Латинка Перовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Латинка Перовић
Latinka Perović.jpg
Биографија
Датум рођења(1933-10-04)4. октобар 1933.(88 год.)
Место рођењаКрагујевац
Краљевина Југославија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Политичка
странка
Савез комуниста Југославије
Латинка Перовић и Марко Никезић

Латинка Перовић (Крагујевац, 4. октобар 1933) српска је историчарка и политичарка. Од 1968. до 1972. године, била је секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије, када је смењена с Марком Никезићем, тадашњим председником ЦК СКС, у такозваној чистки српских либерала.

Радила је на Институту за историју радничког покрета - Београд од 1976. до 1998. године. Од 1993. до 1998. године била је главни и одговорни уредник часописа Токови историје. Са обновом вишестраначја, поново је ушла у друштвени и политички живот, али на дискретан начин. Била је члан Политичког савета Либерално-демократске партије и Грађанског демократског форума.

Латинка Перовић је понекад називана „мајком Друге Србије”.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 4. октобра 1933. године у Крагујевцу. Завршила је студије историје и докторирала на Факултету политичких наука Универзитета у Београду 1975. године.

Као врло млада, прикључила се Савезу комуниста. Члан Председништва Централног комитета Народне омладине Србије је постала са само 20 године, а са 23 године је била члан Председништва Централног комитета Народне омладине Југославије. Била је председница конференције Антифашистичког фронта жена (1960-1964) и секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије (1968-1972). Била је и на челу комисије Централног комитета СКЈ за идеолошки рад. Важила је за најутицајнију жену у Србији тога доба, која на високу функцију није дошла захваљујући браку са неким руководиоцем.

Након гушења Хрватског пролећа (МАСПОК) 1971. године, уследила је и такозвана чистка српских либерала. Дана 18. октобра 1972. године, објављено је писмо Јосипа Броза Тита упућено члановима СКЈ, као позив на борбенију партију, „демократски централизам“ и већи надзор СКЈ над друштвом, а затим су уследили његови разговори са руководиоцима СК Србије и СР Србије. Осам дана касније, 26. октобра 1972. године, оставке на партијске и државне функције су поднели Марко Никезић (председник ЦК СК Србије), Латинка Перовић (секретар ЦК), Бора Павловић (секретар Градског комитета Београда), затим и савезни секретар иностраних послова Мирко Тепавац, а из солидарности повукао се и Коча Поповић.

Перовићева се посветила научном раду на пољу историје, у областима историје Србије 19. века и историје радничког покрета. Радила је на Институту за историју радничког покрета - Београд од 1976. до 1998. године, а од 1993. до 1998. године била је главни и одговорни уредник часописа Токови историје.

Током деведесетих година, била је опозиционо оријентисана према политици режима Слободана Милошевића. Била је члан Политичког савета Либерално-демократске партије[2] и Грађанског демократског форума.[3]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Култура у социјализму (1965)
  • Савез комуниста у новим условима (1967)
  • Савремена улога авангарде: идеjho-политичка пракса Савеза комуниста Србије (1969)
  • Пера Тодоровић (1983)
  • Од централизма до федерализма (1984)
  • Српски социјалисти 19. века: прилог историји социјалистичке мисли (1985)
  • Планирана револуција (1988)
  • Затварање круга (1991)
  • Србија у модернизацијским процесима XIX i XX века (1994)
  • Између анархије и аутократије: Српско друштво на прелазима векова (XIX-XXI век) (2006)
  • Снага личне одговорности (2008)
  • Зоран Ђинђић и српско друштво (2013)
  • Сарајевo атентат: 100 година касније (2014)
  • Доминантна и нежељена елита - Белешке о интелектуалној и политичкој елити у Србији (XX-XXI век) (2015)
  • Затварање круга: исход pacцeпa 1971-1972. (2018)
  • Руске идеје и српске реплике (2019)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]