Пређи на садржај

Леонид Кравчук

С Википедије, слободне енциклопедије
Леонид Кравчук
Кравчук 1991.
Лични подаци
Датум рођења(1934-01-10)10. јануар 1934.
Место рођењаВелики Житин, Пољска
Датум смрти10. мај 2022.(2022-05-10) (88 год.)
Место смртиМинхен, Немачка
Држављанствоукрајинско
Религијаправославље
Професијаполитичар
Политичка каријера
Политичка
странка
Социјалдемократска партија Украјине (1998–2009)
КПСС (1958–1991)
5. децембар 1991 — 19. јул 1994.
Претходникфункција установљена
НаследникЛеонид Кучма

Потпис

Леонид Макарович Кравчук (укр. Леонід Макарович Кравчук; Велики Житин, 10. јануар 1934Минхен, 10. мај 2022) био је украјински политичар и први председник Украјине након стицања независности 1991. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1934. године у селу Велики Житин у сељачкој породици. То је подручје тада било део Пољске, а након Другог светског рата је прикључено Украјинској ССР. Члан Комунистичке партије Совјетског Савеза постао је 1958, а радио је у Агитпропу. Члан Политбироа КП Украјине постао је 1989, а 23. јула 1990. изабран за председника Врховне раде, чиме је постао најутицајнији украјински политичар.

Након неуспелог Августовског пуча у Москви 1991, Кравчук је напустио чланство у КПСС и прогласио Украјину независном од Совјетског Савеза. Био је изабран за првог председника независне Украјине на председничким изборима у децембру 1991. године.

Председник

[уреди | уреди извор]

Своју је политичку каријеру јачао избегавајући сукобе, а одликовао се лукавошћу и дипломатским приступом. Кравчук је током свог мандата окренуо Украјину према Западу и био један од ретких вођа у свету који је своју земљу очистио од нуклеарног наоружања. Није успео да се обрачуна с корупцијом, која је била узрок лоше спроведеној приватизацији државног власништва. Инфлација је у земљи достигла астрономске висине између 1992. и 1994, пењући се на хиљаде процената.

Највећи промашај током Кравчуковог мандата била је пропаст Црноморске паробродске компаније у Одеси, дотада највеће трговачке флоте на свету. Компанија је тајно продана у бесцење страним фирмама за ситан новац. Стотине морнара нису примили плате и остали да живе на бродовима широм света неколико наредних година. Кравчуков син био је оптужен да је учествовао у малверзацијама око продаје компаније.

Шокирани пропашћу привреде и растом напетости с Русијом, украјински бирачи су на председничким изборима 1994. изабрали Леонида Кучму, који је обећао обрачун с корупцијом, обнову привреде и већу сарадњу с Русијом.

Нуклеарно наоружање Украјине

[уреди | уреди извор]

Након распада СССР-а 1991. године, Украјина је наследила око 176 стратешких, и преко 2.500 тактичких нуклеарних ракета. У том тренутку је Украјина имала трећи највећи нуклеарни арсенал на свету, после САД и Русије. У интервјуу за Дојче веле 5. децембра 2014. године је изјавио да је то у суштини било само формално, пошто је Кијев de facto био немоћан. "Сви контролни системи су били у Русији. Такозвани црни кофер са контролама за лансирање, био је код руског председника Бориса Јељцина." По Кравчуку је Украјина могла да задржи нуклеарно наоружање, али би цена била огромна. Упркос томе што су се погонске ракете производиле у Дњепропетровску, нуклеарне бојеве главе нису, и за Украјину би цена њиховог одржавања и производње била превелика. По његовим речима, то би коштало 65 милијарди америчких долара (53 милијарди евра), а државна каса је била празна. Навео је и да је Запад претио Украјини изолацијом, пошто су ракете наводно биле усмерене ка САД, па је по његовим речима "једина могућа одлука била да се одустане од нуклеарног наоружања."

Украјинске ракете су биле или уништене, или пренесене у Русију. Као компензацију је режим у Кијеву добио финансијску помоћ од САД, јефтино снабдевање енергентима из Русије, и безбедоносне гаранције уписане у Будимпештански меморандум.[1] Постоје различита тумачења о природи тих гаранција, а дебата о томе је постала интензивна након 2014. године и ситуације са Кримом.

Постпредседничка каријера

[уреди | уреди извор]
Кравчучка, популарна ручна колица у Украјини. По ступању Кучме на власт су кратко време названа кучмовоз, али је први назив остао.

Након пораза на изборима, Кравчук се повезао с неколико украјинских олигарха и с њима основао Социјалдемократску партију Украјине (уједињену). На председничким изборима 2004. године, Кравчук је дао подршку Виктору Јануковичу[2]. У интервјуу 2009. је изјавио да напушта политику[3][4]. На председничким изборима 2010. је дао подршку Јулији Тимошенко, окренувши се од Јануковича[5]. Једна врста ручних колица је у Украјини названа по њему — популарна кравчучка.

Умро је 10. маја 2022. године у Минхену.[6][7][8] Надживео је Станислава Шушкевича за око недељу дана. Био је последњи живи шеф државе који је потписао Бјеловјешки споразум, којим се СССР формално распао.

  1. ^ Roman Goncharenko (5. децембар 2014). „Ukraine's forgotten security guarantee: The Budapest Memorandum”. dw.com/en (на језику: енглески). Дојче веле. Приступљено 10. мај 2022. 
  2. ^ Viktor Medvedchuk’s Crisis Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2008), Ukrainska Pravda (26.6. 2007)
  3. ^ Kravchuk left SDP(u) Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2011) (језик: украјински)
  4. ^ Kravchuk leaves Social Democratic Party of Ukraine (united) Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2012), Interfax-Ukraine (25.9. 2009)
  5. ^ (језик: руски) Кравчук стал доверенным лицом Тимошенко на президентских выборах Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јул 2012), Focus (21.10. 2009)
  6. ^ „Умер первый президент Украины Леонид Кравчук — Delo.ua”. delo.ua (на језику: руски). Приступљено 2022-05-10. 
  7. ^ „Preminuo Leonid Kravčuk, prvi predsednik Ukrajine”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2022-05-10. 
  8. ^ „Похорон Кравчука призначений лише на вівторок. Стала відома причина”. glavcom.ua (на језику: украјински). Приступљено 2022-05-15. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Званична интернет страница Леонида Кравчука Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2022)