Лајош I Анжујски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лајош I Анжујски
Ludwik Wegierski.jpg
Лајош Велики, рад пољског сликара Јана Матејка
Датум рођења (1326-03-05)5. март 1326.
Место рођења Вишеград
Угарска
Датум смрти 10. септембар 1382.(1382-09-10) (56 год.)
Место смрти Трнава
Угарска
Династија Анжујци
Отац Карло Роберт
Мајка Елизабета Пољска
Супружник Маргарета од Бохемије, Јелисавета Котроманић
Потомство Катарина од Угарске, Марија Мађарска, Јадвига Пољска
Краљ Угарске
Период (1342 – 1382)
Претходник Карло Роберт
Наследник Марија Угарска

Лајош I Анжујски, познат и као Лајош I Велики (мађ. I. Lajos, хрв. Ludovik I., пољ. Ludwik I, лат. Ludovicus I; Вишеград, 5. март 1326Трнава, 10. септембар 1382) је био угарски и пољски краљ из породице Анжујаца.

После дуготрајних ратова против Млечана прикључио јадранску обалу својој држави. Ратовао против српског цара Стефана Душана око Хума. Приморао босанског краља Твртка I да му уступи неке области. После смрти пољског краља Казимира III, који није имао наследника, постао пољски краљ. Владао огромном државом која се простирала од Висле до Јадрана. Био најмоћнији владар Европе свога времена.

Био је ожењен Јелисаветом Котроманић и са њом имао три ћерке Катарину (1370—1378), Марију (1371—1395) краљицу Угарске и Јадвигу (1374—1399) краљицу Пољске.

Порекло и младост[уреди]

Лајош је био најстарији од тројице синова угарског краља Карла Роберта и његове треће жене Елизабете Пољске. Родио се 1326. године, после шест година брака његових родитеља. Његова браћа били су Андрија, касније војвода Калабрије и Стефан, касније хрватски херцег. Карло Роберт се трудио да преко Елизабете, иначе сестре пољског краља Казимира III, Лајошу обезбеди пољску круну. Успех је био готово сигуран, јер Казимир није имао деце. И доиста, Казимир је придобио пољске сталеже да свог нећака, 7. маја 1339. године, на сабору у Кракову прогласи за престолонаслнедика Пољске. Казимир је после тога, са великашима и бискупима, дошао у Столни Београд, где се 28. јуна састао са Карлом Робертом. Ту је био потписан уговор да пољски престо по Казимировој смрти припада Лајошу, кога се присутни Пољаци тада признали за свог будућег краља [1].

Долазак на угарски престо[уреди]

Карло Роберт је умро 16. маја 1342. у Вишеграду, где је највише волео боравити, а сахрањен је у Столном Биограду. Нови угарски краљ постао је шеснаестогодишњи Лајош [1][2].

Хрват­ском је у почетку управљао остарели бан Микац Михаљевић. Међутим већ 1343. године бан Микац је умро, оставивши пет синова: Стјепана, Акуша, Ладислава, Лоранда и Николу. Тада је Лајош за новог хрватског бана именовао Николу Банића [а], господара града Доње Лендаве. Никола се први пут назива као „бан читаве Славоније” у писму краља Лајоша, 25. маја 1343. године. Николи Банфију је превасходни задатак био да у јужној Хрватској обнови већ одавно посрнулу централну власт, а пре свега да скрши моћ наследника моћног великаша Ивана Нелипчића.

Први сукоби[уреди]

Први рат за време Лајошеве владавине био је против српског краља Стефана Душана и у њему је постигао видне успехе. На северу Србије, Лајош је посео Мачву и узео тврде градове Београд и Голубац [3]. Босански бан, Стефан II Котроманић, један од најисправнијих вазала краља Карла, не верујући у способности шеснаестогодишњег Лајоша, је 1343. године понудио савез Млечанима са жељом, да у њега уђе, поред хрватских великаша из Далмације, још и краљ Душан. Републици у тај мах није било у интересу, да се босански бан меша у далматинске послове с њом заједно, јер је желела да тамо ради сама и чисто за свој рачун. Она је стога није потпуно одбила банову понуду, али је и није примила [4].

Лајош I, Chronica Hungarorum

У септембру 1344. године бан Никола је са 4.000 војника упао у Далмацију, првенствено да освоји Книн, где је владала Нелипчићева удовица Владислава Нелипчић као регент свог малолетног сина Ивана. Ова вест је уплашила Млетачку републику, јер је бан после пада Книна могао редом заузети млетачке градове у Далмацији. Република је зато већ 28. јуна 1344. заповедила Шибенику, Сплиту и Трогиру, а 20. јула и Задру, Нину, Рабу, Хвару и Брачу, да помогну Владислави, јер је Книн био „кључ читаве Далмације". Млечани су истовремено наговарали и хрватске кнезове Франкопане и Курјаковиће, да Владислави прискоче у помоћ [1]. Видевши ту уздржаност Млетака, а чувши за ову банову војску, која се кретала према Далмацији, бан Стефан је решио, да поново иде уз Угарску, али да ипак, потајно, одржава везе и са Млечанима.

Чим је Банфи опсео Книн, позвао је Нелипчићеву удовицу, да без отпора преда тај краљевски град, који је њен супруг 22 године незаконито држао у својој власти. На то је бан почео са пустошењем книнског поља и паљењем суседних села, не би ли Книн заузео на јуриш. Међутим, Книн је био доста добро утврђен и брањен, да је Никола узалуд губио људе и време. Владислава је, ипак, побојавши се да јој бан не пресече доток хране, почела преговоре о миру. На Владиславино обећање, да ће се по свом посебном посланику покорити краљу Лајошу, Банфи је дигао опсаду и повукао се у северну Хрватску. Обећање је ускоро учињено и Владислава је дала потпуну покорност краљу Лајошу. Међутим, краљ је захтевао, да му Владислава преда Книн и друге своје градове, што је она, уздавши се у помоћ других хрватских кнезова, свакако по савету Млетачке републике, одбила. Разјарени краљ је потом кренуо да скупља војску за рат против Владиславе и свих њених помагача. Припреме за рат су биле врло скупе и обимне, што је изазвало велики страх Млетчке републике која се бојала да не изгуби своје далматинске градове [1]. Због тога је приближавање између Душана и Млетачке републике дошло готово само од себе [4]. Млечани су тада предузели припрему одбране градове и почели живу агитацију у Далмацији и Хрватској. Хрватским кнезовима су слали оружје, а 7. јуна 1345. шаљу у Хрватску су чак послали 3 провидура [б], да је припреме за отпор.

Пре краља је стигао у Далмацију бан Никола и месеца јуна 1345. године, састао се код Книна са босанским баном Стефаном II Котроманићем. Имајући око 10.000 војника, позвали су Владиславу, да преда Книн. Владислава је склопила с њима 23. јуна уговор, којим је обећала, да ће краљу предати Книн и још 5 својих градова, ако краљ њеном сину потврди сав посед породице Нелипчић, тј. Сињ са цетин­ском жупом. Средином јула 1345. године краљ Лајош је продро до Бихаћа на Уни са 30.000 војника, где је пред њега изашла Владислава са својим сином Иваном и са својим братом Гргуром Курјаковићем. Краљ је прихватио садржај уговора од 23. јуна, па се измирио с Нелипчићима и Курјаковићима. Бан Никола је потом ставио своју посаду у Книн, одакле је управљао целом Хрватском. Зато се од тада наизва: „бан читаве Славоније и Хрватске”. Бан Никола се овом титулом први пут ословио у повељи од 13. март 1346. године.

Први рат с Млетачком републиком[уреди]

Избијање Задарске кризе[уреди]

Краљевом доласку су се обрадовали Задрани, који су послали три изасланика, који су се требали поклонити угарском краљу и предати му богате дарове, а потајно га замолити, да њихов град прими под своје окриље и ослободи га од млетачке врховне власти. Међутим, задарски изасланици су дошли у Бихаћ прекасно, јер се краљ наиме ненадано морао вратити у Угарску уместо да крене даље у Далмацију. Млечани су, ипак, по својим уходама сазнали намеру Задрана, па су одмах послали ратно бродовље, које је већ 12. августа 1345. стигло пред Задар. Млетачки војвода Петар Канале је сутрадан поручио Задранима, да поруше градске бедеме, а да тврђаве предају Млечанима; а да ће, ако не изврше тај налог, бити нападнути од стране Млетачке републике. Задрани су се одлучили за борбу с Млечанима, па су што брже допремили у град масу хране и оружја, додатно утврдили град, спремили градску посаду и унајмили плаћенике. Улаз у луку је 30. августа затворен дебелим ланцем, који је био оплетен око 13 балвана. Покушај Млечана да 6. септембра покидају ланац, завршио се поразом на мору. Међутим, под Задар је убрзо дошла млетчка копнена војска од 20.000 људи под командом Марка Ђустинијанија, која је три дана пустошила Задарски котар. Из попаљених села народ је масовно бежао у Задар, где се скупило 28.000 људи. На то се Ђустинијани улогорио источно од Задра, где су Млечани 14. септембра почели градити велику дрвену тврђаву [в], из које ће извршити јуриш на Задар.

Развој кризе[уреди]

Предвидевши како је Задар био добро утврђен и снабдевен, да га не ће моћи заузети без великога губитка крви и времена, Млечани су у савез позивали хрватске кнезове; али су се од свих њих одазвали само Шубићи, који су у ту сврху у Шибенику 13. септембра 1345. склопили посебну погодбу млетачким дуждем Андријом Дандолом. Напротив њима, Франкопани су по­магали Задранима, премда је дужд 28. септембра 1345. на­говарао кнеза Андрију Микаела на Рабу, да крчке кнезове Дујма и Бартола Франкопана одврати од Задрана. Највише помоћи Задрани су очекивали од краља Лајоша. Њему су већ 16. августа послали дарове с молбом, да њихов град прими у своју заштиту. Кад им пак 19. октобра стигла вест, да ће им краљ ускоро послати помоћ, Задрани су на највишој кули поставили краљевски заставу уз велику свечаност. Доиста, по­четком новембра дошли су у приморје банови Никола Банфи и Стефан Котроманић са 10.000 војника, али када су се уверили, да су слабији од Млечана, 20. новембра су се повукли. Млечани су се плашили, да ће касније доћи већа војска, а с њом можда и сам краљ, па су настојали да Задар освоје што пре. Петру Кивраму, новом заповједнику млетачког бродовља, пошло је за руком, да 23. јануара 1346. разбије ланац, који је до тада затварао задарску луку. Од тада је 40 млетачких галија млетачких могло нападати сада опкољене градске бедеме. У граду се налазило 6.000 војника, који су одбијали млетачке јурише. Најтежа борба водила се 16. маја 1346. када су Млечани јуришали на град од 3 сата ујутру све до ноћи, не успевши да освоје град и изгубивши 800 људи.

Долазак краља[уреди]

Почетком јуна, краљ Лајош је коначно сишао у Далмацију да спаси Задар. Краљу су се придружили банови Никола Банфи и Стефан Котроманић, Франкопани и још неки хрватски кнезови. Његова војска је била толико велика, да јој се број ценио на 100.000 људи; самих оклопних коњаника било је до 30.000. Краљ се улогорио код Земуника, одакле је 10. јуна са 2.000 коњаника пошао пред Задар, да погледа градске бедеме, а сутрадан су му захвални Задрани предали градске кљу­чеве. Кад се Лајош 15. јуна са читавом војском примакнуо граду, пред њега су изашли весели Задрани и изађу весели Задрани и клечањем му захваљујући. Напротив, 16.000 Мле­чана су остали у својој тврђави. Краљу није преостало ништа друго него да их опседне. Међутим, за опсаду му је недостајало опсадних машина. Задрани су му понудили 11 својих машина; али то није било довољно, јер је млетачка тврђава имала 28 кула и торњева. Нестрпљиви краљ предузео је 1. јула велики јуриш на тврђаву и његова војска се храбро борила од зоре до поднева, али Млечани су одбили све нападе, изгубивши само 500 војника. Напротив је краљева војска љуто настрадала, јер је погинуло преко 7.000 војника, а још више их је било рањених. Оволика погибија је разочарала Лајоша, који је помишљао на повратак у Угарску. Доиста, краљ је већ 3. јула препустио Задар својој судбини, кренувши у повлачење. Краљ је на повратку извршио један јуриш на Островицу, град Павла II Шубића; али га је први неуспех одвратио и од опсаде града, па се запутио у Бихаћ, где се налазио већ 22. јула [1]. По повратку у Угарску, Лајош се, да би добио слободне руке на западу, измирио са, сада царем, Душаном [4].

Мир са Задром[уреди]

После одласка краљевске војске нестало је наде, да ће се Задар одржати. У граду је избила глад, што је на јесен изазвало вапај за миром. Племство се још неко време држало борбено, али је напокон морало 7. децембра почети преговоре с Млечанима, којима је такође додијао рат, који их је стојао 3.000.000 дуката [1]. До мира је дошловрло брзо, већ 15. децембра 1346. године, када је Задарски котар пристао на безусловну власт Млетачке републике. Истовремено укинута је сва задарска аутономија; репу­блика је пак јамчила, да нико од Задрана неће изгубити ни свој живот ни иметак [1][4]. Током ових борби, бан је, иако је учествовао на угарској страни, ипак чинио неке услуге и Млечанима и, како сами Задрани пишу, само се његовом држању може приписати, да су они, на крају крајева, морали доћи поново под млетачку власт [4]. Стефан је ово радио зато што је нарочито желео, да га Млечани измире и с царем Душаном, који је био киван на њега због освајања Хума и који то питање није никако хтео да скине с дневног реда. Млечани су покушали да посредују, али неуспешно, па се бан, после тога, да би обезбедио свој лични положај и посед, још више везао за Угарску [4].

Криза око Островице[уреди]

У међувремену, почетком децембра je умро Павле II Шубић, када је управу над Островицом преузео преузео његов малолетни син Јурај III, под регентством свог брата Гргура. Међутим, Јурај се у то време налазио у Модрушама код својих ујака Франкопана. Пошто је Гргур пристајао уз Млечане, а Франкопани уз краља, избио је преви рат за малог Јураја Шубића, у коју су ушли и Млечани, побојавши се, да ће Островица, кључ Задра, пасти у краљеве руке. Млечани су 29. октобра 1346. године молили Гргура, да Островицу не даје краљу. Крчким кнезовима Франкопанима 7. новембра послали су посебног изасланика с молбом, да им изруче малог Јураја. Њихов труд је био узалудан, јер се сам Гргур Шубић 1347. године покорио краљу Лајошу, који му је повељом од 31. јула 1347. опростио дотадашње одметништво. Јурају је у замену за предату Островицу краљ дао град Зрин с великим имањима између Уне и Купе. Тако је малолетни Јурај постао први кнез „Зрински”. И у последњем часу, Млечани су настојали, да краљ не добије Островицу, којом се управљало Задром и његовим котаром. Млечани су 22. августа 1347. опомињали Гргура Шубића, да се заклетвом обвезао испунити опоруку свог покојног брата Павла, а по тој опоруци морао је Островицу чувати за мало­летног Јураја. Кад им ни то није успело, Млечани су 30. августа понудили Гргуру годишњу апанажу од 1.000 либара, ако допусти, да Млечани ставе у Островицу своју посаду, која би чувала ту тврђаву, док Јурај не одрасте. Али, Гргур није пристао на ту понуду. Зато су му Млечани 1. октобра понудили годишњи допринос од 500 либара, ако очува Остро­вицу за Јураја. Све је било узалудно, па су Млечани 20. новембра 1347. установили, да је Островица ипак предата краљу Лајошу [1].

Примирје[уреди]

У међувремену, синовац босанског и бана и далматинског господара Младена II Шубића, а унук моћног бана Павла, Младен III Шубић, господар Омиша, Клиса и Скрадина, и даље је остао „брибирски” кнез [1][5]. Овај непомирљиви противник краља Лајоша био је од јесени 1347. године, оже­њен Јеленом, сестром српског цара Душана Силног. Међутим, Младен је умро већ 1. маја 1348. у Трогиру од куге, оставивши посмрче, сина Младена IV, под регентством свог брата Павла III Шубића, који није био тако одважан у борби против краља као Младен [1][6]. Млечани, побојавши се да ће градови Омиш, Клис и Скрадин пасти у краљеве руке, већ 8. маја 1348. године упућују кнезове у Задру и Трогиру, да помажу Шубићевим градовима; а Павлу Шубићу обе­ћавају и помоћ [1]. Све ово, па и страшна куга, која је 1348. године опу­стошила цео Балкан и добар део Европе многе градове, нарочито Нин и Шибеник, приморали Млечане на уго­вор о миру с краљем Лајошем. Краљ је одбио прве понуде, али је касније, посредовањем бана Стефана и цара Душана, који је водио рачуна о својој сестри, после дугих преговора 5. августа 1348. године пристао на осмогодишње примирје с Млечанима и брибирским кнезовима [1][6]. Осмогодишње примирје с Млечанима, краљ Лајош је употребио, да се што боље припреми за ко­начно освајање далматинских градова [1].

Напуљска кампања[уреди]

Лајош I Анжујски, илустрација из књиге „Пољски краљеви“, око 1900. године

У међувремену, Лајошев брат Андрија био је мучки задављен 18. септембра 1345. године по наредби своје супруге Јоване, краљице Напуља [1][7]. Лајош је тражио, да се кривци оштро казне, али Јована се 1346. године, упркос томе, удала за свог љубавника Луја, војводу од Тарента [1]. Да јој се освети, Лајош је 11. новембра 1347. године пошао с вој­ском у Италију [1][7]. Јована је побегла у Француску, на шта се Лајош прогласио напуљским краљем [1]. Потом је 23. јануара 1348. године погубио војводу Карла Драчког, Јованингог савезника, чије је поседе у Албанији потом скоро потпуно покорио цар Душан [6].

Уместо Лајоша у Напуљу је владао Стефан Лацкфи, претходни војвода Ердеља и син моћног Ладислава Апора [1]. Лајош се додуше 1350. године по други пут упутио у Италију, али се у новембру исте године морао вратити у Будим [1][7]. Помисао на освету је људски разумљива, али је она навела краља на политички и војнички неостварљив план. Показало се да је освајање Напуља варљива илузија. Напуљ се, према тадашњим саобраћајним условима, налазио невероватно далеко, а на путу су се налазиле и непријатељске силе. Такође, Лајошева власт над Напуљем није имала локалну подршку [7]. Тако да се Лајош на крају морао одрећи Напуљског краљевства, које је остало краљици Јовани.

Рат у Црвеној Русији и смене банова у Хрватској[уреди]

Године 1351. и 1352. Лајош је помагао свом ујаку пољском краљу Казимиру у рату с литавским кне­зом Лубартом. Лајошу се може делимично приписати што је Пољска стекла тзв „Црвену Русију”, тј. Галицију и Лодомерију. Током опсаде Задра у страшном боју пред млетачком тврђавом, 1. јула 1346. године, бан Никола задобио је тешке ране, због којих неко време није могао обављати свој положај бана, тако да је од 1346. до 1349. године хрватски бан био Никола Сеч, који је до тад био врховни столник (лат. magister dapifenorum) на краљевом двору. Као „бан читаве Славоније и Хрватске” Никола Сеч се настанио у Загребу, вероватно у краљевској палати. Овде га видимо већ 16. августа 1346. Нови бан је 21. децембра 1347. године у Загребу сазвао хрватски сабор, да би зауставио борбе између хрватских племића. Николи је помагао дубички кнез Иван, који се 2. јуна 1348. зове „подбан у цијелој Хрватској”. Никола Сеч се последњи пут спомиње као хрватски бан 19. маја 1349. године. Краљ Лајош га је касније именовао „баном северинским”, што се види из повеље из 11. априла 1351. године. Северинска бановина обухватала је западни део данашње Румуније, где и данас постоји град Дробета-Турну Северин, некадашње седиште северинског бана. Почетком 1350. године Лајошев 18-годишњи брат Иштван је постао „херцег читаве Славоније, Хр­ватске и Далмације". Херцег је остао у Будиму, где је заступао одсутног краља Лајоша; херцега је 1350. године замењивао Павле Угал, кога је управо херцег Иштван поставио „баном у краљевинама Славонији и Хрватској”. Године 1351. и 1352. бан је био Стефан Лацфи, који је повељом од 30. октобра 1350. године стекао имања Чаковац и и Штригово [г], ради заслуга у Напуљу. Краљ Лајош у тој повељи нарочито истиче, да Међимурје даје Лацкфију „приволом господина Стефана, војводе читаве Славоније, Хрватске и Далма­ције” [1].

Краљ и феудалци: Законске одредбе из 1351.[уреди]

Због тога што племство није било тако безрезервно послушно као за време владавине Карла Роберта, Лајош је међу њима потражио савезнике. То је учинио законским одредбама из 1351. године, које су послужиле интересима племства, тако што су проширене њихове привилегије. Раније је у разним деловима земље било привилегованих слојева чије привилегије су биле ограничаване мањим обавезама неплемићког карактера, као што су нпр. давање коже од куне, па је тиме и њихов племићки статус у земаљским релацијама био неизвестан. Лајош наређује да сваки племић ужива „једну те исту слободу”, чиме се правно изједначило и ниже племство.

Друга одредба декрета из 1351. године, која је имала велики домашај, обично се назива законом о дедовини. Његова суштина је у томе да се наслеђени, тј. онај део племићког поседа који потиче од предака – супротно ранијим обичајима – не сме нити продати, нити опоруком оставити страним лицима. Циљ је био да поседи остану у рукама породице, односно рода.

Феудални карактер Лајошеве Угарске огледа се и у мерама према кметовима. Учвршћена државна власт осигуравала је сељацима несметану производњу, али је и искоришћавала нараслу способност сељака за подношење терета. И сељак је имао користи од веће и разноврсније производње, али су држава, црква и властелин одмах тражили повећан део. Од времена краља Карла Роберта држава је убирала стални порез, а 1351. године – неколико година пре велике епидемије куге у Европи – краљ је наложио обавезно испоручивање властелинске деветине. То је значило да је, пошто црква узме десетину жита и вина, кроз поново рачунату десетину (од 9/10) властелин практично односио деветину.

У доношењу закона о деветини, као најтежој обавези, велику улогу је имало настојање да се изједначавањем положаја кметова на целој државној територији смањи њихово сељење. Власт феудалаца учвршћивало је и то што су почетком XIV века велепоседници добили судску власт над својим кметовима. Тај институт се звао господски сто. Феудалци су од краља добили и тзв. палошко право. На господском столу феудалац је судио кмету, а властелин који је имао палошко право могао је да изрекне и смртну казну [8] [д].

Брак и деца[уреди]

Лајош се 1345. године оженио Маргаретом, кћерком чешког принца Карла, који је касније 1346. године постао краљ Чешке и цар Светог римског царства [1].

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Карло I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
8. Карло II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Беатрис од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
4. Карло Мартел Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
9. Марија Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло Роберт
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алберт IV, гроф Хабзбурга
 
 
 
 
 
 
 
10. Рудолф I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Каилвига од Кибурга
 
 
 
 
 
 
 
5. Клеменсија Хабзбуршка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Бурхард V од Хоенбурга
 
 
 
 
 
 
 
11. Гертруда од Хоенбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Матилда од Тибингена
 
 
 
 
 
 
 
1. Лајош I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Конрад Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
12. Казимир I Кујавски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Агафија
 
 
 
 
 
 
 
6. Владислав I Кратки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Казимир I Ополски
 
 
 
 
 
 
 
13. Ефросинија од Ополе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Виола Ополска
 
 
 
 
 
 
 
3. Елизабета Пољска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Владислав Одонич од Великопољске
 
 
 
 
 
 
 
14. Болеслав од Великопољске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Јадвига од Помераније
 
 
 
 
 
 
 
7. Јадвига од Калиша
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
15. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 

Напомене[уреди]

  1. Презивао се „Банић” (мађ. Banffy) зато што је био син вараждинског бана Стефана.
  2. Титула високог функционера у Млетчкој републици и другим средњовековним Апенинским државама. Овде је у питању титула генерала.
  3. То је тврђава бастид или стицата
  4. Цело Међимурје.
  5. Као знак палошког права, властелин је на међи свога поседа подизао вешала.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Карло Роберт
Краљ Угарске (1342 – 1382)
Наследник:
Марија
Претходник:
Казимир III
Краљ Пољске
1370 – 1382
Наследник:
Јадвига