Лебет

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лебет
Lebet selos.JPG
Засеоци Лебета под снегом
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Пчињски
Општина Владичин Хан
Становништво
Становништво
 — (2011) 102
Географске карактеристике
Координате 42°46′22″ СГШ; 22°11′29″ ИГД / 42.772833° СГШ; 22.191333° ИГД / 42.772833; 22.191333Координате: 42°46′22″ СГШ; 22°11′29″ ИГД / 42.772833° СГШ; 22.191333° ИГД / 42.772833; 22.191333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 1165 м
Лебет на мапи Србије
Лебет
Лебет
Остали подаци
Позивни број 017
Регистарска ознака VR

Лебет је насеље у Србији у општини Владичин Хан у Пчињском округу. Према попису из 2002. имао је 102 становника (према попису из 1991. 135 становника).

Положај[уреди]

Лебет лежи на десној обали Лебетске реке, која се назива и Малом реком, на бреговима који се као сноп пењу до Лебетског рида, планинске косе Чемерника. Лебетска река се улива у Голему реку, која одатле добија назив Мутница. Његова насеља су размештена у засеоке, према родовима који су их формирали, на надморској висини од 800 до 1.000 метара.

Тип[уреди]

Лебет је село збијеног типа. Крајеви насеља зову се по родовима, на пример: Белинци, Петринци итд. Укупно је у селу 1961. године било 60 домова.

Земље и шуме[уреди]

Поједини крајеви атара носе ове називе: Присоје, Илијин Папрат, Река, Друм, Раскрсје, Језеро, Китка, Ланиште, Маргитина Оградња, Голема Ливда, Турска Падина, Пиови, Вада, Самак и Самоков.

Историја[уреди]

По садашњем становништву Лебет је релативно младо место. Основано је пре око 150 година. Тада је овде дошао предак данашњег рода Митинци. Он је земљу Лебета затекао обрасло у шуми. Одмах иза њега населили су се преци данашњих родова Белинци, Петринци, Веселци и Момчиловци. Говори се да су преци поменутих најстаријих родова овде долазили „да праве ћумур за вигњеве“. Ово село тада је потпадало под Врање. Становници Лебета раније су имали исту ношњу као сељаци Црнотравци. Због тога се они рачунају у Шопове, док су становници суседног села Мрковице и свих других нижих насеља по ношњи спадају у Дервенце или Моравце.

За време Другог светског рата, на дан Светог Саве, 1943. године, бугарски окупатор је у селу запалио 16 кућа и стрељао осам мушкараца. Спаљене куће брзо су обновљене уз новчану помоћ државне власти.[1]

Насеље Лебет користи цркву Светог Јована у Мачкатици, а сеоска заветна слава је Велика Госпојина, 28. августа.

Становници Лебета раније су имали црнотравску ношњу, али су временом, после Другог светског рата, попримили начин одевања Дервенаца, односно Мораваца, становника Грделичке клисуре. Но, до данас су задржали црнотравски говор.

И Лебеђани су, попут Црнотраваца, после Првог светског рата углавном ишли у печалбу као грађевинари. Данас је и код њих изумрло сточарство које је између два рата, уз земљорљдњу, било развијено. У селу је после 1971. године почела нагла миграција према већим градовима, али четвороразредна основна школа још опстаје са неколико ученика. Између два рата Лебеђани су се селили на Косово и Метохију и у околину ЛесковцаДубово и Лапотинце.

Потес Сированов Рид, сада под њивама, смештен је од северно испод узвишења Китка. Тамо је живео српски род Сировинци. За време Турака они су се иселили у ниже село — Боћевац. У току 19. века, до 1878. године у Лебету, као и у околним селима, радило се на преради гвоздене руде. То се радило на потесу Самоков у долини Мале и Лебетске Реке. Када су радили „маљеви у самокову земља се тресла на сат даљине“. Из тог доба потиче име потеса Турска Падина. Налази се поред поменутог Сированског Рида. Руда, која се прерађивала у Самокову, доношена је са Чемерника. То се вршило волујским колима преко потеса званог Друм. За потребе рударства у 19. веку много су настрадале шуме свуда у атару Лебета. Тада је овде „све постало гариње“. Данашња шума обновљена је „од како су отишли Турци“. Преко потеса вода текла је „у корубама“ вода из Млачишке Реке до места Пиови. Атару Лебета раније је припадао и потес Буков Лебет. За време Турака, како се казује, на њему је убијен неки Турчин. Крвнину за убијеног Турчина („пет кеса, свака по 100 гроша“) платили су становници већег села Мачкатице. Од тада поменути потес припада том селу.

Исељеници[уреди]

Поменуто је да се стари род: -Сировинци одселио у ниже село Боћевац. Тамо данас има 12 кућа.

У новије време из овог села није било већег исељавања становништва. Знају се само 6 исељених домаћинстава; три су одсељена у Метохију а остали у околину Лесковца, два у село Лапотницу и једна у село Дубово. Скоро се иселило и неколико мушкараца који су се школовали за лекаре (2), официре (3) и техничаре. [2]

Порекло становништва[уреди]

Село је основано око 1800. године. Најпре су га заселили преци данашњег рода Митинци, дошавши из села Кострешевци, код Kлисуре на путу ка граничном прелазу Стрезимировци, и већи део Лебета води порекло од њих. Они данас држе средишњи део села и славе Светог Архангела Михаила. Потом су дошли преци родова Белинци, па Петринци, Веселци и Момчиловци, сви славе Светог Николу. Веселци (Веселиновићи) су дошли из Клисуре и с Драјинци, испод Власинског језера на путу ка граничном прелазу Стрезимировци, , а Белинци (Белићи), од којих воде порекло Петринци (Петровићи), из места Паља. Последњи, пред ослобођење од Турака, населили су се Пауновци, који су најпре живели на месту званом Јереница, у Млачишту, поневши од млачиштанског засеока Пауновци назив и славу Свети Архангел Михаило. Махалу Пауновци у Лебету зову и Јеренци или Струмини, по Струми, жени која је последња напустила стару постојбину. Иначе, они су тамо били дошли из прокупачког краја.

Стари назив села, у време Турака, био је Плави Лебед, а између два рата Лебед.

Рударство[уреди]

Старинци ових родова бавили су се углавном производњом ћумура у такозваним пећима „жежницама“, а прираштај села је бивао све већи како је у 19. веку текло ископавање и прерада гвоздене руде на обронцима Чемерника. На месту званом Смоков, где се Лебетска река улива у Голему реку, била је највећа топионица и прерада гвоздене руде у Врањском вилајету. Оближњи рудник, Мркова Пољана, и Самоков, испод насеља Мрковица (раније Гузевје), били су пашин посед. Забележено је да када су радили маљеви у том самокову, “земља се тресла на даљини од сат хода”. За време прераде руде, биле су посечене све столетне букове шуме да би се за топионицу произвео квалитетан угаљ. Вађење и топљење руде је пресаахло две године по ослобођењу од Турака, негде око 1880. године, јер су биле посечене све шуме и затворени површински копови.

Демографија[уреди]

У насељу Лебет живи 90 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,4 година (41,5 код мушкараца и 49,8 код жена). У насељу има 34 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,00.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Сеоски запис на Витлишту, Лебет, јануар, 2012.
График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 304
1953. 307
1961. 314
1971. 302
1981. 190
1991. 135 135
2002. 102 102
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
100 98,03 %
Македонци
  
2 1,96 %
непознато
  
0 0,0 %


Референце[уреди]

  1. Др. Ј. Ф. Трифуновски, Грделичка Клисура, Лесковац, 1964, pp. 124–126 страна
  2. Порекло презимена, село Лебет (Владичин Хан) - Порекло
  3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Јован Ф. Трифуновски, Грделичка клисура, Лесковац, 1964,
  • Радмила Тричковић: Лесковац у XVIII веку, Лесковачки зборник XI, 1971.
  • Александар Стојановски: Врањски кадилук у XVI веку, Народни музеј у Врању, 1985.

Спољашње везе[уреди]