Ламја (словенска митологија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ламја је биће из митологије Јужних Словена. Вјеровање о постојању овог митолошког бића је раширено међу становницима у Србији (Јужна и источна Србија), Македонији и у источној и југозападној Бугарској[1][2].

Етимологија назива[уреди]

Назив ламја потиче од грчке ријечи ламина (грч. λάμια), што значи зао дух. Такође, назив ламја потиче и од имена старогрчког митолошког лика Ламије[1][2][3]. Називи слични ламији срећу се и код Цинцара (назив ламе), као и код Албанаца назив ламј (алб. lamj). Овај начин је такође пренијет преко латинског језика и у неке друге европске језике, као на примјер у чешком језику, гдје се јавља назив ламие (чеш. lamie), који може да означава митолошко биће слично вампиру или вјештици[2].

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за ламју, као што су:

  • у Србији: ламња;
  • у Македонији: ламна (мкд. ламна);
  • у Бугарској: кучка-ламја (буг. кучка-ламја), ламна гуштерица (буг. ламна гуштерица), ламниа (буг. ламниа), ламнја (буг. ламня), лјалшја (буг. лялшя), софра-ламја (буг. софра-ламја) и сура ламја (буг. сура ламја)[2][4].

У народним предањима се често могу наћи и лична имена за поједине ламје (што је слично предањима везаним за виле). Тако у Македонији ламју зову: Луња (у околини Булачана), Гила (у околини Кратова); у Бугарској: Злинја (буг. Злиня)[2].

Такође у неким крајевима ламја може бити синоним за змаја, аждају или алу.

Опис ламје у митологији и народним предањима[уреди]

У митологији и народним предањима постоји неколико различити описа ламје који варирају од краја до краја:

  • По једном народном вјеровању ламја је биће у виду великог гуштера с тјелом које је покривено жутим крњуштима, четири ноге са оштрим канџама, дугачким репом који се мота у круг, великим крилима, великом главом као у пса са крупним сјајним очима, великим чељустима и оштрим зубима. Када пишти, ствара јак вјетар који из корена чупа стољетна стабла, подиже и носи стогове сјена, а понекад и људе[2][5][6];
  • По једном народном вјеровању из Бугарске ламја је биће које представљено као огромно крилато змијолико чудовиште са три главе, шест крила и девет репова[2]. Слично том опису, на подручју Родопа ламју су описивали као огромно крилато змијолико чудовиште са девет глава, шест крила и девет репова[2][5][6];
  • У околини Ђевђелије ламја је описивана као велико биће са четири ноге са оштрим канџама, дугачким репом, великим крилима, великом главом са великим сјајним очима, великим чељустима, оштрим зубима и великим језиком. Из уста овог бића је сукљао пламен[2];

У митологији и народним предањима постоји неколико различити начина како настаје ламја:

  • По једном народном вјеровању из Демир Хисарског краја када одрубљена глава змије срасте са отпиљеним рогом вола или бика, и наврши се четрдесет дана од кад је змијска глава одрубљена, тада она постаје ламја[2][7];
  • По другим предањима поријекло ламје је блиско поријеклу змаја. И једно и друго биће се рађају као и друга људска дјеца, само њих мајке носе 15-20 мјесеци. Змајеви се рађају од добрих људи, а ламје од злих[2].

Заједничко за све описе ламја је то да су то снажна, осветољубива, глупа, прождрљива и незаситна бића јер све што се пред њима нађе оне поједу[2]. Према предањима оне живе у пећинама, на дну мора, у језерима, на врховима планина или у великом дрвећу[2][6][8]. Оне имају моћ да зауставе изворе воде и изазову сушу. Када би зауставе воду, ламје ће у заузврат да траже љуску жртву да би пустили воду[5][6]. Кад се ламја креће све тутњи и пуца дрвеће и камење под њом[2]. Постоје и народна предања по којима ламја чува закопано благо у дубоким пећинама.

Ламје се највише јављају и пакосте људима у првој половини љета, када оне предводе црне градоносне облаке и олујни вјетар[1][2]. Тада оне уништавају, односе и прождиру дозрело жито и друге усјеве са њива, као и уроде из воћњака и винограда. За вријеме олуја, ламје се боре са змајевима који бране људима њиве и усјеве. Тада у њиховој борби настају муње, громови и град[2]. Такође се спомиње да але отимају и једу стоку. У неким предањима се спомиње да су ламје и људождери који жуде за људској крви[2]. По предању, оне хватају дјецу, односе их у своја станишта и тамо прождиру. Ради заштите од ламја људи су бајали, или су, прије него што почне олуја, износили пред кућу машице и разне друге предмете, и с њима стварали велику буку и галаму[2]. Противници ламје у народним предањима су змајеви, облачари, св. Илија, св. Ђорђе, итд[2][5].

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Ламја”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 205. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Ламја”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 3 29. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  3. ^ Boris Kremenliev (1956). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. стр. 310—319. 
  4. ^ Anna Plotnikova (2001). Ethnolinguistic phenomena in Boundary Balkan Slavic areas (PDF). стр. 301—308. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Mercia MacDermott (1998). Bulgarian Folk Customs. Jessica Kingsley Publishers. стр. 64—66. ISBN 978-1-8530-2485-6. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Frank A. Kmietowicz (1982). Slavic Mythical Beliefs. Windsor, Ontario. стр. 206—209. 
  7. ^ Racho Slaveykov (2014). Bulgarian Folk Traditions and Beliefs. BookBaby. ISBN 9789548898508. 
  8. ^ Yordanka Boyadzhieva (1931). Кюстендилските полчани и техният говор. стр. 7. 

Литература[уреди]

  • Yordanka Boyadzhieva (1931). Кюстендилските полчани и техният говор. 
  • Boris Kremenliev (1956). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. 
  • Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
  • H. Милошевић-Ђорђевић (1971). Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције. Београд. 
  • Пенушлиски К. (1980). Малешевски фолклор. Малеш и Пијанец ΠΙ. Скопље. 
  • Frank A. Kmietowicz (1982). Slavic Mythical Beliefs. Windsor, Ontario. 
  • Верковик С. И. (1985). Македонски народны умотворби 2. Скопље. 
  • Mercia MacDermott (1998). Bulgarian Folk Customs. Jessica Kingsley Publishers. ISBN 978-1-8530-2485-6. 
  • Љубинко Раденковић (1999). Митолошки становници вода (2). Скопље: Даница за 2000. 
  • Anna Plotnikova (2001). Ethnolinguistic phenomena in Boundary Balkan Slavic areas. 
  • Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9. 

Спољашње везе[уреди]