Легионарска болест

С Википедије, слободне енциклопедије
Легионарска болест
PneumonisWedge09.JPG
Рендгенски снимак упале плућа у десном плућном крилу
Специјалностиинфектологија

Легионарска болест је атипично запаљење плућа изазвано бактеријом која живи и развија се у влажним срединама, ко што су систему за климатизацију из којих при овлаживању ваздуха доспевају у климатизовану просторију.[1][2][3]

Историја[уреди | уреди извор]

Болест је добила назив по америчким легионарима који су на скупу у једном хотелу у Филаделфији 1976. године оболели од тада непознате болести, која је код неких од оболелих легионара завршила смртним исходом.[4] Код ових оболелих откривена је бактерија (лат. Legionella pneumophila) која се размножавала у хотелском систему за климатизацију. Удисањем хотелског ваздуха гости су унели у плућа заражени ваздух и оболели од инфекције (запаљење) плућа.[5]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Морбидитет

У првим деценијама 21. века само у Сједињеним Америчким државама,[6] и Канади од легионарске болести сваке године оболи око 18.000 особа.[7] Претпоставља се да је број оболелих већи и да је један број случајева такозваног летњег грипа и атипичне упале плућа узрокован легионелам непрепознат.[5][8]

У земљама Европске уније до сада пријављено 600 епидемија Легонарске болести.[9]

Морталитет

Стопа смртности од ове болести је веома висока и креће се од 15% до 25%.[5]

Распрострањеност

Болест узрокована легионелом јавља се током целе године, много је чешћа лети због веће изложености људи изворима бактерије као што су овлажени ваздух, клима уређаји и базени.[5]

Старост и пол

Од легионарске болести угрожене су све популације.[10]

Србија

Како у Србији ова болест због атипичних симптома остаје често непрепозната и налази се у групи атипичних пнеумонија без доказа о узрочника, није утврђана њена тачна инциденција.

Етиологија[уреди | уреди извор]

лат. Legionella pneumophila

Бактерија лат. Legionella pneumophila први пут је откривена 1976. године након што је у једном хотелу у Филаделфији међу америчким легионарима избила епидемија упале плућа. Тада је оболело више од 200 особа, а знатан број је преминуо.[5]

Природна станишта

Природна станиште легионеле су реке, језера, потоци и топле, загађене воде, у којима бактерија може преживети у промењљивим температурним условима, од 0ºC до 63ºC и пх вредностима воде од 5,0 до 8,5. У води на температури од 2ºC до 8ºC, легионела годинама преживљава.[5][11][12]

Водоводни системи

Толерантна је на хлор и отпорна на процес хлоризације воде, и зато је распрострањена у резервоарима воде.[а] Може колонизовати и водоводну дистрибутивну мрежу која тако представља важан пут ширења легионела, до болница, рекреативних центара, домаћинстава.[5]

Системи за вентилацију

Извори контаминираних аеросола чијим се удисајем преноси инфекција могу бити и уређаји за климатизацију па објекти који су по правилу климатизовани, као што су болнице, хотели или пансиони могу бити места ширења инфекција легионелом.[13]

Базени и друге водене површине

Извор инфекција су често и фонтане, водоскоци, инсталације за хидротерапију, овлаживачи ваздуха, базени с турбулентним струјањем воде, па чак и ледомати.[14]

Јатрогени пут преношења

Инфекција се може пренети и за време различитих манипулација у респираторном тракту, а могућ је и пренос са човека на човека.

Патогенеза[уреди | уреди извор]

Узрочник Легионарске болести у фагоцитима

Диспергована у ваздуху у облику аеросола у капљицама пречника 1,0—5,0 микрометра, легионеле се удисањем зараженог ваздуха аспирирају у плућне алвеоле у којима „нападају“ епителне ћелије, као и алвеоларне макрофаге осетљивих особа. Као последица тога, развија се:[5]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Тежи облик
Тежи облик плућне легиоленозе
Главобоља је један од најчешћих симптома у оквиру болести

Након инкубацује од 2-10 дана започињу клиничке манифестације болести. Почетак болести је нагао са скоком температуре, језом, малаксалошћу. Убрзо болесник почиње убрзано да дише, да кашље најпре непродуктивно, али са могућим искашљавањем крви. Осећа болове у грудима, жали се на јаку главобољу, болове у зглобовима. Врло често се јавља ментална конфузија, а могуће су и халуцинације. Као последица токсемије присутни су релативна брадикардија (успорен рад срца), мучнина, повараћање, воденасти проливи. Код нелечених болесника болест напедује до врло озбиљних компликација у виду респираторне инсуфицијенције, септичког шока, бубрежне инсуфицијенције.[5][16]

Лакши облик — Понтијак грозница

Понтијак грозница је знатно блажи облик инфекције легионелом који се карактерише инфлуенца-синдромом (синдром налик грипу). Након кратке инкубације од неколико сати до два дана болест започиње температуром, главобољом, боловима у мишићима и зглобовима, кашљем, болом у грудима. Пролази за седам дана са оздрављењем.[5]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се може потврдити идентификацијом Легионеле, изоловањем из респираторног секрета, култивацијом, имунофлуоресцентним бојењем, тестовима антигена у мокраћи,[17] ПЦР или серолошким тестовима.[18][19] биохемијским тестовима,[20] и имиџингом плућа.[21]

Патохистолошки налаз
Имиџинг плућа

Терапија[уреди | уреди извор]

Легионарска болест се лечи јаким дозама антибиотика. Користи се еритромицин, рифоцин, пеницилин Г или цефалоспорини треће генерације, док за Понтијачну грозницу није потребна антибиотска терапија.

Лечење обично траје 7-10 дана или у случају пацијената са имуносупресијом 21 дан. Понтијакова грозница обично не захтева антимикробну терапију.[22]

Прогноза[уреди | уреди извор]

Прогноза лагионарске болести је веома лоша уколико се правовремено ме дијагностикује и адекватно лечи антибиотицима.

Превенција[уреди | уреди извор]

Ако се системи за климатизацију и вентилацију не одржавају редовно они постају идеално место за размножавање и ширење легионеле. Светска здравствена организација препоручује чишћење централних климатизационих система два пута годишње, а ако се у просторији пуши и не постоји могућност природног проветравања, чишћење треба да је чешће.[23]

Примарни задатак у току превенције је контрола и дезинфекција резервоара инфекције, а посебно водоводне дистрибутивне мреже. Како је бактерија отпорна на хлор примењују се друге методе за њено инактивирање и уклањање као што су филтрација, загревање на температури до 70ºC, бакар - сребро јонизација и слични поступци. Доказивање њеног присуства у води врши се само у специјализованим лабораторијама, а PCR методологија је у том смислу суверена процедура.[5]

Најбољи ефекат чишћења се постиже хемијским средствима - биоцидима, којима се уништавају сви микроорганизми који су се задржали у климатизационих систему. Исправно и редовно одржавање система не само да омогућава његов ефикаснији рад и смањење трошкова одржавања, већ има значајан утицај на у превенцију обољевања.

Деконтаминација употребљених (контаминираних) средстава мора се обавити парном стерилизацијом, хемијском дезинфекцијом или спаљивањем, пре одлагања остатака.[24]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ То је парадоксално јер се веома тешко размножава и расте у лабораторијским условима.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Edelstein PH, Roy CR. Legionnaires' disease and Pontiac fever. In: Bennett JE, Dolin R, Blaser MJ, eds. Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases, Updated Edition. 8th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2015:chap 234.
  2. ^ Marrie TJ. Legionella infections. In: Goldman L, Schafer AI, eds. Goldman-Cecil Medicine. 25th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2016:chap 314.
  3. ^ „HSE - What is Legionnaires' disease?”. www.hse.gov.uk. Приступљено 2021-01-19. 
  4. ^ Lawrence K. Altman: In Philadelphia 30 Years Ago, an Eruption of Illness and Fear. The New York Times, 1. August 2006, abgerufen am 10. Januar 2015.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ристановић, Елизабета. „Легионарска болест”. Институт за микробиологију Сектора за превентивну медицину ВМА. Приступљено 24. 2. 2020. 
  6. ^ Granseth G, Bhattarai R, Sylvester T, Prasai S, Livar E. Notes from the Field: Two Cases of Legionnaires' Disease in Newborns After Water Births - Arizona, 2016. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 2017 Jun 9. 66 (22):590-591
  7. ^ Kozak-Muiznieks NA, Lucas CE, Brown E, Pondo T, Taylor TH Jr, Frace M, et al. Prevalence of sequence types among clinical and environmental isolates of Legionella pneumophila serogroup 1 in the United States from 1982 to 2012. J Clin Microbiol. 2014 Jan. 52(1):201-11.
  8. ^ Mandell LA, Wunderink RG, Anzueto A, Bartlett JG, Campbell GD, Dean NC, et al. Infectious Diseases Society of America/American Thoracic Society consensus guidelines on the management of community-acquired pneumonia in adults. Clin Infect Dis. 2007 Mar 1. 44 Suppl 2:S27-72
  9. ^ Brandsema PS, Euser SM, Karagiannis I, DEN Boer JW, VAN DER Hoek W. Summer increase of Legionnaires' disease 2010 in The Netherlands associated with weather conditions and implications for source finding. Epidemiol Infect. 2014 Jan 24. 1-12.
  10. ^ „Legionnaires Disease”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-19. 
  11. ^ Lin YE, Stout JE, Yu VL. Controlling Legionella in hospital drinking water: an evidence-based review of disinfection methods. Infect Control Hosp Epidemiol. 2011 Feb. 32(2):166-73.
  12. ^ Halsby KD, Joseph CA, Lee JV, Wilkinson P. The relationship between meteorological variables and sporadic cases of Legionnaires' disease in residents of England and Wales. Epidemiol Infect. 2014 Jan 9. 1-8
  13. ^ Woo AH, Goetz A, Yu VL. Transmission of Legionella by respiratory equipment and aerosol generating devices. Chest. 1992 Nov. 102(5):1586-90.
  14. ^ Nguyen TM, Ilef D, Jarraud S, Rouil L, Campese C, Che D. A community-wide outbreak of legionnaires disease linked to industrial cooling towers--how far can contaminated aerosols spread?. J Infect Dis. 2006 Jan 1. 193(1):102-11.
  15. ^ Cunha BA. Legionnaires' disease: clinical differentiation from typical and other atypical pneumonias. Infect Dis Clin North Am. 2010 Mar. 24 (1):73-105.
  16. ^ van Loenhout JA, van Tiel HH, van den Heuvel J, Vercoulen JH, Bor H, van der Velden K, et al. Serious long-term health consequences of Q-fever and Legionnaires' disease. J Infect. 2014 Jan 25
  17. ^ Kashuba AD, Ballow CH. Legionella urinary antigen testing: potential impact on diagnosis and antibiotic therapy. Diagn Microbiol Infect Dis. 1996 Mar. 24(3):129-39
  18. ^ Cunha BA. Highly elevated serum ferritin levels as a diagnostic marker for Legionella pneumonia. Clin Infect Dis. 2008 Jun 1. 46 (11):1789-91
  19. ^ Cunha BA, Strollo S, Schoch P. Extremely elevated erythrocyte sedimentation rates (ESRs) in Legionnaires' disease. Eur J Clin Microbiol Infect Dis. 2010 Dec. 29 (12):1567-9
  20. ^ Cunha BA. Hypophosphatemia: diagnostic significance in Legionnaires' disease. Am J Med. 2006 Jul. 119(7):e5-6
  21. ^ Tan MJ, Tan JS, Hamor RH, File TM Jr, Breiman RF. The radiologic manifestations of Legionnaire's disease. The Ohio Community-Based Pneumonia Incidence Study Group. Chest. 2000 Feb. 117(2):398-403.
  22. ^ „Legionella pneumophila”. www.msdsonline.com. Приступљено 24. 2. 2020. 
  23. ^ WHo: AIr Quality guidealines, geneva, 1999.
  24. ^ Cristino S, Legnani PP, Leoni E. Plan for the control of Legionella infections in long-term care facilities: Role of environmental monitoring. Int J Hyg Environ Health. 2011 Sep 16

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).