Лековите биљке

Из Википедије, слободне енциклопедије

Лековите биљке (у литератури се може срести и термин медицинске биљке) се користе у званичној или народној медицини за лечење болести или очување здравља људи. Данас се користи око 10 000 врста биљака и посвећује им се велика пажња управо у циљу проналажења бољих лекова који би по организам човека били што је могуће мање штетни.

Многе фармакопеје у свету користе биљке за добијање лекова (у Русији се око 170 врста биљака користи у те сврхе) јер су богате садржајем алкалоида, гликозида, смоле, етарских уља и др. Наука која се бави изучавањем лековитог биља, односно дрогама биолошког порекла назива се фармакогнозија.

Историја употребе биљака у лечењу тесно је повезана са историјом и развојем људског друштва. Најстарији писани документи потичу из Кине 3000 година п. н. е. када се знало за више од стотину лековитих биљака међу којима се неке и данас користе, као нпр. ребарбара (Rheum ssp.) и цимет. Година 1806. обележена је заслугом немачког апотекара Фридриха Вилхелма Сертинера (нем. Friedrich Wilhelm Sertürner 1783—1841), који је први изоловао морфин из опијума, као почетак стручне фармакогнозије.

Развој фитотерапије у Србији[уреди]

Први писани документи о употреби биљака у лечењу, фитотерапији, садржани су у манастирским кодексима Ходошком (XIV век) и Хиландарски (XV и XVI век).

У XVIII веку Захарије Стефановић Орфелин у свом делу Велики српски травник 1783. г. описао је на десетине биљака и начин њихове употребе. Вук Стефановић Караџић је 1818. г. у Српском рјечнику објавио велики број података о употреби биљака у народној медицини.

У XIX веку посебно место у изучавању фитотерапије заузимају Јосиф Панчић, својим делом Ботаника(1868) и Сава Петровић који је написао прву кљигу о распрострањењу и употреби лековитог биља код нас, Лековито биље Србије (1883). У исто време Владан Ђорђевић објављује Народна медицина у Срба и Васа Пелагић приручник Стварни народни учитељ. Ова дела су доста помогла популарисању употребе лековитог биља.

Почетком XX века почиње и ново поглавље у развоју фитотерапије обележено радом Јована Туцакова (1905-1978) и његових сарадника, ученика и следбеника. Вишегодишњи рад у прикупљању података о распрострањењу лековитих биљака, њиховој употреби у народној медицини као и лабораторијска испитивања њихових састојака поставили су темеље наше фитотерапије. Међу многобројним научним и стручним радовима издвајају се Фармакогнозија (1948) и Лечење биљем (1971). Овај врсни научник је оснивач Института за проучавање лековитог биља Јосиф Панчић у Београду.

Подела лековитог биља[уреди]

с' лева на десно 1. ред:шимширика, чичак, маслачак, хибискус; 2. ред: багрем, млечика, цикорија, дивизма; 3. ред: кантарион, гинко, здравац, зова; 4. ред: перуника, кајсија, подбел, јагода

Према фармаколошком дејству лековите биљке је могуће поделити у две групе:

  1. лековите биљке благог дејства, којима припада велики број биљка које су у широкој и скоро свакодневној употреби какве су рецимо нана, камилица, липа, шипак и др.
  2. лековите биљке јаког деловања, токсичне врсте од којих се производе врло јаки отрови као нпр. морфин, хероин, атропин идр. и чија је употреба и руковање (складиштеље, израда препарата и давање болесницима) прописана законом о отровном биљу.

Према начину деловања на људски организам најчешће се сврставају у неколико група:

  1. биљке које делују на рад срца и крвних судова;
  2. биљке које делују надражујуће на нервни систем;
  3. биљке које умирујуће делују на нервни систем;
  4. биљке за ублажавање болова;
  5. биљке које регулишу рад система за варење;
  6. биљке које олакшавају искашљавање;
  7. биљке које убрзавају зарастање рана.

Употреба лековитих биљака[уреди]

Народна медицина[уреди]

Још су стари Словени знали за лековито дејство биљака па се то искусто преносило кроз народно памћење све до данас. Једна од најпознатијих биљака, којој су осим лековитих приписивана и света обележја, била је босиљак.

Законске напомене[уреди]

Некада чешће, данас су многе дивље биљке – захваљујући и неконтролисаном брању за употребу у фармацеутској индустрији – у природи у нестајању, због чега су заштићене законом (Службени гласник Републике Србије, бр. 05/10). Њихово брање подлеже дозволама које комерцијални берачи треба да траже од Министарствa пољопривреде и заштите животне средине.[1]

Сакупљање и сушење лековитог биља[уреди]

Осушени цветови камилице

Да би садржај лековитих супстанци у биљци био највећи, неопходно је придржаватри се неких основних смерница које важе за највећи број биљака:

  • цвет (flos)се бере чим биљка почне да цвета, при чему не треба сачекати да се отвори;
  • лист (folium) бере се пред цветање;
  • лисни пупољак (gemma) бере се неотворен у рано пролеће;
  • цео надземни део биљке (herba) бере се у време цветања биљке;
  • плод (fructus) се сакупља пре него што потпуно сазри;
  • семе (semen) се бере потпуно зрело;
  • подземни органи (ризом, корен, кртоле, луковице) ваде се у јесен или пролеће, а веома ретко у доба цветања биљке;
  • сакупљање биљака треба обављати по лепом и сунчаном времену;
  • по завршеном брању се одбацују сви они делови биљке који се не користе;
  • током сушења биљке се не излажу директно сунцу или високој температури већ се сушење обавља у засенченим, промајним местима;
  • материјал је потребно чешће превртати;
  • најбоље је сушење обављати у посебним сушарама у којима су оптималне температуре до 40 °C.

Употреба лековитих биљака у домаћим условима[уреди]

Употреба биљака у домаћим условима односи се на употребу само тзв. лековитих биљака благог дејства као што су камилица, нана, липа и др, док је рад са лековитим биљкама јаког фармаколошког дејства дозвољен само стручним лицима и под посебним условима који су прописани Законом о отровном биљу.

У домаћим условима од лековитог биља могу се припремати различити екстракти:

Нека општа правила која треба поштовати[уреди]

- никада не треба одједном узимати веће количине лековитог биља јер тада може више да штете него да користе;

- при првом узимању одређене биљке треба почети са малом количином да би се испитала алергијска реакција организма;

- при сакупљању биљака из природе треба бити изузетно обазрив и сакупљати само оне биљке за које смо сигурни да их добро познајемо;

- ради избегавања ефекта навикавања треба с времена на време извршити замену појединих компоненти биљних мешавина; најсигурније је да промену рецептуре изврши фармацеут;

- израду сложенијих биљних препарата, поготово оних који садрже токсичне биљке, треба оставити стручњацима;

- чајеве не заслађивати, а ако је то баш неопходно онда користити мед или јаворов сируп; мед се ставља само у прохлађен чај (40 - 45 °C) јер се на вишој температури разграђује тако да остану само шећери;

- код избора биљака не треба експериментисати већ треба користити оно лековито биље које доказано одговара датој болести;

- температура воде којом се прелива биљка богата витамином Ц (нпр. шипак) не би смела да пређе 50° C јер се на вишој температури овај витамин разграђује;

- треба избегавати узимање одједном веће количине лековитог биља јер оно тада може бити штетно;

- због могуће алергијске реакције најпре треба пробати малу количину биљака;

- ако се биљке припремају и користе према упутству онда немају пропратних штетних деловања као што то имају лекови.

Самоникле лековите биљке Србије[уреди]

Биодиверзитету се последњих година у Србији поклања велика пажња о чему сведоче два значајна дела Биодиверзитет – суштина и значај (1995) биолога, еколога и истакнутог научног радника професора Милорада Јанковића и монографија Биолошког факултета Универзитета у Београду Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја (1995) у редакцији професора Владимира Стевановића и Војислава Васића и учешће још 40 познатих стручњака.

Ова дела су се само дотакла проблема диверзитета флоре лековитих биљака, који је, иако од непроцењиве важности, у Србији мало проучаван. Ова проблематика обрађена је у јако малом броју радова, међу којима свакако треба истаћи две студије професора Радише Јанчића (1985, 1997) које се баве биодиверзитетским проучавањем врста рода Mentha у Србији, као и рад професора Петра Марина (1997) о фитохемијским особинама рода Mentha.

Проблематика брања, нарочито неконтролисаног у комерцијалне сврхе, затим брања биљака на заштићеним подручјима и у Националним парковима је стари и нерегулисани проблем у Србији. Корак ка решењу је Правилник, који је донела влада Србије 2010. а пуноснажан је објављивањем у „Службеном гласнику РС”, број 36/09. Брање и дистрибуција лековитог биља данас је регулисано законом а дефинисано Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива: Прилог II – комерцијалне врсте.[2]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
  • Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
  • Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
  • Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.

Спољашње везе[уреди]