Лека Дукађин

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Лека III Дукађин (алб. Lekë III Dukagjini; 1410—1481), познатији као Лека Дукађин, био је мистериозни припадник породице Дуђанини о коме се мало зна и за којег се сматра да је био албански племић из 15. вијека.[1] Савременик Ђурђа Кастриота, познат је по Канону Леке Дукађина, закону који је уведен међу племена сјеверне Албаније.

Биографија[уреди | уреди извор]

Његово име Лека је скраћена верзија имена Александар.[2] Мјесто рођења Леке Дукађина је село Орош код Мирдите. Све до 1444. године то је била пронија Која Захарија.[3] Владавину над земљом је преузео од свог оца кнеза Павла Дукађина 1446. године, за којег се чини да је умро од апоплексије.[4]

Дукађин се борио под заповједништвом Ђурђа Кастриота против Османлија током посљедње двије године борбе. У вријеме мира борили су се једни против других, како се вијерност албанског племства мијењала са временом. Лека Дукађин је у заједи убио Леку Захарија, кнеза Дањског. Они су били у сукобу због неслагања око тога који од њих двојице треба да ожени Ирену Душман. Ирена је била једино дијете Леке Душамна, кнеза Задрима. Године 1445, албански кнежеви су позвани на вјенчање најмлађе сестре Ђурђа Кастриота, Мамице, која се удавала за Музаку Топију. Ирена је дошла на вјенчање и отпочела су непријатељства.[5] Дукађин је питао Ирену да се уда за њега, али је Захарије у пијаном стању то видјео и напао Дукађина. Неки кнежеви су покушали да спријече тучу, али се само више људи укључило, што је довело до неколико смртних случајева док се није успоставио мир.[6][7] Ниједан од двојице учесника није претрпио физичку повреду, али је након догађаја Дукађин морално понижен. Двије године касније, 1447. године, у чину освете, Дугађини је у засједи убио Захарија.

Смрт Захарија је оставио његову кнежевину без насљедника, због чега је његова мајка предала утврђење Млетачкој Албанији, посједу Млетачке републике.[8][9][10] Када је Ђурађ покушао, али безуспјешно, да заузме Дањ 1447. године почео је Албанско-млетачки рат (1447—1448). У марту 1451. године Лека Дукађин и Божидар Душман су планирали напад на Дриваст, који је био под млетачком контролом.[11] Њихова завјера је откривена и Божидар је приморан да побјегне у изгнанство.[12] Ђурађове снаге су 1459. године заузеле утврђење Шати од Османлија, а Ђурађ га је уступио Млетачкој републици како би осигурао добронамјерне односе са Сињоријом прије него што је послао своје снаге у Италију да помогну краљу Фердинанду да поврти и задржи своје краљевство након смрти краља Алфонса V од Арагона.[13][14] Прије него што су Млеци преузели контролу над Шатијем, Ђурађ је заузео и околно подручје, протјеравши Леку Дукађина и његове снаге, јер се супротставио Ђурђу и уништио Шати прије млетачког преузимања власти.[15]

Дукађин је наставио да се бори са ограниченим успјехом са Османлијама, водећи борбе као вођа албанског отпора након Ђурађове смрти, све до 1479. године. Његове снаге су се понекад бориле заједно с Млецима, уз папин благослов.

Насљеђе[уреди | уреди извор]

Канон Леке Дукађина је законик у којем је Лека кодификовао уобичајене законе у албанским планинама.[16] Иако истраживачи историје и обичаја Албаније обично наводе Гечов текст Канона као једину постојећу верзију као неспорну и писану од Леке Дукађина, то је заправо нетачно. Текст Канона, често оспораван и са много различитих интерпретација које су се заправо развиле од 15. вијека, име је добио само по Дукађину.[17] Иако су Ђурђа идентификовали као „змајског кнеза” који се усудио против било ког непријатеља, хронике приказују Леку као „анђеоског кнеза” који је достојанством и мудрошћу осигуравао континутитет албанског идентитета.

Скуп закона дуго је био активан у пракси, али није био сакупљен и кодификован све док то није урадио крајем 19. вијека Стефан Гечов.[18][19] Најзлогаснијих закони Канона су они који регулишу крвну освету. Крвне освете су почеле поново на сјеверу Албаније (а од тада се прошириле и на друге дијелове Албаније, чак и на исељеништво) након пада комунизма почетком 1990-их, пошто је била забрањена за вријеме режима Енвера Хоџе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Elsie, Robert (2004). Historical Dictionary of Kosova (на језику: енглески). Scarecrow Press. стр. 91. ISBN 9780810853096. Приступљено 20. 10. 2019. »... little-known and somewhat mysterious figure thought to have been a fifteenth-century prince« 
  2. ^ Malcolm, Noel (2018). Kosovo: A Short History (на језику: енглески). Pan Macmillan. стр. 17. ISBN 9781509893591. Приступљено 20. 10. 2019. »Lek or Lekë being abbreviated form of Alexander...« 
  3. ^ Božić, Ivan (1979). Nemirno Pomorje XV veka (на језику: српски). Srpska književna zadruga. стр. 291. Приступљено 20. 10. 2019. »велики пронијари Павле и Лека Дукађини« 
  4. ^ Demiraj, Shaban (1969). Gramatika e gjuhës shqipe për shkollat e mesme: Fonetika--morfologija. Botim i dytë (на језику: албански). Enti i teksteve dhe i mjeteve mësimore i Krahinës Socialiste autonome të Kosovës. стр. 101. Приступљено 20. 10. 2019. 
  5. ^ Francione 2003, стр. 61.
  6. ^ Francione 2003, стр. 62.
  7. ^ Hodgkinson 1999, стр. 83.
  8. ^ Fine 1994, стр. 557.
  9. ^ Franco, стр. 84.
  10. ^ Hodgkinson 1999, стр. 83–84.
  11. ^ Schmitt, Oliver Jens (2001). Das venezianische Albanien (1392-1479) (на језику: немачки). Oldenbourg. стр. 308. ISBN 9783486565690. Приступљено 20. 10. 2019. »Die eigene Herrschaft im Norden war nicht ungefährdet, wie die Aufdeckung eines Anschlags Božidar Dushmans und Leka Dukagjins gegen Drivasto erwies (Marz 1451),..« 
  12. ^ Istorija Crne Gore: pt.1-2 Od kraja 12. do kraja 15 vijeka (на језику: српски). Red. za istoriju Črne Gore. 1970. Приступљено 20. 10. 2019. »У Дривасту je окупљао млетачке противнике Божидар Душман и, у спрези с Леком Дукађином, припремао побуну у граду и по селима. Завјера je откривена и Bијеће четрдесеторице осудило га je у марту 1451. год. на тридесетогодишње изгнанство с Млетачких поседа у Албанији« 
  13. ^ Gegaj, Athanas (1937). L'Albanie et l'Invasion turque au XVe siècle (на језику: француски). Bureaux du Recueil, Bibliothéque de l'Université. стр. 241. Приступљено 20. 10. 2019. »En 1459, Scanderbeg occupa la ville de Sati (Sapa) et beaucoup d'autres localites. Bien qu'il eut enleve ces places aux Turcs, il se montra dispose a les ceder a la republique de Venise.« 
  14. ^ Noli, Fan Stylian (1947). George Castroiti Scanderbeg (1405-1468) (на језику: енглески). International Universities Press. стр. 65. Приступљено 20. 10. 2019. »After the death of Alphonse V rapprochement with Venice became a necessity. It came very slowly and painfully. In 1459 he returned the fortress of Sati to the Venetians though he had conquered it from the Turks.« 
  15. ^ Božić, Ivan (1979). Nemirno Pomorje XV veka (на језику: српски). Srpska književna zadruga. стр. 378. Приступљено 20. 10. 2019. »Када је Лека порушио тврђаву Сати пре него што ће је предати Млечанима, Скендербег је заузео град и села по његовој околини, потиснувши одатле Леку.« 
  16. ^ Gawrych, George (2006). The Crescent and the Eagle: Ottoman Rule, Islam and the Albanians, 1874-1913 (на језику: енглески). I.B.Tauris. стр. 30. ISBN 9781845112875. Приступљено 20. 10. 2019. 
  17. ^ Lellio, Anna Di (2006). The Case for Kosova: Passage to Independence (на језику: енглески). Anthem Press. стр. 181. ISBN 9780857287120. Приступљено 20. 10. 2019. »The first version of the kanun to be codified was based on the ethnographic work by an Albanian Franciscan priest by the name of Shtjefën Gjeçovi. Students of Albanian history and society sometimes refer to Gjeçovi's rendition as if it is the...« 
  18. ^ Waal, Clarissa De (2005). Albania Today: A Portrait of Post-communist Turbulence (на језику: енглески). I.B.Tauris. стр. 72. ISBN 9781850438595. Приступљено 20. 10. 2019. 
  19. ^ Cook, Bernard A. (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 22. ISBN 9780815340577. Приступљено 20. 10. 2019.