Лажни цар Шћепан Мали

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лажни цар Шћепан Мали
N scepan mali.gif
Насловна страна оригиналног издања Лажног цара Шћепана Малог
Настанак
Ориг. наслов Лажни цар Шћепан Мали
Аутор Петар II Петровић Његош
Земља Црна Гора
Језик српски народни језик
Садржај
Жанр историјска поема у облику народне драме
Место и/или
време радње

Црна Гора; XVIII век
главни лик Шћепан Мали
Издавање
Датум
издавања

1851

Лажни цар Шћепан Мали је историјска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала 1847. у доба српског романтизма. Прво издање објављено је у Трсту 1851. године на српском народном језику.

Настанак и теме[уреди]

"Лажни цар Шћепан Мали" је хронолошки последње од три Његошева најпознатија дела. Пре овог дела написани су: „Луча микрокозма“ (1845) и „Горски вијенац“ (1846).

Народна традиција и архивски материјал о Шћепану Малом послужили су Његошу као подлога за ово пјесничко дјело. Његош описује владавину Шћепана Малог у Црној Гори који се лажно представљао као руски цар Петар III Романов. Кроз ироничну представу историјске свакодневнице приказан је однос народа и црногорских великаша према њему, као и пометња коју је појава Шћепана Малог изазвала код руских и турских власти.

Миодраг Павловић разматра теме три Његошева велика спева и наводи: „„Лажни цар“ је прочитавање историје, релативизам вредности, хероика и њена наличија.[1]

Композиција[уреди]

"Лажни цар Шћепан Мали" се састоји од предговора и пет „дјествија“, односно чинова. Дело обухвата период од доласка Шћепана на Цетиње априла 1767. године до његове погибије маја 1774.

Предговор[уреди]

Његош у предговору каже: „Шћепан Мали био је лажа и скитница, али је знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем.(...) Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати.

Његош наводи која три млетачка архивска извора су коришћена при писању и напомиње да: „мојега сопственога ништа није што није основано на причању народном и на рапортима више речене тројице.

Дјејствије прво[уреди]

 Радња спева почиње на Цетињу. Црногорске вође и народ доводе, уз музику и певање, Шћепана и представљају га игуману Теодосију Мркојевићу и тадашњем владару, владици Сави.

Игуман и владика од почетка правило процењују Шћепанову превару и упозоравају народ и великаше да се ради о преваранту, а не о руском цару. Међутим, захваљујући наивности и простодушности народа, низом по Шћепана погодних околности, као и Шћепановим способностима манипулације, лажни цар успева да задобије народ и узурпира власт од владике Саве. Теодосије Мркојевић мудро закључује:

Да је Шћепан руски цар верује и српски патријарх који долази на Цетиње бежећи од Турака. Наиме, Турци, који су и сами поверовали у Шћепанову лаж, су чули о патријарховој сарадњи са Шћепаноm, па су га хтели ухватити и убити.

Шћепан и Црногорци сазнају да се турска војска спрема да „на вашу удре Гору Црну, да ухвате цара московскога те добјежа међу Црногорце“. Лажни цар показује кукавичлук док се Црногорци спремају за окршај. Он налази изговор да не учествује у борбама и одлучи да „се сакрије негђе украј“:

Током првог чина Шћепан неколико пута плаче. То остаје његова карактеристика током целог спева - лажни цар у свакој по њега лично тежој ситуацији плаче.

Дјејствије друго[уреди]

Радња другог певања се одиграва на Чеву и то углавном у шатору беглербегa румели-валиса.

Дјејствије треће[уреди]

Треће певање се одвија на Цетињу непосредно после победе Црногораца над удруженом турском и млетачком војском. Владика Сава и Теодосије Мркојевић дочекују Црногорце који пристижу на народно весеље. Шћепан долази из скровишта и покушава да преузме на себе заслуге за победу. Теодосије Мркојевића га грди и гони, али народ стаје у одбрану лажног цара.

Шћепану доносе папагаја, који Његошу представља метафору народног немуштог понављања Шћепанове лажи:

На крају певања међу народ долази слепи гуслар и пева о јуначкој црногорској победи на Чево и у Црмници. Гуслар пева и о нејуначком скривању Шћепана током битке. „Шћепан гледа пред собом; боље му се допадаше пјесна папагалова но овога слијепца. Разлази се скупштина.“

Дјејствије четврто[уреди]

Четврто певање започиње доласком на Цетиње посланика царице Катарине Велике, књаза и генерала Долгорукова.

Дјествије пето[уреди]

Пето и последње певање одиграва се у Скадру у сарају Мехмет-паше. Турске вође се јадају један другом што никако не могу да освоје Црну Гору. Његош кроз уста Муле-Хасана велича јуначки отпор Црногораца турској окупацији:

Великаши потом разговарају о моралној пропасти Османског царства:

Кроз даљи разговор вође исказују страх од Москве и Русије и закључују „а Турска је наспрама Русије као сахан мали на тепсију“. На крају петог певања, а уједно и крају целе поеме, турски главаши славе сазнавши да ја њихов плаћеник Паљикарда Станко Грк испунио задатак и убио Шћепана.

Лица[уреди]

  • Василије Јовановић-Бркић, патријарх српски
  • Владика Сава
  • Теодосија Мркојевић, игуман
  • Јован Аврамовић Бјелица, прото
  • Андрија Ђурашковић, поп
  • Монах
  • Шћепан Мали, лажни Петар трећи, цар русински
  • Георги кнез Долгоруков, генерал и посланик царице русинске Екатарине вторе
  • Вукале, сердар
  • Нико Мартиновић, војвода
  • Јово Петровић, сердар
  • Граф Бујовић, сердар бококоторски
  • Вуксан Милић, војвода
  • Драго Вукотић, војвода
  • Беглербег, серашћер румели-валиси
  • Осман-паша, везир босански
  • Караман-паша Дукађински
  • Шувајлија-паша
  • Мехмет-паша
  • Кади-ашћер, врховни бојнички судија
  • Мула Хасан
  • Иман Хусеин, свештеник турски
  • Кадије
  • Смајо, татарин
  • Лазо Богдановић Његуш
  • Бајо Гавриловић, четовођа цуцки
  • Пејо Маџар, улак
  • Стражар
  • Војник
  • Слијепац
  • Папагао
  • Пук
  • Коло

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Петар II Петровић Његош, „Луча микрокозма", Рад, Београд 1990.

Спољашње везе[уреди]