Кшиштоф Пендерецки

С Википедије, слободне енциклопедије
Кшиштоф Пендерецки
Лични подаци
Датум рођења23. новембар 1933
Место рођењаДембица, Пољска
Датум смрти29. март 2020
Место смртиКраков, Пољска

Кшиштоф Еугенијуш Пендерецки (пољ. Krzysztof Eugeniusz Penderecki; рођен 23. новембра 1933. у Дембици, преминуо 29. марта 2020. у Кракову [1]) — пољски композитор, диригент и предавач музике. Представник је пољске школе компоновања шездесетих година. Био је професор и ректор Музичке академије у Кракову.

Компоновао је четири опере, осам симфонија и низ других оркестарских дела, инструменталне концерте, хорске поставке углавном религиозних текстова, као и камерна и инструментална дела. Његова најпрепознатљивија дела су Трени – жртвама Хирошиме, Страцти по св. Луки, Пољски реквијем и Симфонија бр. 3.

Студирао је компоновање на Државној вишој музичкој школи у Кракову (сада Музичка академија у Кракову), где је, након стицања дипломе, почео да ради као предавач. Први пут је славу стекао 1959. након премијерног извођења дела Строфе, Еманација и Давидови псалми на фестивалу Варшавска јесен. Широко признање стекао је својом композицијом Трени за гудачки оркестар, посвећеном жртвама атомског напада на Хирошиму, и хорским делом Страсти по св. Луки. Његова прва опера, Ђаволи из Лоудуна, премијерно је изведена у Хамбургу и Штутгарту 1969. године. Почевши од средине седамдесетих година композициони стил Пендерецког се променио, а његов први виолински концерт се фокусирао на полутон и тритон. Осамдесетих година прошлог века настаје његово хорско дело Пољски реквијем.

Његова музика је коришћена у многим филмовима, као што су Истеривач ђавола Вилијама Фридкина, Исијавање Стенлија Кјубрика, Дивљи у срцу Дејвида Линча, Потомци Алфонса Куарона, Катин Аджеја Вајде и Затворено острво Мартина Скорсезеа. Писао је и музику за многе пољске филмове [2].

За свој рад добио је многе престижне награде, укључујући Prix Italia два пута: 1967. и 1968, и Греми четири пута: 1988, 1999. (две) и 2017. године. Бројни универзитети у Европи и Сједињеним Државама доделили су му почасни докторат. Био је почасни грађанин Бидгошча , као и почасни председник Савеза пољских композитора [3]. Добио је низ државних награда. Одликован је највишим орденом Пољске, Орденом белог орла. Више пута је био номинован за музичку награду „Фридерик" у категорији класичне музике (укључујући четири пута у категорији композитора класичне музике године). Године 2009. добио је награду Златни Фридерик за животно дело у класичној музици [4].

Био је члан Пољске академије вештина [5] и Фонографске академије ЗПАВ.

Гардијан га је 2012. назвао „највероватније највећим живим пољским композитором“ [6].

Ране године[уреди | уреди извор]

Рођен је 23. новембра 1933. у Дембици [7]. Био је син адвоката Тадеуша Пендерецког и Зофије Бергер [8]. Потицао је из породице са уметничком традицијом [9] – његов отац и деда су такође били музичари; његов рођак је био Тадеуш Кантор [10].

Са шест година [11] похађао је часове клавира [9], које је прекинуо због непедагошког приступа наставника [11]. По завршетку Другог светског рата почео је да учи да свира виолину [11] . Радио је и са Станиславом Далом [11], са којим је почео да пише своје прве композиције [11] – недостатак нотних записа етида за виолину због рата приморао их је да самостално пишу вежбе [11]. Такође је похађао часове компоновања код Франћишка Сколишевског. У годинама 1955–1958 студирао је компоновање на Државној вишој музичкој школи у Кракову у класи Артура Малавског.

Каријера[уреди | уреди извор]

Године 1959. за композиције: Строфе, Еманације и Давидови псалми освојио је прве три награде на конкурсу Савеза пољских композитора [11]. Као награду је добио стипендију која му је омогућила да студира на универзитету у иностранству [11].

Истовремено је почео да компонује музику за позориште и филм. Прва позоришна представа са музиком Пендерецког била је Златни кључ Екатерине Борисове у режији Владислава Јареме (премијера 12. маја 1957. у Кракову у Позоришту лутака „Гротеска” ) [12]. Године 1959. у Студију анимираног филма у Белско-Бјалој ствара музику за први анимирани филм Буландра и ђаво, у режији Јержија Цицмана и Лехослава Маршалека [13]. Године 1959. написао је партитуру за први кратки играни филм Јана Ломњицког, Nie ma konca wielkiej wojny (Нема краја Великог рата) [14]. У наредним годинама компоновао је преко двадесет оригиналних музичких поставки за драмске представе и преко четрдесет за луткарске представе. Компоновао је оригиналну музику за најмање једанаест документарних и играних филмова, као и двадесет пет анимираних филмова за одрасле и децу [15].

Међународну славу стекао је делима са оригиналним звучним решењима, често користећи неконвенционалне технике артикулације [16] (нпр. лупкање по дну жичаних инструмената). Ова композициона техника названа је соноризам и у овом стилу су компоноване између осталог Страсти по св. Луки. Убрзо након тога компоновао је своју прву оперу Ђаволи из Лоудуна, чија је премијера била 20. јуна 1969. у Хамбуршкој опери, у режији Конрада Свинарског.

Од 1973. био је диригент, водио је пољске и светске симфонијске ансамбле, изводио је, између осталог, дела Бетовена, Шуберта, Менделсона, Шостаковича, као и своја сопствена дела.

Од 1978. био је члан Друштвеног одбора за рестаурацију краковских споменика (СКОЗК) .

Године 1996. компоновао је симфонију-ораторијум Седам капија Јерусалима, коју је наручио Град Јерусалим поводом 3000. годишњице Светог града; прво извођење је одржано у Јерусалиму 9. јануара 1997. године, а прво извођење у Пољској одржано је у Варшави 14. марта 1997. године.

Основао је међународну музичку академију Европски центар музике у Луславицама, где је живео од 1976. Отварање академије одржано је 21. маја 2013. [17] [18].

Дело[уреди | уреди извор]

Био је један од првих композитора који је користио технику издвајања звука из традиционалних инструмената на нетрадиционалне начине [16] – соноризмом. Овај стил карактеришу, на пример, дела Трени – Жртвама Хирошиме, Полиморфија и Де натура сонорис, као и Страсти по св. Луки.

На оригиналан начин спроводио је у дело захтеве тадашње авангарде. Један од њих је био „ненамерни алеаторизам “, који се састојао у нетачном бележењу партитура. С обзиром да је то изузетно отежавало извођење, због протеста извођача, композитор је у каснијим издањима дозвољавао да се ноте записују на конвенционалан, прецизан начин (као што се види у првом и каснијим издањима Страсти по св. Луки).

Почетком седамдесетих година оставља за собом сонористичку технику и све више компонује тонски, у стилу немачке симфонијске музике с краја 19. века (Симфонија за Бадње вече). Оптуживали су га да је "издао авангарду", али је овај стил наишао на одобравање у широј јавности. У Пољској су осамдесетих година прошлог века била популарна дела која се односе на политичке догађаје, нпр. Пољски реквијем, једно од дела укључених у тзв литургијски социјалистички реализам.



Фрагменте дела Пендерецког користио је Анджеј Вајда у филму „Катин“; музику је припремио Станислав Радван, а претходно Стенли Кјубрик у филму Исијавање.

Педагошке активности[уреди | уреди извор]

Убрзо након дипломирања почео је да предаје на свом матичном факултету. Његови ученици су, између осталих: Марек Стаховски, Абел Кожењовски, Станислав Радван, Антоњи Вит, Јоана Внук-Назарова и Кшиштоф Мејер [19].

Године 1972. Пендерецки, који није припадао Пољској уједињеној радничкој партији, захваљујући свом угледу и интервенцији групе универзитетских предавача у Министарству културе, био је предложен за ректора уместо Тадеуша Махла, којег су изабрале власти [20]. Државна виша музичка школа у Кракову је тада постала једини универзитет са непартијским врхом. Ректорство Пендерецког трајало је 15 година без прекида.

Смрт[уреди | уреди извор]

Преминуо је 29. марта 2020. у Кракову [21] [22]. Урна са његовим пепелом је до сахране била постављена у базилици Св. Флоријана, а опело је одржано 2. априла 2020. [23] [24] . Због пандемије, сахрана композитора одржана је две године након композиторове смрти, односно 29. марта 2022. [25] Пепео Кшиштофа Пендерецког сахрањен је у Националном пантеону у Кракову.

Приватан живот[уреди | уреди извор]

У 21. години оженио се својом средњошколском другарицом, пијанисткињом Барбаром Грацом [26], која је узела његово презиме [27]. Имали су ћерку Беату, која је дипломирала на Музичкој академији и била новинарка пољског радија у Кракову.

После развода са Барбаром, 19. децембра 1965. [28] оженио се Елжбијетом Солечком, која је такође узела његово презиме. Имали су двоје деце, Лукаша (рођен 1966) [26] и Доминику (рођена 1971) [26]. Син је завршио четири факултета: медицину, психологију, менаџмент и полонистику, а бавио се и психијатријом [29], а ћерка је дипломирала италијанску филологију [29].

Постао је члан почасног комитета за развој онколошког центра Лублинске области Свети Јован Дукљански [30] 13. новембра 2007.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Krzysztof Penderecki”. rejestry-notarialne.pl. 
  2. ^ FilmPolski.pl - Krzysztof Penderecki (на језику: пољски) 
  3. ^ Nowe władze ZKP i nadania tytułów honorowych 2015  Непознати параметар |inventor= игнорисан (помоћ)
  4. ^ Nie żyje Krzysztof Penderecki, 2020-03-29 
  5. ^ Polska Akademia Umiejętności – Członkowie PAU Архивирано на сајту Wayback Machine (25. август 2011).
  6. ^ Michaels, Sean (23 stycznia 2012). „Jonny Greenwood reveals details of Krzysztof Penderecki collaboration”. The Guardian.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ Kto jest kim w Polsce: informator biograficzny. Warszawa: Wydawnictwo „Interpress”. 1993. стр. 547. ISBN 83-223-2644-0. 
  8. ^ „Krzysztof Penderecki – opowieść o życiu i twórczości”. Onet. 2013-11-24. 
  9. ^ а б Zwierzenia kontrolowane. Warszawa: Prószyński i S-ka. 2004. стр. 131. ISBN 83-7337-452-3. 
  10. ^ „Mistrz”. Wprost. 2018-11-18. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж Zwierzenia kontrolowane. Warszawa: Prószyński i S-ka. 2004. стр. 132—133. ISBN 83-7337-452-3. 
  12. ^ Teatr Groteska 
  13. ^ Filmy - SFR Bielsko-Biała 
  14. ^ Nie ma końca wielkiej wojny (на језику: пољски) 
  15. ^ O projekcie – Muzyczny Ślad Krakowa (на језику: пољски) 
  16. ^ а б Zwierzenia kontrolowane. Warszawa: Prószyński i S-ka. 2004. стр. 134—135. ISBN 83-7337-452-3. 
  17. ^ Europejskie Centrum Muzyki w Lusławicach – Bryła (на језику: пољски) 
  18. ^ Otwarcie Europejskiego Centrum Muzyki Krzysztofa Pendereckiego (на језику: енглески) 
  19. ^ Krzysztof Meyer, Mistrzowie i przyjaciele, Kraków 2012, s. 176.
  20. ^ P. Ćwikliński, J. Ziarno. Pasja. O Krzysztofie Pendereckim. POW BWG 1993, s. 63.
  21. ^ NIE ŻYJE KRZYSZTOF PENDERECKI 
  22. ^ Lewis, Daniel (29. 3. 2020), „Krzysztof Penderecki, Polish Composer With Cinematic Flair, Dies at 86”, The New York Times 
  23. ^ Urna z prochami Krzysztofa Pendereckiego złożona w bazylice św. Floriana w Krakowie, 2. 4. 2020 
  24. ^ „Penderecki nie żyje blisko rok. Nadal go nie pochowano, rodzina ma ważny powód”. wp.pl. 11. 3. 2021. 
  25. ^ Krzysztof Penderecki spoczął w Panteonie Narodowym. Kondukt na ulicach Krakowa, uroczystości w świątyniach (на језику: пољски), 29. 3. 2022 
  26. ^ а б в Kompozytor, dyrygent, pedagog. Sylwetka Krzysztofa Pendereckiego, polskieradio.pl, [dostęp:] 3 kwietnia 2020.
  27. ^ Agnieszka Groza, Krzysztof Penderecki – opowieść o życiu i twórczości, kultura.onet.pl, 23 listopada 2013.
  28. ^ „Byli razem ponad pół wieku... Oto niezwykła historia Krzysztofa i Elżbiety Pendereckich”. viva.pl. 29. 3. 2020. 
  29. ^ а б [autor:] Mg, styl.pl, Penderecki poderwał żonę, gdy miała 16 lat. Ile miał on?, fakt.pl, 19 czerwca 2015.
  30. ^ „Koncert dedykowany Centrum Onkologii Ziemi Lubelskiej”. 2007-11-13. Архивирано из оригинала 05. 12. 2012. г. Приступљено 22. 09. 2023. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кшиштоф_Пендерецки&oldid=26220479”