Пређи на садржај

Лав Виготски

С Википедије, слободне енциклопедије
Лав Виготски
Лични подаци
Датум рођења(1896-11-17)17. новембар 1896.
Место рођењаОрша, Руска Империја, данашња Белорусија
Датум смрти11. јун 1934.(1934-06-11) (37 год.)
Место смртиМосква, Совјетски Савез
ДржављанствоСССР
ОбразовањеПравни факултет у Москви, Шањавски московски државни универзитет
Породица
СупружникРоза Невна Виготскаја
Научни рад
Пољепсихологија
УченициАлександар Лурија
Познат поКултурно-историјска психологија, зона проксималног развоја, интраперсонална комуникација

Лав Семјонович Виготски (рус. Лев Семёнович Выготский; Орша, 17. новембар 1896 — Москва, 11. јун 1934) био је совјетски психолог, оснивач марксистичке истраживачке традиције[1] проучавања виших психолошких функција и изградње авангардне футуристичке науке о „новом човеку“ (критичари указују на сличност „новог човека“ и „надчовека“ код Фридриха Ничеа и Лава Троцког[2][3]) комунистичке будућности (алтернативно названа „виша психологија“) и нова психолошка теорија свести.

Своју каријеру започео је као студент Правног факултета у Москви, студирајући упоредо на историјско-филолошком факултету Универзитета Шањавског. Писао је позоришне критике, иступао на семинарима из политичке економије и водио кружок историје за ученице старијих разреда. Иако студент права, негде око 1924. године прелази на научну психологију, разматрајући проблем анализе психологије читаоца. У књижевности га је занимала ауторова личност, његова замисао, објективна усмереност дела, њен морални и социјално-политички смисао. Годину дана касније је у једном од својих радова поставио питање о нужности конкретно-психолошког проучавања свести као конкретне психолошке реалности.[4]

У психологију је увео дијалектички метод, посебно разрађујући свој историјско-генетички метод. Виготски је створио психолошка традицију познату од критичких списа тридесетих година 20. века као „културно-историјска психологија“ (или, другим речима, културно-историјска теорија у психологији). Аутор је многих књижевних публикација, радова о педологији и когнитивном развоју детета. Око себе је ујединио тим истраживача познат као „круг Виготски-Лурија” (познат и као „круг Виготски”).

Виготски је умро у својој 37. години од туберкулозе. Иако се релативно кратко бавио психологијом, његова теорија је постала врло позната и остварила је велик утицај на касније научнике.

Биографски подаци

[уреди | уреди извор]

Лав Вигодски (променио је правопис свог имена раних 1920-их у Виготски) рођен је у граду Орша, Белорусија (која је тада припадала Руској Империји) у нерелигиозној породици средње класе руског јеврејског порекла.[5] Његов отац Симка Вигодски је био банкар.

Виготски је одрастао у граду Гомељу, где је школован код куће до 1911, а затим је стекао формалну диплому са одликом у приватној јеврејској гимназији, што му је омогућило упис на универзитет. Године 1913. Виготски је примљен на Московски универзитет само гласањем путем „Јеврејске лутрије“: у то време је квота јеврејских студената била три процента за упис на универзитете у Москви и Санкт Петербургу. Био је заинтересован за хуманистичке и друштвене науке, али се на инсистирање родитеља пријавио на медицински факултет на Московском универзитету. Током првог семестра студија прелази на Правни факултет. Паралелно, похађао је предавања на Универзитету Шанијавски. Рана интересовања Виготског су била уметност и, пре свега, теме историје јеврејског народа, традиције, културе и јеврејског идентитета.

Јануара 1924. Виготски је учествовао на Другом сверуском психонеуролошком конгресу у Петрограду (убрзо након тога преименован у Лењинград). После Конгреса, Виготски се састао са Александром Луријом и уз његову помоћ добио позив да постане научни сарадник на Психолошком институту у Москви који је био под управом Константина Корнилова. Виготски се преселио у Москву са својом новом супругом Розом Смеховом. Каријеру је започео на Психолошком институту као „научни радник друге класе“. Постао је и средњи наставник, покривајући период обележен његовим интересовањем за процесе учења и улогу језика у учењу.[6][7]

До краја 1925. Виготски је завршио своју дисертацију под насловом „Психологија уметности“, која је објављена тек 1960-их, и књигу под називом „Педагошка психологија“, која је настала на основу белешки са предавања које је припремио у Гомељу. док је био инструктор психологије у локалним образовним установама. У лето 1925. имао је своје прво и једино путовање у иностранство на Лондонски конгрес о образовању глувих.[8] По повратку у Совјетски Савез, хоспитализован је због туберкулозе и остао је инвалид и без посла до краја 1926. године.[9][10] Његова дисертација је прихваћена као предуслов за научну диплому, коју је Виготски добио у јесен 1925. у одсуству.

Преглед научне оставштине

[уреди | уреди извор]

Упркос његовој тврдњи о „новој психологији“ коју је предвидео као „науку о Супермену“ комунистичке будућности,[11][12][13][14] главно дело Виготског било је у развојној психологији. Да би се у потпуности разумео људски ум, он је веровао да се мора разумети његова генеза. Сходно томе, већина његовог рада укључивала је проучавање понашања дојенчади и деце, као и развој усвајања језика (попут значаја показивања и унутрашњег говора[15]) и развој концепата; сада се то обично назива шемама.[16][17][18]

Дела

[уреди | уреди извор]

Већина дела Лава Виготског дуго није штампана у Совјетском Савезу. Тек се четрдесет година после смрти бележи се успех и јача његов утицај. Његова најзначајнија дела су:

  • Основи дефектологије, постх. 1986, превод 1987
  • Психологија уметности, 1925. (штампана први пут 1968), превод 1975
  • Проблеми културног развитка детета 1928.
  • Психолошке лекције, 1932.
  • Мишљење и говор, 1934, превод 1977
  • „Библиографический указатель трудов Л”. Потпуна библиографија Л. С. Виготског]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ (PDF). 2020-07-15 https://web.archive.org/web/20200715104801/http://www.psyanima.su/journal/2012/3/2012n3a3/2012n3a3.1.pdf. Архивирано из оригинала 15. 07. 2020. г. Приступљено 2023-03-12.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  2. ^ dr_slabinsky (2015-02-09). „Выготский-Троцкий: "О создании Сверхчеловека" (фрейдо-марскизм)”. Слабинский Владимир Юрьевич. Приступљено 2023-03-12. 
  3. ^ „Просмотр «Социалистическая переделка человека»”. 2019-11-18. Архивирано из оригинала 18. 11. 2019. г. Приступљено 2023-03-12. 
  4. ^ „KOMPLET SABRANIH DELA LAVA VIGOTSKOG”. www.knjizara.zavod.co.rs. Приступљено 2023-03-12. 
  5. ^ Pound, L. (2019). How Children Learn. London: Andrews UK Limited. стр. 51. ISBN 978-1-909280-73-1. . (New ed.).
  6. ^ Nutbrown, Clough & Selbie 2008, стр. 57
  7. ^ Иван Ивић, предговор књиге Лава Виготског, Мишљење и говор, Нолит, Београд, 1977.
  8. ^ van der Veer, R. & Zavershneva, E. (2011). To Moscow with Love: Partial Reconstruction of Vygotsky's Trip to London. Integrative Psychological and Behavioral Science 45(4), 458–474: PDF, pdf
  9. ^ Zavershneva, E. (July—August 2012). „Commentary on L.S. Vygotsky's Notebook from the Zakharino Hospital”. Journal of Russian and East European Psychology. 50 (4).  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date=, |year= / |date= mismatch (помоћ); |chapter= игнорисан (помоћ)
  10. ^ Завершнева Е.Ю. «Ключ к психологии человека»: комментарии к блокноту Л.С. Выготского из больницы «Захарьино» (1926 г.) // Вопр. психол. 2009. №3. С. 123—141.
  11. ^ Yasnitsky, A. (2018). Vygotsky’s science of Superman: from Utopia to concrete psychology. In Yasnitsky, A. (Ed.). Questioning Vygotsky's Legacy: Scientific Psychology or Heroic Cult. 2018. ISBN 9781138481268. . London & New York: Routledge.
  12. ^ „Dr. Clay Spinuzzi blog”. Архивирано из оригинала 25. 09. 2019. г. Приступљено 09. 04. 2021. , book review: New Myth, New World: From Nietzsche to Stalinism
  13. ^ Spinuzzi, C. (2018). „From superhumans to supermediators: Locating the extraordinary in CHAT”. Ур.: Yasnitsky, Anton. Questioning Vygotsky's legacy: Scientific psychology or heroic cult. New York: Routledge/Taylor & Francis. стр. 137—166. ISBN 9781351060639. 
  14. ^ Zavershneva, E. (2014). The problem of consciousness in Vygotsky's cultural-historical psychology. In A. Yasnitsky, R. Van der Veer & M. Ferrari (Eds.), The Cambridge Handbook of Cultural-Historical Psychology, 63-97. Cambridge: Cambridge University Press
  15. ^ Alderson-Day, Ben; Fernyhough, Charles (2015). „Inner Speech: Development, Cognitive Functions, Phenomenology, and Neurobiology”. Psychological Bulletin. 141 (5): 931—965. PMC 4538954 Слободан приступ. PMID 26011789. doi:10.1037/bul0000021. 
  16. ^ Vygotsky, L.S. Thought and Language (1932). Chapter 6: The Development of Scientific Concepts in Childhood.  marxists.org
  17. ^ Oxford Reference. „Vygotsky blocks”. doi:10.1093/oi/authority.20110803120305922 (неактивно 2024-11-19). 
  18. ^ Paula Towsey on the Blocks Experiment (2008) Vimeo.com

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Nutbrown, Cathy; Clough, Peter; Selbie, Philip (2008). Early Childhood Education: History, Philosophy and Experience. Thousand Oaks, CA: SAGE. стр. 57. ISBN 978-1-4129-4497-7. 
  • Yasnitsky, A. & van der Veer, R., ур. (2015). Revisionist Revolution in Vygotsky Studies. Routledge. ISBN 978-1-13-888730-5. .
  • Yasnitsky, A., van der Veer, R., & Ferrari, M. (Eds.) (2014). The Cambridge Handbook of Cultural-Historical Psychology. Cambridge: Cambridge University Press
  • Van der Veer, R., & Valsiner, J. (1991). Understanding Vygotsky. A quest for synthesis. Oxford: Basil Blackwell.
  • Van der Veer, R., & Valsiner, J. (Eds.) (1994). The Vygotsky Reader. Oxford: Blackwell.
  • Van der Veer, Rene (2007). Lev Vygotsky: Continuum Library of Educational Thought. Continuum. ISBN 978-0-8264-8409-3. 
  • Yasnitsky, Anton (2010). „Guest Editor's Introduction”. Journal of Russian & East European Psychology. 48: 3—13. S2CID 4945175. doi:10.2753/RPO1061-0405480100. 
  • Yasnitsky, A. (2011). Lev Vygotsky: Philologist and Defectologist, A Socio-intellectual Biography. In Pickren, W., Dewsbury, D., & Wertheimer, M. (Eds.). Portraits of Pioneers in Developmental Psychology, vol. VII.
  • van der Veer, R. & Yasnitsky, A (2011). „html”. Integrative Psychological and Behavioral Science. 
  • Yasnitsky, Anton (2012). „Revisionist Revolution in Vygotskian Science: Toward Cultural-Historical Gestalt Psychology”. Journal of Russian & East European Psychology. 50 (4): 3—15. S2CID 11980904. doi:10.2753/RPO1061-0405500400. 
  • Kozulin, A. (1990). Vygotsky's Psychology: A Biography of Ideas. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  • Vygodskaya, G. L., & Lifanova, T. M. (1996/1999). Lev Semenovich Vygotsky, Journal of Russian and East European Psychology, Part 1, 37 (2), 3-90; Part 2, 37 (3), 3-90; Part 3, 37 (4), 3-93, Part 4, 37 (5), 3-99.
  • Veresov, N. N. (1999). Undiscovered Vygotsky: Études on the pre-history of cultural-historical psychology. New York: Peter Lang.
  • Daniels, H., Wertsch, J. & Cole, M., ур. (2007). The Cambridge Companion to Vygotsky. ISBN 978-0521537872. 
  • Yasnitsky, Anton (2011). „Vygotsky Circle as a Personal Network of Scholars: Restoring Connections Between People and Ideas”. Integrative Psychological and Behavioral Science. 45 (4): 422—457. PMID 21667127. S2CID 207392569. doi:10.1007/s12124-011-9168-5. 
  • „The Vygotsky That We (Do Not) Know: Vygotsky's Main Works and the Chronology of their Composition”. PsyAnima, Dubna Psychological Journal. 
  • Tat’jana Achutina: Vygotskijs »Innere Rede«: zum Schicksal eines Konzepts. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 93—108. ISBN 3-935025-39-4. .
  • Janette Friedrich: Vygotskij – Vološinov – Megrelidze. Der Versuch einer metalinguistischen Zeichentheorie. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 109—124. ISBN 3-935025-39-4. .
  • Janette Friedrich (1993). Der Gehalt der Sprachform. Paradigmen von Bachtin bis Vygotskij. Berlin: Akademie Verlag. ISBN 3-05-001938-7. 
  • Martin Hildebrand-Nilshon: Zum Kontext von Sprache und Kommunikation in den Arbeiten von L.S. Vygotskij und A.N. Leont’ev. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 227—254. ISBN 3-935025-39-4. .
  • Peter Keiler: "Kulturhistorische Theorie" und "Kulturhistorische Schule": Vom Mythos (Zurück) zur Wirklichkeit[мртва веза]. Institut für kritische Theorie. 2012.
  • Peter Keiler: Die beiden Konzeptionen L.S. Vygotskijs vom kindlichen Spracherwerb und ihr theoretisches Umfeld. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 309—328. ISBN 3-935025-39-4. .
  • Peter Keiler (2002). Lev Vygotskij - ein Leben für die Psychologie. Eine Einführung in sein Werk. ISBN 3-407-22126-6. . Beltz-Verlag, Weinheim.
  • Gisbert Keseling (1979). Sprache als Abbild und Werkzeug. Ansätze zu einer Sprachtheorie auf der Grundlage der kulturhistorischen Psychologie der Vygotskij-Schule. Pahl-Rugenstein. ISBN 3-7609-0482-3. . Pahl-Rugenstein, Köln.
  • Carlos Kölbl (2006). Die Psychologie der kulturhistorischen Schule. Vygotskij, Lurija, Leont'ev. Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 3-525-45030-3. . Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen.
  • Tat’jana Naumova: Das Problem des Dialogs: A.A. Potebnja, L.P. Jakubinskij, L.S. Vygotskij, M.M. Bachtin. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 211—225. ISBN 3-935025-39-4. .
  • Dimitris Papadopoulos (1999). Lew S. Wygotski - Werk und Wirkung. Campus. ISBN 3-593-36355-0. . Campus Verlag, Frankfurt am Main.
  • Angelika Redder: Vorstellung – Begriff – Symbol: zu Konzeption und Konsequenzen bei Vygotskij und Bühler. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 339—369. ISBN 3-935025-39-4. .
  • Bernd Reimann: Der »Ur-Wir«-Gedanke bei Vygotskij und seine Beziehungen zur Sprachentwicklungstheorie in der Auseinandersetzung mit C. und W. Stern. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Die Aktualität des Verdrängten. Studien zur Geschichte der Sprachwissenschaft im 20. Jahrhundert. Heidelberg: Synchron. 2004. стр. 329—338. ISBN 3-935025-39-4. .
  • René van der Veer & Jaan Valsiner: Veer, Rene Van der; Valsiner, Jaan (1991). Understanding Vygotsky. A Quest for Synthesis. Wiley. ISBN 0-631-18955-6. . Blackwell, Cambridge u.a. . (englisch)
  • Anton Yasnitsky. „срок регистрации доменного имени www.psyanima.ru истек” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 09. 2013. г. Приступљено 09. 04. 2021. Eine Geschichte der kulturhistorischen Gestalt-Psychologie: Vygotskij, Lurija, Koffka, Lewin und andere] (PDF; 187 kB). „1 номер 2012 года | Психологический журнал университета "Дубна"”. PsyAnima, Dubna Psychological Journal. 5 (1): 102—105. Архивирано из оригинала 04. 02. 2013. г. PsyAnima, Dubna Psychological Journal, 5(1)], . 2012.
  • Anton Yasnitsky (2012). „Lev Vygotsky: Philologist and Defectologist. A Sociointellectual Biography.”. Ур.: W. E. Pickren, D. A. Dewsbury & M. Wertheimer. Portraits of Pioneers in Developmental Psychology. стр. 109—133. ISBN 978-1-84872-895-0. . Psychology Press, New York und Hove. . (englisch)
  • Adam A. Zych: Psychologowie radzieccy i ich prace 1917-1977. Słownik biograficzny. Kielce: WSP, 1980, S. 163-165 (polnisch).

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Лав Виготски на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лав_Виготски&oldid=29986507”