Леонард Хобхаус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Леонард Хобхаус
Leonard Trelawny Hobhouse , c1910.jpg
Леонард Хобхаус
Датум рођења(1864-09-08)8. септембар 1864.
Место рођењаСент Ив
Уједињено Краљевство
Датум смрти21. јун 1929.(1929-06-21) (64 год.)
Место смртиАлансон
Француска

Леонард Трелавни Хобхаус (1864 – 1929) био је британски либерални политички теоричар и социолог, сматрао се једним од водећих и најстаријих заговорника социјалног либерализма. Његова дела, који су кулминирала у његовој најпознатијој књизи „Либерализам“ (1911), заузимају централно место у оквиру канона „Нови Либерализам“. Радио је као академик и као новинар, и имао кључну улогу у увођењу социологије као академске дисциплине; 1907. делио је, са Едвардом Вестмарком, одлику да буде први професор социологије које је постављен у Уједињеном Краљевству, на лондонском универзитету. Такође је био оснивач и први уредник „Социолошке ревије“. Његова сестра је била Емили Хобхаус активсткиња британске социјалне помоћи.

Значај[уреди]

Човек јасно може видети црвену нит која се провлачи кроз разноврстан рад Леонарда Т. Хобхауса, академик на универзитетима у Оксфорду и Лондону, либерални теоретичар и плодан новинар: чврсто посвећен прогресивној промени и побољшању живота. Његов приступ политичким темама био је са тачке гледишта филозофа еволуције и социологије, и неки га виде као највећег конструктивног филозофа његовог времена. Његов рад је директан одговор на лоше социо – економске услове који су преовлађивали у време када је он живео и напад на интелектуалне токове које је наглашавао. Као водећи мислилац енглеске школе мислилаца назване „социјални либерализам“ или „нови либерализам“, он је одржавао значајну улогу демократског стања у пружању основе социјалне помоћи, користећи језик хуманитарности, социјалне обавезе, јавне дужности и социјалне реформе. Он је био против широко распрострањеног веровања у коришћење теорије еволуције у социјалној теорији, веровања у природну селекцију и имеријалистичког размишљања. Његов рад има циљ да покаже како личне слободе и колективне слободе могу да се помире, и као либералном друштву није потребна минимална држава, већ демократска, активна држава која ће омогућити људима да развију своје право „ја“.

У наглашеној разлици од класичног либералистичког ексклузивног фокуса о индивидуализму и претпоставке неопходног сукоба између слободе и друштвених односа појединца. Хобхаус се држао идеје „хармоније“ између појединца као приватне особе и члана друштва. Ова идеја га је одвела до тога да поново успостави примат комуналних вредности без компромиса на либералној индивидуалности.

Почевши од појединца, он је индетификовао елементе хармоније у оквиру сваке особе „између осећаја, акције и искуства“. Заснован на основу идеје рационалног појединца и појединац изражава властиту личност, верује се да није проблематично, јер појединац нема моралних права у конфликту са општим добром, јер сваки рационални циљ је укључен и хармонизован. Управо овај концепт „хармоније“ и могућности друштава да стигне до заједничке воље је изазвао критику међу осталим мислиоцима. Ово је довело до тога да Хобхаус не може да подржи такмичарски дух који се традиционално сматра позитивним и неопходним од стране либералаца – као позитивну људску карактеристику, због „трења“ које је изазвало на хармонију, и због његовог избегавања заједничке перспективе.

Штавише, његово убеђење у компатибилност људских интереса, вредности и циљева може се испитати, с обзиром на разноврсност вредности и концепција доброг живота“. Та разноврсност за узврат доводи у питање његово инсистирање на интегрисању сфера јавног морала и оставља питање да ли постоји размена између личних и заједничких права и дужности.

Читање његовог рада остаје корисно, из најмање три разлога. Прво, његова велика пажња на однос и међузависност између социјалних, економских и политичких слобода, и конкретна разрада слобода и њихових одговарајућих ограничења, је вечна. Друго, његова дискусија о историји разних врста политичких теорија и идеја, којима се супротставља, као на пример немачки идеализам, манчестерска школа, натуралистичка/еволуционе социјалне теорије, и марксизам нуди читаоцу јасно разумевање еволуције либералног политичког схватања као и његових представника. На крају, подсећа нас на разноврсност у оквиру либерализма и наводи да поново размислимо о претпостављеним анти тезама и оним које су узете здраво за готово, као на пример између индивидуалних и социјалних слобода, узимајући у обзир примењене околности.

Леонард Хобхаус је био британски либерални социолог и политичар. Радио је као академик и новинар, и био је први професор социологије на британском универзитету. Хобхаус је претпоставио идеје социјалне промене заснованој на сарадњи, а не на марксистичком виђењу борбе као водеће снаге. Сматрао је развој људске рационалности и научних напретке основан људског друштва у којем појединци могу да достигну свој потенцијал, доприносећи кроз хармонске односе добра у целини. Његов поглед на слободу посматрао је узимање одговорности од стране ојединца у сопственом развоју као кључ, и на тај начин се супротставио принуди. Подржавао је Лигу Нација као корак у успостављању светске државе, за коју је веровао да ће опстајати према принципима хармоније и правде. На жалост, догађаји су потврдили да је Хобхаус био превише оптимистичан. Рационални напредак и спољни развој у науци и технологији није довео до успостављања мирног, хармоничног друштва.

Биографија[уреди]

Леонард Хобхаус је рођен 8.9.1864. у угледној Англиканској породици.[1] Његова сестра Емили постала је истакнута социјална радница и учесник кампање за социјалну помоћ (заштиту). Хобхаус се школовао у Оксфорду 1890, постао је асистент и 1894. је изабран за сарадника на колеџу. Док је био тамо, објавио је своје прве две књиге ,, Раднички покрет 1893. и ,, Теорија знања 1896, које су одмах постигле успех.[2]

1897, Хобхаус се придружио особљу Манчестер Гардијана, где је остао до 1901. Написао је познато дело ,, Ум у Еволуцији 1901. и ,, Демократија и Реакција 1094. 1902. Хобхаус се преселио у Лондон и постао активно укључен у политику од 1902. до 1905, био је секретар Синдиката слободних трговаца. Затим се придружио особљу ,, Социолошког прегледа где је радио као уредник. 1906. основао је, заједно са Ј. Л. Хамондон, Хенри Бреилсфордом и Филипом Гибсом, нови Либерални часопис (новине) које су се звале ,, Трибуне . Такође је био активан члан удружења одраслих са правом глас.1906. објавио је своје, вероватно најпознатије дело, „Моралност у Еволуцији . На основу својих достигнућа, 1907. постављен је за првог професора социологије на универзитету у Лондону. Наставио је да објављује чланке у ,, Манчестер гардијану и 1911. постао је управник и директор новина.

Са почетком I Светског рата 1914. Хобхаус заједно са две друге важне фигуре британског новинарства, С. Р Скот и Чарлс Монлаг, подстицао је британску владу да остане неутрална у растућем конфликту у Европи. Ипак када је рат већ почео, дао је своју подршку влади. Ускоро је, међутим, био је престрављен пустошима рата и позвао на преговоре о миру. Након рата, Хобхаус је написао неколико осталих важних радова, између осталих. Метафизичка теорија државе (1918), Рационално добро ( 1921), Елементи социјалне правде (1922) и Социјални развој (1924). Међутим, постао је разочаран либералном биократијом и повукао се из политичких активности. Остао је професор на универзитеу у Лондону до последњих дана свог живота. Умро је 21.06.1929. у Француској.

Рад[уреди]

Хобхаус је био утицајан и на академском и политичком пољу. Његови филозофски погледи комбиновани са његовим знањем социјалних наука довело је до развоја облика социјалног либерализма и промовисања идеја социјалне промене која је критиковала једноставне биолошке идеје еволуције. Његови политички и економски погледи довели су до тога да промовише економске и стране политичке супротстављајући се немешањем државе у економска питања и империјализму и да промовише напоре у сарадњи.

Филозофски став[уреди]

У његовој „Теорији знања“ (1890) , Хобхаус се супротставио филозофском идеализму који је био доминантан у Оксфорду. Веровао је да људска рационалност и знање служе као средство ка социјалној промени, и стога било какве рестрикције у развоју тог знања би довео до обструкције социјалног напретка.

Хобхаусов рад такође је представљао позитивну визију либерализма у којој је сврха слободе да омогући појединима да се развијају. Хобхаус је одбијао класичан либерализам, истичући рад других либерала који су наплаћивали разне облике принуде која је већ постојала у друштву независно од владе. Из тог разлога, предлагао је то да би промовисала слободу влада мора да контролише те факторе који су већ постојали и радили против тога.

Његов „Ум Револуције“ из 1901. се често сматрао једним од разних класика компаративне психологије. У њему он, је критиковао социјалне Дарвинисте који су тврдили да друштво напредује кроз опстанак најјачих институција. Они су одбијали свесне социјалне реформе, тврдећи да такве реформе само ометају еволутивни напредак људи. Хобхаус је устао против таквих тврдњи, тврдећи да са открићем науке и са националним знањем, људи су надмашили ниво голе борбе за останак. Биолошка еволуција је стога заменила светским развојем, а социјалне реформе заменили су борбу као средство за очување врсте.

У његовој „Моралности и еволуцији“ (1906.), Хобхаус је класификовао људска интелектуална достигнућа, укључујући моралност, религију, знање и политичке и економске институције. Веровао је да и људи достигну тачку где могу сами да се организују и хармонични социјални систем који ће бити од користи свим појединцима који су и део тог система.

Економска политика[уреди]

Хобхаус је био важан у оснивању „Новог либералног“ покрета. Либералне странке под вођством Херберта Хенрија Аксита; Давида Лојд Џорџа. У његовом првом важном раду „Раднички покрет“ (1893), подстицао је уједињење снага трговинских синдиката и оних реформског либерализма. Тврдио је да је потребна колективна контрола индустрије и пољопривреде и да би се обезбедила ефикаснија и праведнија дистрибуција животних потреба. Правио је разлику између власништва „за коришћење“ и власништва „ за моћ“. Такође теорисао да је власништво стечено не само од стране напора појединаца већ и од стране друштвене организације (што је значило, они који су имали власништво дуговали су део успеха и самим тим имали неке обавезе према друштву, дајући теоретско оправдање за ниво редистрибуције које су обезбедиле нове државне пензије. Важно је нагласити, међутим да Хобхаус није волео мексички својализам, описујући сопствену позицију као „либерални социјализам“, иако би се то данас звало социјална демократија. Хобхаусови политички и економски погледи су се променили после I Светског рата. Пошто је разочаран владиним институцијама великих размена и почео да подржава медификовани облик „Еснафског Социјализма“.

Страна политика[уреди]

Хобхаус је често био разочаран што сарадници колективисти из Британије су у исто време тежили да буду империјалисти. Хобхаус се супротстављао империјализму. Критиковао је Бурске ратове и био резервисан поводом I Светског рата. Био је интернационалиста и није волео тежњу британских националних интереса које је рактиковала влада у то време. После I Светског рата, тврдио је да победничке нације треба да преговарају о помирењу са Немачком, а не да строго кажњавају због рата. Такође је подржавао оснивање „Лиге нације“ верујући да она може да се трансформише у светску државу.

Наслеђе[уреди]

У историји политичких мислилаца, Хобхаус се сматрао једним од најважнијих наследника либералне традиције Џона Стјуарта Мита. Хобхаусов „Либерализам“ (1911) је постао класик, вероватно најбоља представа либералних идеала 20. века. Поред тога, Хобхаус је био један од оснивача теоретске социологије у Британији и радио је као први професор социологије у Британији. Његов рад је имао неки утицај на социолошку теорију у Сједињеним Државама 1920-их и 1930-их, али је имао веома ограничен утицај у другој половини 20. века.

Радови[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Freeden, Michael 'Hobhouse, Leonard Trelawny (1864–1929)', Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, Sept 2004; online edn, May 2006 accessed 15 Oct 2007
  2. ^ Meadowcroft, James (ed.) Hobhouse: Liberalism and Other Writings. Cambridge: Cambridge University Press, 1994. pp. ix–x.

Спољашње везе[уреди]