Лавовско-сандомјешка офанзива

С Википедије, слободне енциклопедије
Лавовско-сандомјешка офанзива
Део Источног фронта
RKKA Lviv.jpg
Совјетски војници у Лавову
Време:29. јул 194429. август 1944.
(1 месец)
Место:Западна Украјина/Источна Пољска
Исход: Совјетска победа
Сукобљене стране
Трећи рајх Немачка
Краљевина Мађарска Мађарска

Совјетски Савез Совјетски Савез
Пољска Пољска


Армија Крајова
(23–27. јул)
Команданти и вође
Трећи рајх Јозеф Харпе
Краљевина Мађарска Ференц Фаркаш

Совјетски Савез Иван Коњев
(Први украјински фронт)
Пољска Карол Шверчевски


Тадеуш Бор-Коморовски
Јачина
400.542 војника[1]
420 тенкова
1.000 летелица[2]
1.002.200 војника[3]
1.979 тенкова
11.265 топова
Жртве и губици
55.000 убијених, несталих или заробљених
136.860 укупно са рањеним[4]
65.001 убијених, несталих или заробљених
224.295 рањених
289.296 укупно
1.269 тенкова и топова
289 летелица[3]

Лавовско-сандомјешка офанзива или Лавовско-сандомјешка стратешка офанзивна операција (рус. Львовско-Сандомирская стратегическая наступательная операция) била је велика операција Црвене армије којом су немачке трупе биле протеране из Украјине и источне Пољске. Покренута средином јула 1944. године, Црвена армија је постигла постављене циљеве до краја августа.

Офанзива је била састављена од три мање операције:

Операција ЛавовСандомјеж генерално је у сенци великих успеха истовремено спроведене операције Багратион у којој је уништена армијска група Центар. Међутим, већина ресурса Црвене армије и Црвеног ратног ваздухопловства није била додељена белоруској операцији Багратион, већ операцијама Лавов-Сандомјеж.[5] Кампања је вођена као Маскировка. Концентришући се на јужну Пољску и Украјину, Совјети су повукли немачке мобилне резерве према југу, остављајући групу армија Центар рањивом на концентрисани напад.[6] Када су Совјети покренули офанзиву Багратион на групу армија Центар, то је створило кризу на источном немачком фронту, која је затим присилила моћне немачке панцарске снаге натраг на централни фронт, остављајући Совјетима слободу да остваре своје циљеве у заузимању западне Украјине, мостове Висле и учврсте се у Румунији.[7]

Позадина[уреди | уреди извор]

Почетком јуна 1944., снаге генералфелдмаршала Валтера Модела, група армија Северна Украјина, биле су потиснуте даље од Дњепра и очајнички су се држале северозападног угла Украјине. Јосиф Стаљин наредио је потпуно ослобађање Украјине, а Ставка је покренула планове који ће прерасти у Лавовско-сандомјешку офанзиву. У раној фази планирања, офанзива је била позната као Лавовско-пшемисловска операција. Циљ офанзиве био је да Први украјински фронт маршала Ивана Коњева ослободи Лавов и протера немачке трупе из Украјине и заузме низ мостобрана на реци Висли.[8]

Ставка је такође планирала још већу офанзиву, кодног назива операција Багратион која би се поклопила са офанзивом Коњева. Циљ операције Багратион није био ништа мање од потпуног ослобађања Белорусије, а такође и присиљавање Вермахта да напусти источну Пољску. Стратешка Лавовско–сандомјешка офанзива требало је да буде средство за онемогућавање пребацивања резерви од стране Врховне команде Вермахта армијској групи Центар.

Супротстављене снаге[уреди | уреди извор]

Немачко и совјетско размештање на Источном фронту, од јуна до августа 1944. године, приказује операцију Багратион на северу, Лавовско-сандомјешку на југу. Окружење немачког ХIII армијског корпуса код Брода приказано је у Коњевој Првој украјинској команди.

Док је Ставка закључивала своје офанзивне планове генералфелдмаршал Модел уклоњен је из команде групе армија Северна Украјина и замењен је генералоберстом Јозефом Харпеом. Харпеове снаге су укључивале две оклопне армије: 1. оклопну армију, под командом генералоберста Готхарда Хајнриција и 4. оклопну армију под командом генерала панцертрупа Валтера Неринга. У саставу 1. оклопне армије била је 1. мађарска армија. Харпе је имао на располагању само 420 тенкова, Штугова и других разних оклопних возила. Његова армијска група бројала је око 400.000 војника[9] а имао је подршку 700 авиона Луфтфлоте 4 (укључујући ветеранске ваздухопловне јединице 8. ваздушног корпуса) и 300-400 авиона оближње Луфтфлоте 6. Међутим, због сложеног ланца командовања, Харпе није могао директно да контролише јединице Луфтвафеа.

Снаге 1. украјинског фронта, под командом Коњева, знатно су надмашивале снаге групе армија Северна Украјина. Први украјински фронт располагао је са преко 1.002.200 војника,[3] око 2,050 тенкова, око 16,000 топова и минобацача, и преко 3.250 летелица 2. ваздухопловне армије којом је командовао генерал Степан Красовски.[10] Поред тога, морал Коњевових трупа био је изузетно висок након недавних победа у Украјини. Они су били у офанзиви скоро годину дана и били су сведоци пропадања групе армија Центар.

Напад 1. украјинског фронта имао је два правца напада. Први, који је циљао према Рава-Руској, требало је да га предводе 3. гардијска, 1. гардијска тенковска и 13. армија. Други правац био је усмерен на сам Лавов, а требало је да га предводе 60., 38., 3. гардијска тенковска и 4. тенковска армија. Црвена армија је постигла огромну супериорност над Немцима ограничивши њихове нападе на фронт ширине од само 26 километара. Коњев је распоредио око 240 топова и минобацача по километру фронта.

Почетак напада[уреди | уреди извор]

Северни напад на Рава-Руско започео је 13. јула 1944. Снаге 1. украјинског фронта лако су се пробиле у близини Горохова. Ослабљени Вермахтов XLII армијски корпус успео је да се повуче релативно нетакнут уз помоћ ојачаних одреда позадинске гарде. До ноћи, 13. армија 1. украјинског фронта продрла је кроз немачке линије 20 километара. Пробој 1. украјинског фронта догодио се северно од XIII армијског корпуса.

Дана 14. јула 1944, напад са циљем ослобађања Лавова започет је јужно од XIII армијског корпуса, који је имао положаје у близини Бродија. Јединице Црвене армије пробиле су линију близу Горохова на северу и код Нише на југу, остављајући XIII корпус опасно изложеним. Снаге које су биле на северном правцу према Рава-Руској тада су почеле да се деле, окрећући неколико јединица 13. армије према југу, покушавајући да опколе XIII армијски корпус.

Северне снаге су убрзо наишле на слабе елементе 291. и 340. пешадијске дивизије, али су оне брзо натеране на повлачење. Дана 15. јула, генералоберст Неринг, схватајући да је његова 4. панцерска армија озбиљно угрожена, наредио је својим двема резервним дивизијама, 16. и 17. панцер дивизијама, да изврше контранапад у близини Горохова и Дружкопила у покушају да зауставе совјетски северни напад. Две дивизије располагале су само са 43 тенка и упркос њиховим напорима, немачки контранапад је убрзо пропао. Масивно надмоћне снаге Црвене армије убрзо су приморале две панцерске дивизије да се придруже пешачким дивизијама у повлачењу. Коњев је наложио покретној групи Баранов да крене напред како би помогао да се искористи пробој. Покретна група Баранов је брзо напредовала, под окриљем ваздушне подршке, и током следећа три дана успела је да заузме град Каменку Струмилову и да заузме и одржи мостобран на западној обали реке Јужни Буг, пресецајући тако XIII армијском корпусу линију комуникација и њиховог пута повлачења.

Опкољавање код Бродија (Бродијев котао)[уреди | уреди извор]

На југу је велики напад Црвене армије усмерен на спој 1. и 4. успешно одбијен 14. јула од стране дивизије Корпсабтејлунг Ц. Први украјински фронт пребацио је њихов напад на југ, а након неизмерног артиљеријског и ваздушног бомбардовања напали су већ ослабљене 349. и 357. пешадијске дивизије. 349. пешадијска дивизија распала се под жестоким нападом, а преживели су се у нереду повлачили. Због дејства Корпсабтејлунг-а Ц и 357. пешадијске дивизије, продор 1. украјинског фронта био је широк само 3-4 километра. Упркос томе, 1. украјински фронт наставио је да напредује према градовима Золочив и Сасив, прекидајући комуникације између XIII армијског корпуса и XLVIII оклопног корпуса.

Немачка артиљерија из оба корпуса и из 18. артиљеријске дивизије започела је напад на уски пролаз, назван Колтивски коридор. Покренут је исхитрени контранапад 1. оклопне и 8. оклопне дивизије, у пратњи елемената 14. СС гренадирске дивизије (1. украјинске). Док су се 1. украјинска и 1. оклопна дивизија добро бориле, 8. оклопна дивизија је залутала и нашла у подручју XIII армијског корпуса. Одсечена од XLVIII оклопног корпуса и 1. оклопне дивизије, није могла да учествује у нападу. Упркос почетним успесима, 1. украјински фронт је коначно успео да заустави немачки напад, уз помоћ 2. ваздухопловне армије која је бацила 17.200 бомби на немачке панцере. Одсуство 8. оклопне дивизије значило је да је напад осуђен на неуспех. Заповедник 8. оклопне дивизије игнорисао је изричита наређења и покушао је да поведе своје снаге пречицом. Уместо тога, дивизија је распоређена на деоници Золочив - Зборив на путу Лавов -Тернопољ, претрпела је огромне губитке од авиона модела Ил-2 Црвеног ратног ваздухопловства. Упркос томе, јужни напад се одвијао споро.

Коњев је 16. јула ризиковао и наредио генерал-пуковнику Павелу Рибалку да покрене напад на југу са својом 3. гардијском тенковском армијом. То је значило да ће војска морати да прође уским Колтивским коридором, стално под артиљеријском ватром и жестоким немачким контранападима. Трећа гардијска тенковска армија нагнула је равнотежу у правцу Лавова и убрзо је совјетско напредовање наставило напредовање према западу. Командант XIII армијског корпуса схватио је да се његов корпус мора повући ако жели да избегне опкољавање. Дато је наређење да се све јединице корпуса врате на Принц-Еуген-Стелунг, низ одбрамбених положаја изграђених у јуну 1944. године, који су се делимично протезали дуж реке Стрипе око 35 км западно од Тернопоља. Снажни напади 1. украјинског фронта током 17. јула успели су да заузму делове Принц-Еуген-Стелунга. 14. СС гренадирска дивизија (1. украјинска) укључила се у борбу у покушају да поврати ове изгубљене положаје, али је након почетног успеха налетела на јединицу совјетских тенкова ИС-2 која је зауставила напредовање СС-а. Упркос поновљеним упозорењима својих потчињених, командант корпуса Артур Хофе, није наредио даље повлачење, осуђујући три дивизије XIII армијског корпуса и Корпсабтејлунг Ц у Бродију на пораз.[11]

Дана 18. јула обновљени напади 1. украјинског фронта резултирали су продором у оперативном правцу Лавова. Касно током дана, 1. украјински фронт се пробио до града Буска. Опкољавање је било завршено. Око 45.000 људи из XIII армијског корпуса заробљено је око Бродија, а дуж фронта групе армија Северна Украјина извршен је пробој од 200 км.

Уништење у Бродију: редефинисани циљеви[уреди | уреди извор]

За војнике заробљене код Бродија помоћ није стигла. Упркос неколико очајничких напада исцрпљених и недовољно снажних снага XLVIII и XXIV оклопних корпуса, кордон 1. украјинског фронта наставио је да се стеже. Под континуираним нападима 1. украјинског фронта, Харпе је наредио својим снагама да се повуку, напустивши заробљени XIII армијски корпус. Под сталним артиљеријским и ваздушним бомбардовањем, немачке снаге извршиле су неколико покушаја пробијања, али оклопне снаге 1. украјинског фронта лако су их одбиле и Немци су претрпели велике губитке. Дана 22. јула, 1. украјински фронт је кренуо у коначни напад и до мрака је готово сав отпор био елиминисан. Раштркани преживели су се разишли у мале групе и покушали да побегну. Мало је ко стигао до линија Осовине, али међу њима је било 3.500 људи 14. СС гренадирске дивизије. Пре операције, дивизија је бројала 11.000 људи. Коњев је био усхићен неочекиваним успехом операције. Харпеова армијска група се повлачила, 4. оклопна армија до реке Висле и 1. оклопна армија заједно са 1. мађарском армијом до подручја око Карпата.

Сам Лавов поново су окупирали Совјети 26. јула, након првог пута у септембру 1939. Овог пута град је релативно лако заузет од стране совјетског 1. украјинског фронта. Немци су били потпуно протерани из западне Украјине. Видевши овај успех, Ставка је издала нова наређења 28. јула. Коњев је требало да нападне Вислу и заузме град Сандомјеж, у нацистичкој окупираној јужној Пољској. Украјинске наде о независности срушене су усред огромне снаге Совјета, слично као у Естонији, Летонији и Литванији. Украјинска устаничка армија, наставила би да води герилски рат против Совјета и током 1950-их.

Обновљени напад: заузимање Сандомјежа[уреди | уреди извор]

Обновљена совјетска офанзива започела је 29. јула, а прве трупе 1. украјинског фронта брзо су стигле до Висле и успоставили снажни мостобран код града Баранов Сандомјерски. Међутим, снажни немачки контранапади у близини Сандомјежа спречили су даље ширење совјетског мостобрана. Почетком августа Харпе је добио мало предаха. Пет дивизија, укључујући и једну оклопну дивизију, пребачено је из групе армија Јужна Украјина. Оне су одмах бачене у акцију око Сандомјежа. Убрзо након тога, још пет немачких дивизија, три мађарске дивизије, шест бригада СтуГ и 501. тешки тенковски батаљон (опремљен тенковима Тигар II) стављени су под Харпеову команду.

Немачки контранапади покренути су у покушају да Совјете протерају натраг преко Висле. Користећи градове Мјелец и Тарнобжег на источној обали реке као базе, ови напади нанели су велике жртве совјетским снагама. До средине августа, совјетски 6. гардијски тенковски корпус имао је само 67 тенкова. Немци су покренули жесток контранапад са 501. тешким тенковским батаљоном и 16. тенковском дивизијом, са укупно око 140 тенкова, укључујући 20 тенкова модела Тигар II. Упркос великом броју непријатељских тенкова, 6. гарда је држала мостобран, уништивши 10 тенкова модела Тигар II. До 16. августа, немачки контранапади су почели да губе замах, а Рибалко, командант мостобрана, успео је да прошири совјетско контролисано подручје за око 120 километара, заузевши град Сандомјеж. Како су обе стране биле исцрпљене, борбе су замрле и Лавовско-сандомјешка офанзива се сматрала завршеном.

Одреди у биткама[уреди | уреди извор]

Црвена армија[уреди | уреди извор]

Први украјински фронт (Коњев)

Оперативни правац Рава-Руска
Лавовски оперативни правац

Сила Осовине[уреди | уреди извор]

Армијска група Северна Украјина (Генералоберст Јозеф Харпе) – 12. јул 1944[12]

Губици[уреди | уреди извор]

Извештаји Вермахта наглашавају успешно повлачење неколико снага, у складу са Фрајзеровом проценом. Совјетске процене биле су знатно веће: према извештају совјетског завода за информисање из августа 1944., немачке снаге претрпеле су 350.000 жртава. Од тога је 140.000 убијено и 32.360 заробљено, пре свега у Бродијевом џепу. Поред тога, Совјети су тврдили да су током офанзиве уништили 1.941 немачки тенк и 687 авиона.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ziemke, "From Stalingrad to Berlin: The Illustrated Edition"
  2. ^ Olsen, Van Creveld, "The Evolution of Operational Art: From Napoleon to the Present." p. 85
  3. ^ а б в Glantz (1995), p. 299
  4. ^ Frieser (2007), p. 711-718
  5. ^ Watt 2008, p. 687-688.
  6. ^ Watt 2008, pp. 683-684
  7. ^ Watt 2008, pp. 695-700.
  8. ^ Watt 2008, p. 695
  9. ^ Ziemke
  10. ^ Wagner, p. 285
  11. ^ Lange, W. Korpsabteilung C; the encircled divisions were Korpsabteilung C, 349th Infantry Division, 14th SS Division 'Galicia', and 454th Security Division. The Soviet history claiming eight divisions in the encirclement is most likely counting the Divisional Groups 183, 217, and 339, which made up the regiments of Korpsabteilung C, as divisions.
  12. ^ Lange, W. Korpsabteilung C; Map 10.
  13. ^ „Наша Победа. День за днем – проект РИА Новости”. Архивирано из оригинала на датум 03. 04. 2012. Приступљено 05. 05. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Frieser, Karl-Heinz; Schmider, Klaus; Schönherr, Klaus; Schreiber, Gerhard; Ungváry, Kristián; Wegner, Bernd (2007). Die Ostfront 1943/44 – Der Krieg im Osten und an den Nebenfronten [The Eastern Front 1943–1944: The War in the East and on the Neighbouring Fronts]. Das Deutsche Reich und der Zweite Weltkrieg [Germany and the Second World War] (на језику: немачки). VIII. München: Deutsche Verlags-Anstalt. ISBN 978-3-421-06235-2. 
  • Glantz, David M. & House, Jonathan. (1995), When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler, Lawrence, Kansas: University Press of Kansas, ISBN 978-0-7006-0899-7.
  • Hinze, Rolf. (2006) To the Bitter End: The Final Battles of Army Groups A, North Ukraine, Centre, Eastern Front 1944-45 ISBN 978-1-907677-28-1
  • Konev, Ivan, Aufzeichnungen eines Frontbefehlshabers (на језику: немачки), OCLC 250490659 
  • Lange, Wolfgang (1960), Korpsabteilung C vom Dnjeper bis nach Polen (на језику: немачки), Neckargemuend, OCLC 258241485 
  • Lysiak, Oleh (1951), Brody: Zbirnyk (на језику: украјински), Munich, OCLC 11456877 
  • Mitcham, Samuel (2001), Crumbling empire : the German defeat in the East, 1944, Westport, Conn: Praeger, ISBN 978-0-275-96856-4 
  • Melnyk, Michael James. To Battle: The Formation and History of the 14 Galician Waffen-SS Division 1943-1945, Helion and Co, (reprint 2007) ISBN 978-1-874622-19-2
  • Dr Watt, Robert. "Feeling the Full Force of a Four Point Offensive: Re-Interpreting The Red Army's 1944 Belorussian and L'vov-Przemyśl Operations". The Journal of Slavic Military Studies. Routledge Taylor & Francis Group. ISSN 1351-8046.
  • Wagner, Ray (ed.), Fetzer, Leland, (trans.), The Soviet Air Force in World War II: the official history, Wren Publishing, Melbourne, 1973 ISBN 978-0-85885-194-8.
  • Zaloga, S. Bagration 1944: The Destruction of Army Group Centre, Osprey Publishing, 1996, ISBN 978-1-85532-478-7.