Књига бројева

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стари завет

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди

Књига Бројева (на хебрејском се назива Bammidbar – «У пустињи») је четврта књига Светог писма Старог завета и четврта књига Петокњижја. Назива се још и Четврта књига Мојсијева, пошто је традиција приписивала ауторство Мојсију. Ова књига говори о путовању по пустињи након примања Закона на гори Синају, и о ратовима које су Израиљци водили освајајући подручја у Трансјорданији. Поред описа ових догађаја у овој књизи се налазе и одредбе и прописи који допуњавају синајско законодавство.

Синајска гора

Садржај[уреди]

У Синајској пустињи, Господ је наложио Мојсију да преброји све војно способне људе „од двадесет година и више“, и да именује поглаваре сваког племена. Пребројано је 603.550 Израелићана способних за војну службу. У 26. поглављу, после једне генерација и четрдесет година лутања у пустињи, Господ је наредио још једно пребројавање. Овај пут је пребројано 601.730 људи.

Племе Левија је изузето из војне службе и зато нису укључени у укупан број. Мојсије посвећује Левити за службу у шатору (табернакл) уместо синова-првенаца, који до тада су вршили ту службу. Левити су подељени у три породице, Гирсоноваца, Катовијеваца и Мераријеваца, а врховни левитски старешина је Елеазар, син Аронов. Припреме су тада направљене за наставак марша у обећану земљу. Објављени су разни закони и декрети, попут оног који се тиче утврђивања и казне за женску прељубу, уздржавање од вина, приношења жртви Господу и слављења Пасхе.

Прво путовање Израелићана од изградње шатора је почело. Људи су жалили да им је пут тежак и Господи их је казнио огњем. Господ налаже Мојсију да изабере седамдесет старешина да му помогне у предвођењу. Мирјам и Арон вређају Мојсија у Азироту, што је наљутило Господа, који је казнио Мирјам губом и прогонством из кампа на седам дана. Израелићани настављау пут и заустављају се у пустињи Фаран. Дванаест шпијуна је послато у Ханан и враћају се известе Мојсија. Исус Навин и Калеб, два шпијуна, су известили да је земља богата и да у њој „теку мед и млеко“, док други шпијуни извештавају да је насељена дивовима, и Израелићани одбијају да уђу у земљу. Господ је одредио да ће Израелићани бити кажњени за губитак вере и да за казну морају да лутати пустињом 40 година.

Мојсију је наредеђено направи плоче за покривање олтара са две стотине педесет кадионице које су остале после уништења Корејеве групе. Синови Израиљеви су се побунили против Мојсија и Арона због Којејеве смрти и кажњени су кугом, која је усмртила 14.700 људи.

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Историјска аутентичност[уреди]

Арехеолошки извори за хананске, а не египатске, корене настанка краљевстава Јудеја и Израел не остављају места за излазак из Египта и четрдесетогодишње лутање неколико стотина хиљада људи кроз синајске дивљине."[1] Култура најстаријих израелитских насеља је хананска, њихови верски предмети потичу од хананског бога Ела, грнчарија је у локалној хананској традицији, а алфабет је раноханаски. Скоро једини показовач који разликује израелитска насеља од хананских је одсуство свињских костију.

Сматра се да је могуће да су се Хананцима придружили или су их водили мале групе Семита из Египта. Како су се ширили, могли су долазити у сукоб са суседима, што би могло бити извор за Књигу Исуса Навина и Књигу о судијама.

Особе које верују у истинитост Изласка су понудиле приближни временски оквир за излазак Израелићана. Џејмс Ашер је у свом делу из 1654. Annales Veteris Testamenti: A Prima Mundi Oigine Deducti излазак сместио у 1491. п. н. е. у време владавине 18. египатске династије, прецизније за време владавине фараона Тутмоса II, према стандардној хронологији[2], мада би почетак владавине Хатшепсут и крај владавине Тутмоса I били у опсегу од ±15 година.[2] Имануел Великовски је ставио Излазак у време фараона Дудимосеа, последњег фараона 13. египатске династије при крају Средњег царства. Великовски је свој рад зановао на алтернативној хронологији и излазак сместио у 1447/1446. п. н. е. Владавина Рамзеса II је дуго била сматрана кандидатом за Излазак, због библијске референце на град Пер-Рамзес (Рамесу)[3], који је изграђен током његово владавине.[4]. Рамзесов син Мернептах се такође спомиње као фараон из Књиге изласка. Међутим, египатски извори из овог доба уопште не помињу важне догађаје као што су глад, куга или исељавање становништва, посебно што би такви догађаји уздрмали државу. За време владавине Хатсепшут, Египат је била стабилна држава, за време њеног наследника Тутмоса III царство је достигло највећу површину. Такође, време Рамзеса II је исто било период стабилности, а Ханан су контролисали Египат и Хетитско царство. После Мернептаха је настао период борби за престо, али не постоје извори о неким катастрофалним догађајима.

Црном линијом је нацртана традиционално путања Изласка. Остале путање су нацртане другом бојом.

Књига бројева даје списак локалитета које су Израелићани населили на Синају и околини током Изласка. Нека од ових насеља се лако могу наћи захваљујући њиховим описима. Два таква места су Кадеш Барнеа, данашњи Ејн Квадис, и Езион Гебер код Ејлата. Археолози су истраживали оба локалитета и закључили да су основани крајем гвозденог доба, не раније од 800. п. н. е., уз изузетак раних неолитских и номадских активности.[5] Такође, многа места из Књиге изласка нису постојала у истом периоду. Питом и Пар-Размес, два града која су наводно саградили Израелићани, нису постојала у исто време. Питом није био значајно насеље пре 26. династије (око 685-525. п. н. е.). Пре тока, насеље се звало Цкену и тако се називало чак и у птолемејском периоду и био је небитан град са гарнизоном, који је углавном, ако не и само због тога, служио као почетна станица за египатске експедиције. Чак и у римско време, град се ретко спомињао у грчко-римским записима.[4] Пер-Рамзез, Размзесова резиденција, је био напуштен крајем Новог царства, неколико векова раније.[4]`

У Књизи бројева помиње се краљевство Едом, али најраније насеље повезано са овом државом је из 9. века п. н. е, далеко после свих предложених оквира.

Извори[уреди]

  1. ^ Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know and When Did They Know It? Wm. B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 0-8028-2126-X.p.99
  2. ^ а б Shaw, I (2000), Oxford History of Ancient Egypt, Oxford University Press, Oxford
  3. ^ Књига постања 1:11
  4. ^ а б в Uphill 1968
  5. ^ Finkelstein, I & Silberman, N (2001), The Bible Unearthed, The Free Press, New York


Види још[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :