Лев Карсавин

С Википедије, слободне енциклопедије
Лев Карсавин
Лични подаци
Датум рођења1. децембар 1882
Датум смрти12. јул 1952, 20. јул 1952
УниверзитетSaint Petersburg Imperial University

Лев (Лео) Платонович Карсавин (рус. Лев Платонович Карсавин; литв. Levas Karsavinas ; 13. децембар 1882 — 17. или 20. јул 1952)[1] био је руски религиозни филозоф, историчар и песник.[2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Ране године[уреди | уреди извор]

Лев Платонович Карсавин је рођен у породици Платона Константиновича Карсавина, балетског глумца Маријинског театра, и његове супруге Ане Јосифовне, рођене Хомјакове, ћерке рођака Алексеја Хомјакова, познатог словенофила.[4] Био је брат балерине Тамаре Карсавине.

Био је студент Ивана Гревса. Дипломирао је на Историјско-филолошком факултету Санкт Петербургског државног универзитета.[5] Од 1909. предавао је на Петроградском историјско-филолошком институту (професор од 1912, инспектор од 1914) и на Бестужевским курсевима. Био је приватни доцент Царског универзитета у Санкт Петербургу (од 1912), затим професор (од 1916).

Његов магистарски рад је монографија под насловом Есеји о религиозном животу у Италији у 12. и 13. веку (1912; одбранио 1913). Његова докторска теза је Основе средњовековне религиозности у 12. до 13. веку, углавном у Италији (1915; одбранио 1916).

Био је члан петроградског Братства Свете Софије (1918–1922). Био је један од оснивача Слободне Филозофске Асоцијације (1919–1924).[6] Године 1920. постао је један од оснивача Издавачке куће Петрополис и један од оснивача и професора Петроградског Теолошког Института. Године 1921. изабран је за професора друштвено-педагошког и правног одсека Факултета друштвених наука на Петроградском универзитету и за председника његовог социјално-педагошког одељења.

У августу 1922. године је ухапшен и осуђен на прогонство у иностранству без права на повратак. Пуштен је непосредно пре протеривања.

Емиграција и евроазијство[уреди | уреди извор]

Спомен таблице Лева Карсавина и Василија Сесемана у Великом дворишту Универзитета у Виљнусу

Карсавин је протеран у новембру 1922, заједно са групом од четрдесет пет научних и културних личности ( Николај Берђајев, Сергеј Булгаков, Семјон Франк, Иван Иљин и други) и члановима њихових породица у Немачку. У Берлину је изабран за заменика председника Бироа Руске академске уније у Немачкој, а постао је један од организатора и члан Руског научног института. Био је суоснивач (заједно са Нестором Котљаревским ) издавачке куће Обелиск. Од 1926. живео је у Кламару код Париза. Карсавин се придружио евроазијском покрету: водио је Евроазијски семинар у Паризу и био члан уредништва листа Евроазија (1928-1929) и његов водећи аутор, учествовао је и у евроазијским компилацијама.

Литванија[уреди | уреди извор]

Крајем 1927. Карсавин је позван да преузме катедру опште историје на Универзитету Витаутас Велики у Каунасу . Живео је у Каунасу од 1928. године. Од 1928. до 1940. био је професор опште историје на универзитету (од 1929. предавао је на литванском). Након што је Литванија постала део СССР-а, остао је. Преласком Факултета хуманистичких наука универзитета у Вилњус 1940. године, постао је професор на Универзитету у Виљнусу. Од 1941. истовремено је предавао на Академији уметности у Вилнусу. Кратко време је радио у Народном музеју уметности .

Док је живео у Литванији, уређивао је академске публикације и објавио своје књиге на руском језику О личности (1929) и Песма о смрти (1931). Објављивао је и радове на литванском. То укључује Теорију историје (1929), фундаменталну петотомну студију Историја европске културе (1931–1937) и неколико десетина чланака о средњовековној филозофији и теологији у енциклопедији Lietuviškoji enciklopedija и часописима.

Хапшење и смрт[уреди | уреди извор]

Совјетске власти су га 1944. суспендовале да предаје на Универзитету у Виљнусу и отпустиле га из музеја. 1949. је отпуштен и са Академије уметности. Карсавин је ухапшен и оптужен да је „учествовао у антисовјетском евроазијском покрету и припремао се за рушење совјетске државе“. Министарство државне безбедности га је у марту 1950. године осудило на десет година рада у логорима. Преминуо је од туберкулозе у специјалном кампу за инвалиде у насељу Абез, Република Коми.[7]

Комеморација[уреди | уреди извор]

Спомен-плоча у Каунасу


У децембру 1992. године, поводом његове 110. годишњице рођења, на кући у улици Кревос 7 у Каунасу, где је Карсавин живео 1935–1940, постављена је спомен-плоча.[8] Садашња школа Жалиакалнис Прогимнасиум у Каунасу носила је име по Карсавину од 1994. до 2008. године, а школа у Виљнусу је добила његово име 1996.[9]

Октобра 2005. двојезична мермерна спомен плоча вајара Ромулдаса Квинтаса постављена је на фасади куће у улици Диџиоји у Виљнусу, где је Карсавин живео од 1940. до 1949.[10] Фебруара 2006. постављена је спомен-плоча на такозваној „професорској кући“ (улица Жемуогиу 6) у Каунасу у знак сећања на професоре Универзитета Витаутас Магнус који су живели у згради, помињући Карсавина који је ту живео 1928–1929.[8]

Историја европске културе и друга његова дела су поново објављена на литванском језику . Одабрани трактати и поезија укључени су у литванско издање које је саставио песник и преводилац Алфонсаса Букотнаса.[11] Објављена је и књига Карсавинових сонета и терцета у преводу Буконтаса, са паралелним текстом на руском језику.[12]

Филозофија[уреди | уреди извор]

Карсавин је развио посебну верзију филозофије све-јединства примењену на проблем личности, методологију историје, историју културе, гносеологију, етику и социологију . Тежио је стварању интегралног система хришћанског погледа на свет. Ослонио се на ранохришћанска учења (Патристика, Ориген) и руску религиозну философију, посебно традицију Владимира Соловјева За Карсавина, идеја свејединства је схватана као динамички принцип формирања бића и као основна категорија историјског процеса која лежи у срцу историозофије.

Једно од главних места у његовим списима заузима концепт људске личности. Карсавин је сматрао да је развој људске личности уско повезан са процесом њеног обожења. Стога је једно од питања које је занимало филозофа било питање да ли је дете личност. Према Карсавину, особа са развијеном личношћу, која ју је саставила из фрагментираног стања које карактерише савремено доба, постаје духовна и приближава се Богу, али нема начина да допре до Њега.

Карсавин концепт личности повезан је са појмом бића. Она се схвата као врховно постојање у Богу, док се стварни, земаљски живот назива бивание (присуство; присуство), што наглашава његову коначност, његову несавршеност. Дакле, човек, рођен на овом свету, још није личност у оном смислу како је Карсавин разумео. Они су само нека врста „празнина” или „супстрата” који би потенцијално могли да се приближе стању појединца. Међутим, они могу постати део Божанске Ипостаси тако што ће своје животе посветити процесу обожења, односно егзистенцији аналогној Христовом животу. Такође, када се постане личност, не треба тежити нечему јединственом. Личност се развија у човеку кроз процес интернализације заједничких божанских вредности. Овде је уочљива идеја свејединства, јер појединци, с једне стране поседујући извесну природну индивидуалност, интернализују исте више вредности, и поред тога, свој живот усмеравају ка универзалном циљу.[13]

Свеукупност личности које теже Богу филозоф схвата као „симфонијску“ или соборску личност. Овде се Карсавин ослањао на традицију одраза „Човека првог створења“ која сеже до Григорија Ниског.[14]

Дела[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Шаронов Владимир (2019-03-08). „Подлинная дата кончины Льва Карсавина”. Информационное Агентство "Регнум". regnum.ru. Приступљено 2019-03-09. 
  2. ^ „Karsavin Lev”. relstud-hist.spbu.ru. Приступљено 20. 8. 2022. 
  3. ^ Davydov, Oleg. „Lev Karsavin: Theological path of all-unity”. HTS Theological Studies. 
  4. ^ Мелих, Ю.Б. „О личности Л.П. Карсавина. К 125-летнему юбилею” (PDF). Вестник МГТУ. Вестник МГТУ, том 10, №3, 2007 г. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 08. 2019. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  5. ^ Свешников, Антон. „Как поссорился Лев Платонович с Иваном Михайловичем”. polit.ru. Архивирано из оригинала 24. 05. 2023. г. Приступљено 10. 9. 2022. 
  6. ^ „Энциклопедия Санкт-Петербурга”. encspb.ru. Приступљено 10. 9. 2022. 
  7. ^ „Карсавин Лев Платонович (1882)”. Открытый список (на језику: руски). Приступљено 2022-08-21. 
  8. ^ а б „Atminimo įamžinimas”. atminimas.kvb.lt. Приступљено 10. 9. 2022. 
  9. ^ „Levo Karsavino mokykla”. Levo Karsavino mokykla (на језику: литвански). Приступљено 10. 9. 2022. 
  10. ^ „Vilnius - Levas Karsavinas”. statues.vanderkrogt.net. Приступљено 10. 9. 2022. 
  11. ^ Karsavinas Levas. (2000). Toje akimirkoje – amžinybė: studijos, traktatai, poezija. Vilnius: Lietuvos rašytojų sąjungos leidykla. ISBN 9986-39-136-9. 
  12. ^ Karsavinas Levas. (2002). Tai tu mane kvieti. Sonetai ir tercinos. Vilnius: Daigai. ISBN 9986-767-09-1. 
  13. ^ Цепелева, Н. В. (2014). „Философия личности Л. П. Карсавина и христианство”. Logos et Praxis. 
  14. ^ Гутова, С. Г. (2015). „Личность и мир в философии всеединства Л. П. Карсавина”. Вестник Челябинского государственного университета. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Архив Л. П. Карсавина. Вып. I: Семейная корреспонденция. Неопубликованные труды / Сост., предисловие, комментарий П. И. Ивинского. — Вильнюс: Vilniaus universiteto leidykla. 2002. ISBN 9986-19-517-9.
  • Архив Л. П. Карсавина. Вып. II: Неопубликованные труды. Рукописи / Сост., вступит. статья, комментарий П. И. Ивинского. — Вильнюс: Vilniaus universiteto leidykla. 2003. ISBN 9986-19-591-8.
  • Библиография трудов Льва Карсавина / Изд. Александра Клементьева. Предисл. Никиты Струве. — Париж: Ин-т славянских исследований, 1994. — 63 с.
  • Бойцов М. А. Не до конца забытый медиевист из эпохи русского модерна...
  • Ванеев А. А. Два года в Абези. В память о Л. П. Карсавине. — Брюссель: Жизнь с Богом, 1990. — 386 с.
  • Вебер Д. И. Исследование религиозной культуры в трудах Л. П. Карсавина // Религиоведение. — Благовещенск, 2017 — Т. 1.—С. 109—116.
  • Контексты Л. Карсавина. Вильнюс, 2004 (рец. Andrius Konickis. Levo Karsavino kontekstai // Naujoji Romuva. — 2004. — No. 1 (546). — P. 3—11);
  • Ласинскас П. Лев Карсавин. Универсальная личность в контекстах европейской культуры. — М.: Изд-во Ипполитова, 2011. — 206 с., 100 экз. ISBN 978-5-93856-184-7.
  • Лев Платонович Карсавин. — М. : РОССПЭН, 2012.
  • Мелих Ю. Б. Философия Всеединства Карсавина и концепция единого у Плотина // Историко-философский ежегодник, 1997. — М., 1999. — С. 169−182.
  • Мелих Ю. Б. Персонализм Л. П. Карсавина и европейская философия. М., 2003.
  • Оболевич Т. Семён Франк, Лев Карсавин и евразийцы. М.: Модест Колеров, 2020. (Исследования по истории русской мысли. Т. 24). 304 с.
  • Резниченко А. И., Казарян А. Т. Карсавин // Православная энциклопедия. — М., 2013. — Т. XXXI : «Каракалла — Катехизация». — С. 341-357. — 752 с. — 33 000 экз. — ISBN 978-5-89572-031-8.
  • Русские философы в Литве: Карсавин, Сеземан, Шилкарский: [сб. науч. публ. / сост., подгот. к публ. вступ. ст. В. И. Повилайтис]. — Калининград: Изд-во Рос. гос. ун-та, 2005. — 93 с.
  • Свешников А. В. Анализ философии гностиков в трудах Л. П. Карсавина (методы и формы научного исследования). // Античный вестник, выпуск 3, Омск, ОмГУ, 1995.
  • Свешников А. В. Лев Карсавин : миф свободы в тексте жизни // Мифологема свободы в культуре XX века. Омск, ОмГУ, 1998.
  • Свешников А. В. Как поссорился Лев Платонович с Иваном Михайловичем (история одного профессорского конфликта) Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2023) // Новое литературное обозрение. — 2009. — No. 96.
  • Свешников А. В., Степанов Б. Е. История одного классика: Лев Платонович Карсавин в постсоветской историографии // Классика и классики в социальном и гуманитарном знании. — М. : НЛО, 2009. — С. 332—360.
  • Свешников А. В., Степанов Б. Е. Как Карсавин не «вышел в классики». К вопросу о характере и контекстах механизма классикализации в постсоветской историографии // Мир историка: историографический сборник / под ред. В. П. Корзун, С. П. Бычкова. — Вып. 7. — Омск. : Изд-во Ом. гос. ун-та, 2011. — С. 193—204.
  • Степанов Б. Е. Проблема достоверности в методологии истории культуры Л. П. Карсавина // Достоверность и доказательность в исследованиях по теории и истории культуры. Кн. 1. — М., 2002. — С.183-215.
  • Хоружий С. С. Жизнь и учение Льва Карсавина // С. С. Хоружий После перерыва. Пути русской философии. — СПб.: Алетейя, 1994. — С.131-187.
  • Хоружий С. С. Карсавин // Новая философская энциклопедия : в 4 т. / пред. науч.-ред. совета В. С. Стёпин. — 2-е изд., испр. и доп. — М. : Мысль, 2010. — 2816 с.
  • Шаронов В. «Он всегда был русским». История установления места захоронения Льва Платоновича Карсавина.
  • Шаронов В. «Джиордано Бруно» как творческая исповедь и пророчество Льва Карсавина
  • Ястребицкая А. Л. Историк-медиевист Лев Платонович Карсавин (1882—1952). — М., 1991.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лев_Карсавин&oldid=27678621”