Лебјажје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лебјажје
Лебя́жье
Ilyushin Il-2 Lebyazhye 1.JPG

Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Лењинградска област
РејонЛомоносовски рејон
Основанпрви помен 1615.
Варошица од1966.
Стара именаЛебежје, Кургула, Соковиц, Лебјажја
Становништво
Становништво
 — 2015.4.495
 — густина149,83 ст./km2
Географске карактеристике
Координате59°57′50″ СГШ; 29°25′16″ ИГД / 59.963889° СГШ; 29.421111° ИГД / 59.963889; 29.421111Координате: 59°57′50″ СГШ; 29°25′16″ ИГД / 59.963889° СГШ; 29.421111° ИГД / 59.963889; 29.421111
Временска зонаUTC+3
Површина30 км2
Лебјажје на мапи Русије
Лебјажје
Лебјажје
Лебјажје на мапи Лењинградске области
Лебјажје
Лебјажје
Остали подаци
Поштански број188532
Позивни број+7 81376
Регистарска ознака47
ОКАТО код412 305 622
ОКТМО код41 630 162 051

Лебјажје (рус. Лебя́жье; фин. Lepäsi) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у западном делу Лењинградске области и административно припада Ломоносовском рејону.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у вароши је живело 4.495 становника.

Статус насеља урбаног типа, односно варошице носи од 1966. године.

Географија[уреди]

Варошица Лебјажје смештена је у западном делу Лењинградске области, односно на северу Ломоносовског рејона, на месту где се у Фински залив улива река Лебјажја. Варошица се налази на око 23 километра западније од административног центра рејона, града Ломоносова, односно на око 30 километара југоисточно од Сосновог Бора.

Кроз варошицу пролази значајан регионални друмски правац А121 који Санкт Петербург повезује са Сосновим Бором.

Историја[уреди]

План села Лебјажје из 1855.

Први писани подаци о данашњем насељу датирају из 1612. године где се помиње село Лебежје (рус. Лебежье), док се у једном катастарском спису из 1615. спомиње под шведским називом Лебасија (швед. Lebasia).[1][2] На једној шведскојезичној карти из 1699. године означено је као насеље Jackonitz.[3]

Село је дуго времена било у границама шведске државе, а под руску власт коначно долази захваљујући војним успесима Петра Великог током Великог северног рата са Швеђанима. Петар Велики је убрзо насеље и подручје око њега доделио као посед генерал-фелдмаршалу Борису Шереметјеву. Као наследни посед Шерметјевих Лебјажје остаје све до 1837. године када је цело имање продано пуковнику Зејферту.

Године 1864. до насеља је дошла линија железнице из Санкт Петербурга, а убрзо је са радом почела и војна школа. Почетком XX века тадашње село постаје популарно одмаралиште на обалама Финског залива.

Године 1933. Лебјажје постаје административним седиштем истоименог котара у оквиру ког се налазило још 7 села са укупно 1.528 становника. Непосредно пре избијања Другог светског рата село је доживело велике демографске промене пошто су тадашње совјетске власти извршили масовна премештања становништва финског порекла из тог подручја ка Сибиру.[4] Утврђење Краснаја Горка које је саграђено недалеко од насеља почетком прошлог века, током рата одиграло је значајну улогу у одбрани Лењинграда током фашистичке опсаде.

Одлуком рејонских власти од 22. новембра 1966. дотадашњем селу лебјажју додељен је административни статус радничке варошице.[5]

Године 2005. пуштен је у саобраћај гасовод Бољшаја Ижора—Лебјажје дужине 22 километра.

Демографија[уреди]

Према подацима са пописа становништва из 2010. у вароши су живела 4.729 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. варошица имала 4.495 становника.[6]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2015.
------4.1054.5385.340[7]5.600[8]4.729[9]4.495

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Топонимика Новгородской земли в Новгородском оккупационном архиве г. Стокгольма: Дудоровский погост
  2. ^ Дозорная книга Водской пятины Корельской половины. 1612 г.
  3. ^ Карта Нотебургского лёна, П. Васандер. 1630-е
  4. ^ История Петербурга № 6 (52). (2009). pp. 75 Архивирано на сајту Wayback Machine (март 4, 2016) (на језику: енглески)
  5. ^ Справочник истории административно-территориального деления Ленинградской области
  6. ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.
  7. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  8. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  9. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе[уреди]