Лака пешадија

Грчки пелтаст, лаки пешак наоружан копљима за бацање.

+Лака пешадија (енгл. Light infantry), врста пешадије опремљена и обучена за борбу на одстојању.

Историја

Стари век (3200. пре нове ере-476. нове ере)

Подела пешадије на тешку и лаку почела је већ у Старом веку, у најстаријим робовласничким државама током 3. миленијума пре нове ере. Тешка пешадија била је опремљена оружјем за блиску борбу и заштитном опремом (најпре штитом, а касније и шлемом и оклопом), а лака пројектилним, бацачким оружјем. Градови-државе Сумера имали су само тешку пешадију, наоружану копљима и секирама и заштићену дугачким правоугауним штитовима, без икаквог пројектилног оружја. Са друге стране, освајачи Сумера, Акађани, имали су лаку пешадију наоружану луком и стрелом, а и Асирци, највећи освајачи у Месопотамији, имали су лаку пешадију наоружану луком и стрелом. У Старом Египту, развила су се оба рода пешадије, с тим што је лака пешадија била бројнија и наоружана праћкама. Са напредовањем заштитне опреме и оружја за блиску борбу (најпре од бронзе, а затим од гвожђа), тешка пешадија постала је доминантни род војске у Старом веку од победе Грка над Персијанцима на Маратону (490. пре нове ере) до пада Западног римског царства (476). Лака пешадија код Старих Грка и Римљана, мада је постојала (пелтасти, велити) играла је подређену и помоћну улогу.

Средњи век и ренесанса (476-1700)

Енглески стрелци, најзначајнија лака пешадија средњег века у Европи.

Средњи век, од 5. до 14.века, је доба декаденције пешадије, како тешке тако и лаке, пошто тешка коњица доминира на бојиштима. Лака пешадија поново се јавља почетком 14. века у виду енглеских стрелаца, али они задуго остају усамљена појава, пошто се препород пешадије у 15. веку заснива на обнови тешке пешадије коју изводе Швајцарци и ландскнехти, наоружани оружјем за блиску борбу. Обнова лаке пешадије наступа захваљујући развоју ручног ватреног оружја. Шпанци у Италијанским ратовима први побеђују Швајцарце користећи терцио, мешовиту формацију састављену од тешке и лаке пешадије - копљаника и мускетара, и све до почетка 18. века овакве мешовите формације доминирају у свим европским војскама. Међутим, број лаких пешака - мускетара - постепено је растао, од 1/10 (1500) до 2/3 (1618).

Доминација пешадије (1700-1866)

Немачки јегери, лака пешадија 19. века.

Увођењем бајонета у општу употребу, почетком 18. века, копљаници нестају са бојишта и њихову улогу преузимају пешадинци без оклопа, наоружани мускетама са бајонетом. Иако се више не разликују по заштитној опреми, која излази из употребе, пешадија се и даље дели на тешку, линијску (средњу) и лаку. Тешка пешадија, гренадири, наоружана је мускетама са бајонетом и кратким сабљама, а обучена је за линијску одбрану, пуцање плотунима, јуриш бајонетима у збијеној колони и борбу прса у прса. Лака пешадија, која у разним државама носи различита имена (јегери, волтижери, шасери), наоружана је далеко прецизнијим изолученим пушкама и обучена за борбу на одстојању, у расутом строју. Док је основно оружје тешке пешадије бајонет, основно оружје лаке пешадије је пушка. Даља еволуција ватреног оружја у другој половини 19. века, са увођењем пушака острагуша и репетирки толико је повећала ватрену моћ лаке пешадије, да после 1866 (када пушке острагуше улазе у масовну употребу у свим земљама) тешка пешадија потпуно нестаје са бојишта.

Литература

• Томац, Петар (1973). „Пешадија”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 6 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 641-644.