, површине око 255м² са стакленим кровом, централним грејањем, специјалним уређајем за постављање слика и постољима за скулптуре чувених античких и ренесансних мајстора.

Значај личности породице

Кућа породице Вељковић

У проучавању друштвене историје Србије и грађанске елите Београда крајем 19. и почетком 20. века у породици Вељковић било је познатих политичара, правника и официра који су својим образовањем, политичким и војним залагањима и културним ангажовањима утицали на друштвено-политички и културно-уметнички живот Србије. Родоначелник Јован Вељковић, био је син параћинског кнеза Вељка Миљковића једног од вођа устанка под Карађорђем, пуковник и попечитељ правосуђа. У договору са кнезом Милошем 1832. године Јован је покренуо буну у параћинској нахији, након чега је још шест нахија, у складу са Букурешким мировним споразумом из 1812. године враћено Србији. У свом познијем добу учествовао је у барикадама за време бомбардовања Београда 1862. године. По доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића постављен је за министра финансија. Приватно, био је колекционар оружја и претплатник првих издања Београдских новина.

Његов старији син, Јеврем, ађутант кнеза Михаила, завршио је војну школу у Пруској, учествовао у раду Уједињене омладине српске и био велики љубитељ књижевности. Наставио је очеву традицију и колекционарско интересовање за оружје и литературу. Млађи син Стојан докторирао је права на Хајделбергу, а потом се усавршавао на универзитетима у Берлину и Паризу. Био је министар правде, председник Касационог суда и творац Устава из 1869. заједно са вођом либерала и дипломатом Јованом Ристићем. На Београдској великој школи| предавао је Римско и Кривично право. Као министар правде донео је Аграрни закон којим је дата економска независност сељацима новоослобођених крајева. Високо образовање на престижним европским универзитетима била је карактеристика и наредних генерација породице Вељковић, што је у ондашњој српској средини била привилегија мањине. Стојан је имао два сина Јована и Војислава.

Јован је завршио војну академију, био је ађутант краља Милана и борац у Првом светском рату. Млађи, Војислав, „отац југословенског златног динара“ докторирао је права на Сорбони са златном медаљом. Био је професор Административног права на Лицеју, делегат Србије на Првој Хашкој конференцији и секретар краља Александра Обреновића.Након Првог светског рата, 1919. године за време владе регента Александра Карађорђевића постао је министар финансија.У новонасталој Краљевини СХС у којој је владала монетарна нестабилност и валутни хаос, др Војислав Вељковић успео је да формира нов монетарни систем и спроведе валутну реформу. Министарство финансија је под његовим руководством увело јединствену новчаницу под називом динар. Ангажовањем у области монетарне политике и државне благајне учествовао је у доношењу Закона о раду Народне банке Краљевине СХС 1920. године. Након великог професионалног успеха, исте 1920. године повукао се из политичког живота и посветио колекционарству уметничких дела и раду Српског књижевног гласника као њен оснивач. Инспирисан палатом Медичи, сазидао је зграду Врачарске задруге где се налазила Српска банка (данас Турска амбасада) у чијем врту је саградио атеље за сликарку Бету Вукановић која му је помагала у избору куповине домаћих и страних слика и скулптура. У свом дому у Бирчаниновој 21 окупљао је истакнуте књижевнике, уметнике и личности из политичког живота попут: Јована Цвијића, Јаше Продановића, Љубе Стојановића, др Ивана Рибара, Паје Јовановића и Уроша Предића и многе друге. Стојан Ј. Вељковић био је индустријалац, са братом Војиславом директор Парног млина и пиваре.

Данашњи потомци

Данашњи потомци су Богдан В. Вељковић, дипломирао на Харварду, данас председник за повраћај национализоване имовине и његова сестра Катарина Вељковић, дипл.професор руске књижевности.

Породична заоставштина

Кућа породице Вељковић

У кући породице Вељковић деценијама се чувала богата породична заоставштина бригом њених потомака: старо оружје, војни атласи, стара издања књига и часописа, намештај, предмети примењене уметности. Најзначајнији и најбројнији део породичне збирке чинила су дела ликовне уметности, око 250 домаћих и страних мајстора академског реализма: Риста и Бета Вукановић, Вељко Станојевић, Драгутин Глишић, Љуба Ивановић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, а од страних мајстора око 30 аутора француског, енглеског, шкотског, италијанског и јапанског порекла, цењени чланови Удружења француских уметника који су излагали на изложбама Париског салона у годинама између два светска рата одакле су Вељковићеви откупљивали слике. У целини, збирка је обухватала српске и стране уметнике једне епохе која је била јединствена у Београду по истакнутим ауторима, броју и вредности дела, чак и у поређењу са великим музејским збиркама (21 одливак Микеланђелових скулптура). Управо из тих разлога, породица Вељковић је у дворишту своје куће подигла модеран изложбени Павиљон који је у време своје изградње био први приватан музеј на Балкану. Почетком Другог светског рата је затворен, а након рата Моше Пијаде је овде отворио свој атеље, а после њега скулптор Сретен Стојановић. Након национализације Павиљона, бронзани одливци из збирке предати су Академији ликовних уметности, а простор је временом изгубио своју основну намену.

Њихова кућа, на углу Бирчанинове и краља Милутина, пример је развоја градске архитектуре 19. века и прихватања европских стилских образаца важних у сагледавању развоја и модернизације српског друштва на прелазу два века. Због културно-историјских и архитектонско-урбанистичких вредности Кућа породица Вељковић утврђена је за споменик културе, Решење Завода бр. 63/5 од 30.4.1967.

Види још

• Списак споменика културе у Београду
• Вељковићи

Спољашње везе

• Историјски архив Београда/Кућа Вељковића
• Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
• Листа споменика