Лао Це

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Лао Ц')
Лао Це
Laozi a.jpg
Лао Це
Датум рођења 570. п. н. е.
Датум смрти 470. п. н. е.
Школа филозофије таоизам
Идеје тао (пут), те (врлина)
Утицао на таоизам, кинески будизам

Лао Це или Лаози (дословно Стари Учитељ; око 570. п. н. е. – око 470. п. н. е.) један је од најзначајнијих кинеских филозофа.

Традиционално се сматра оснивачем таоизма и аутором кључног таоистичког дела – Књиге пута и врлине. Данас је утврђено да је дело настало нешто касније, а претпоставља се да је Лаози зачетник основних начела, која су после формулисана у књизи.[1]

Према делу Повесни записи, живео је као пустињак и учитељ.[2] Лаози је тема многих кинеских предаја. Религијски даоизам га поштује као божанство.

Име[уреди]

Сматра се да је Лао Цеово презиме било Ли (李, пинјин: Lǐ), лично име Ер (耳, пинјин: Ěr, букв. уво), а надимак Бо Јанг (伯阳, пинјин: Bó Yáng). Његово постхумно име било је Дан (聃, пинјин: Dān).

Име Лао Це је заправо почасна титула: Лао (老, пинјин: Lǎo) значи стари, а титула Це (子, пинјин: zǐ) се додавала у знак поштовања уз презиме великих учитеља (нпр. Кунг Це, Менг Це, Џуанг Це, Гунг-сун Лунг Це и др.) тако да се титула Лао Це може оквирно превести као стари учитељ.

Лао Це је познат и под следећим именима:

  • Стари Дан (老聃)
  • Стари племенити господин (老君, пинјин: Lǎo Jūn)
  • Стари племенити господин Ли (李老君, пинјин: Lǐ Lǎo Jūn)
  • Крајња узвишеност или Преузвишени племенити господин (太上老君, пинјин: Tàishàng Lǎo Jūn)

Под последњим је именом прихваћен као највише даоистичко божанство са небеса Узвишене чистоте.

Биографија[уреди]

О Лао Цеу као историјској личности нема поузданих података. Према предању, Лао Це рођен је у држави Чу, у јужном делу данашње провинције Хунан, а био је старији савременик Конфуција, кога је, по причама, поучавао у извођењу церемонија.[3] Традиционално, прихвата се да је живео у VI веку пре нове ере, али га савремени научници смештају у IV век пре нове ере, у период Зараћених држава. Све што се зна о њему је из кинеске традиције и из његове биографије у Историјским записима Сима Ћена, који су писани од 109. године п. н. е. до 91. године п. н. е.

Према овим изворима, радио је као архивар у Царској библиотеци династије Џоу у Луојангу, тадашњој престоници Кине.

Лао Це и Конфучије[уреди]

Лао Це и Конфучије

У С’-ма Ћијеновим Историјским записима описан је и сусрет Лао Цеа и Конфучија. Док је Лао Це радио као архивар у Царској библиотеци, Конфучије се срео са њим, и разговарали су о ритуалима и обожавању предака (в. конфучијанство). Лао Це је рекао Конфучију:

Викицитати „Кости људи о којима говориш одавно су претворене у прах, и само њихове речи остају. Ако време за човека погодно, биће успешан; ако није, неће бити. Успешан трговац сакрива своје богатство [од других], а карактеран и племенит човек ће се правити безумним. Стога, требало би да се одрекнеш свог поноса, својих жеља, таштине и претераних хтења. Они су за тебе бескорисни.”

После њиховог сусрета, Конфучије је ученицима рекао: „Знам како птице лете, како рибе пливају и како животиње трче. Али оно што трчи може бити ухваћено у замку, оно што плива може бити ухваћено на удицу, а оно што лети може бити оборено стрелом. А ко зна како змајеви јашу на ветровима и уздижу се кроз облаке до небеса? Данас сам срео Лао Цеа и могу га упоредити само са змајем.”

Нестанак[уреди]

По предању, када је Лао Це напустио државну службу, отишао је на воденом биволу (зебуу) у државу Ћин, а одатле нестао у пустињи. Стражар на најзападнијој капији државе Ћин га је замолио да запише своје учење пре него што се запути у пустињу. Лао Це га је послушао и тако је настала Књига о Путу и Врлини. Лао Це ју је написао за три дана а онда је отишао у пустињу и о њему се више ништа није чуло.

У 2. веку се развила теорија да је Лао Це, кренувши на Запад, доспео у Индију, где је поучавао Буду и имао укупно двадесет девет ученика.[4]

Смрт[уреди]

Нема поузданих података о његовој смрти осим легенди да је живео сто шездесет или двеста година.

У књизи Чуанг Це постоји прича о смрти Лао Цеа. Кад је Лао Це умро, његов пријатељ Чин Ши, који је дошао након смрти, критиковао је жестоке жалопојке других ожалошћених, говорећи:

Викицитати „То је кршење начела природе и појачавање човекових осећања, заборављање оног што смо примили. То су древни мудраци називали казном за нарушавање начела природе. Кад је Учитељ дошао, то је било отуд што је имао прилику да се роди. Кад је отишао, једноставно је следио природни ток. Оне који су тихи у одговарајућој прилици и следе природни ток, не могу захватити туга или радост. Њих су древни сматрали божјим људима који су се ослободили ропства (гл. 3).[5]

Учење[уреди]

Главни чланак: Књига Пута и Врлине

Књига Пута и Врлине је дело чије се ауторство приписује Лао Цеу. Ова се књига сматра првим и најважнијим делом даоизма у којој су изложене темељне идеје.

Пут[уреди]

Главни чланак: Тао

Викицитати „Преокретање је кретање Тао-а.[3]

Основни принцип природе је надразумски, квалитативно и квантитативно неописиви Пут али Тао. Према Лао Цеу, тао је почетак универзума, закон света и извор живота (Тао те чинг, 25).[6] Он нема ни име, а из њега настају све ствари. Пошто ствари увек постоје, Тао никад не престаје да постоји. Оно је почетак свих почетака.[3]

Таоисти су мислили да, пошто постоје ствари, мора постојати нешто кроза шта све те ствари настају. То нешто означавали су као тао. Тај "пут" је непроменљив, и представља суштинске законе и темеље космоса (у грчкој филозофији паралела је логос). Најважнији од закона космоса је да се сва екстремна својства у једном тренутку претворе у своју супротност, те да би се постигао неки циљ, треба кренути од његове супротности. Онај ко спозна законе космоса, просветљен је. Ко дела у складу са њима, каже се да упражњава просветљење.

Појам тао није ни првобитно био везан за значење које му даје Лао Це. У почетку тао означава законитост кретања небеских тела око Земље, а та се правилност схвата као узрок и симбол свих земаљских збивања. Лаози одатле изводи идеал живота у складу с природом.[7]

Тао у Лао Цеовој књизи добија различита имена, укључујући "предак", "тајанствена жена", "дух долине" и "једно".[6]

Врлина[уреди]

Главни чланци: Те (филозофија) и Неделање

Викицитати „Освајање света увек произлази из неделања.[3]

Све ствари настају од Пута и од њега „добијају” своју врлину, односно Те, која их чини оним што јесу. Како би достигли вечност људи морају постати једно са путем, следећи неделање и повлаћећи се из света.[6] Природно, спонтано делање је слеђење своје врлине без напора. Такво се делање назива неделањем (无为, пинјин: Wúwéi). Човек стога треба да своје делање ограничи на нужно и природно, и да му једноставност буде руководеће начело у животу. Сва зла на свету не потичу из тога што је премало учињено, већ због тога што је већ учињено превише.

Мудар човек треба живети смотрено, бити кротак, смеран и малим задовољан. Бити кротак јесте пут да сачувате снагу и будете јаки. Смерност је непосредна супротност охолости, и уколико охолост представља знак да је човеково напредовање досегло своју крајњу границу, смерност је супротан знак који говори да је граница далеко од тога да буде досегнута. [3]

Друштво[уреди]

Према схватању Старог Учитеља, насупрот природи налази се цивилизација тадашњег царства под династијом Џоу.[7] Лаози је био противник учености бирократа yu, у које се претварају Конфуцијеви следбеници. Разлика између таоиста и конфуцијанца је пак у томе што, по конфуцијанцима, кад мудрац постане владар, ваља да чини многе ствари за народ, док по таоистима, дужност мудраца-владара није да чини ствари, већ пре да поништава учињено или да уопште ништа не чини.[3] За Лаозија добар је владар онај који остаје скривен »као миш«, а мноштво закона знак је слабе власти.[7]

Лао Це је противник освајачких ратова, али оправдава дефензивне борбе. Његов идеал државе је децентрализовано сеоско задругарство.[7]

Безимено[уреди]

Викицитати „Оно што се не може именовати, почетак је Неба и Земље. [3]

Све ствари што »почивају унутар облика и одлика« се могу именовати. Насупрот њима стоји оно што се не може именовати. Није све што почива изван облика и одлика оно што се не може именовати. Универзалије, на пример, почивају изван облика и одлика, али нису оно што се не може именовати. Но, с друге стране, оно што се не може именовати сасвим непобитно почива изван облика и одлика. Тао јесте концепт ове врсте.[3]

На почетку књиге Лао-це налазимо тврдњу: »Тао који се може обухватити речима није вечни Тао; име које се може именовати није трајно име. Оно што се не може именовати почетак је Неба и Земље; оно што се може именовати мајка је свих ствари«. А у глави тридесет другој: »Тао је вечан, нема имена, неисклесана је громада... Кад се громада једном исклеше, постоје имена[3]

У таоистичком систему постоји разлика између yu (бића) и wu (небића), и између yu-ming (поседовања имена) и wu-ming (немања имена). Тао се не може именовати, али кроза њ настаје све што се може именовати. Пошто желимо да говоримо о њему, принуђени смо да му дамо неку врсту ознаке. Зато га називамо Тао, што заправо није име. Кад сто назовемо столом, тиме мислимо да поседује нека својства по којима се може именовати. Али кад Тао назовемо Тао-м, тиме не мислимо да поседује било каква својства која се могу именовати. То је напросто »име које није име«.[3]

Литература[уреди]

  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Референце[уреди]

  1. Laozi (Hrvatska enciklopedija)
  2. Laozi (Proleksis enciklopedija)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 3,9 Ju-Lan (1977). стр. 112-123.
  4. Ju-Lan (1977). стр. 271-285.
  5. Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd. 1977. pp. 124-138.
  6. 6,0 6,1 6,2 Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 116-117
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 taoizam (Hrvatska enciklopedija)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Више информација на тему
Лао Це
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викицитат Цитати на Викицитату